Sve izraženija globalna degradacija ekosistema, preterana potrošnja vode, zagađivanje i salinizacija izvorišta, vodonosnih slojeva i brana, zajedno sa posledicama krajnjeg siromaštva pogoršanim privatizacijom, predstavljaju faktore koji doprinose ekološkoj katastrofi. Te pojave imaju dubok uticaj na dostupnost pijaće vode, i samim tim su dovele do kršenja prava na život, bezbednost, ishranu, zdravstvenu zaštitu i obrazovanje milijarde ljudi.

Voda je osnovno i neotuđivo ljudsko pravo i opšte dobro, koje treba da štite svi ljudi i insitucije ove planete. Taj resurs, poput vazduha, predstavlja nasleđe ljudskog roda i mora se takvim proglasiti. Voda nije roba i ni jednom pojedincu ili instituciji ne trebal dozvoliti da se bogate od njene prodaje. Ne treba je privatizovati, plasirati na tržištu, izvoziti ili dati u vlasništvo nekolicini multinacionalnih kompanija, koje danas kontrošu već 90 posto privatizovanih izvorišta vode. Za GATT ^[1] , NAFTA ^[2] i FTAA ^[3] voda je roba, insvesticija, obična usluga koja se koristi u komercijalne svrhe i radi sticanja profita.

Tom krizom su najviše pogođene žene. Preko polovine od 1,2 milijarde ljudi kojima je voda nedostupna jesu žene i devojčice. IV Svetska ženska konferencija Ujedinjenih nacija je 1995. godine unela u svoj Akcioni plan jedno poglavlje o ženama i životnoj sredini u kome se pominje pravo na vodu, mada se u njemu ne analizira kako nestašica vode ili zagađenje neproporcionalno pogađaju žene.

Međutim, kasnijim istraživanjima, npr.  u istraživanju izvedenom pod sponzorstvom UNIFEM-a, potvrđeno je da “...su u većini zemalja u razvoju žene zadužene za upravljanje zalihama vode na nivou domaćinstva i zajednice. Procenjeno je i da žene i devojčice provedu preko 8 sati dnevno prelazeći 10 do 15 km da bi donele između 20 i 15 litara vode u jednom odlasku”. Muškarci, naročito u seoskim područjima, nemaju ulogu u nabavci ili donošenju vode. Njihovo bavljenje vodom je više vezano za poljoprivredne poslove, i skladištenje vode. Rodna neravnopravnost ima implikacije u svakodnevnom životu žena iz perspekive prava, pošto donošenje vode ne izaziva kod njih samo fizičke poremećaje, nego im otežava i učešće u aktivnostima kao što su obrazovanje, sticanje dohotka, politika, razonoda i rekreacija.

Prema Izveštaju WEDO, “...Žene koriste vegetaciju i šume – kako za lekovito bilje, hranu i gorivo, tako i za sticanje dohotka – ali se ti ekosistemi zasnivaju na dovodu zdrave vode. Kako se životna sredina degradira, tako izvor prihoda za žene postaje sve nesigurniji.” Na primer, “dostupnost i smeštaj toaleta je od ogromnog značaja za žene, ali u one mnogim zajednicama moraju da idu daleko da bi koristile sanitarije, često rizikujući ličnu sigurnost – sve su češći nasrtaji seksualne i fizičke prirode kad se toaleti nalaze na nekom udaljenom mestu. U seoskim područjima, gde toaleta ponekad i nema, žene su usled krčenja šuma i nestanka vegetacije prinuđene da ustaju ranije i odlaze dalje da bi našle zaklonjeno mesto. Toaleti su nedostupni i ogromnom broju siromašnih žena zaposlenih u urbanim centrima. Otprilike jedan desetina Afrikanki školskog uzrasta ne pohađa nastavu tokom menstruacije, ili napuštaju školu u pubertetu zbog nedostatka čistih i zaklonjenih sanitarnih čvorova po školama”.

Svetska banka i Međunarodni monetarni fond su u nekoliko zemalja kao uslov za odobravanje zajmova nametnuli privatizaciju vodosnabdevanja. To ima ozbiljne posledice po celokupno stanovništvo, a naročito po žene. Danas mnogi ljudi u svetu zastupaju stav da se voda, kao osnovno pravo, izuzme iz pregovora sa WTO, FTAA i FTA. To je zbog toga što, kad se voda prema međunarodnim, regionalnim ili bilateralnim sporazumima pravno smatra robom, investicijom ili uslugom, to predstavlja kršenje Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijanim i kulturnim pravima i drugih međunarodnopravnih akata, a celokupno svetsko stanovništvo se usled nedostatka ovog resursa podvrgava sporom ekološkom genocidu.

Kolumbijski istraživač Mariela Adela Rivera-Santander ukazuje na posledice privatizacije vode. “...u Kočabambi, Bolivija, privatizacije je dovela do neselektivnog rasta dažbina i do 200%, dok je u Konakriju, Gvineja, za samo pet godina došlo do rasta od 500%, što je ozbiljno pogodilo život raseljenih žena, dečaka i devojčica. Ona objašnjava kako: “...kad se u Kolumbiji i na Filipinima isključi vodosnabdevanje zbog neplaćenih računa, žene ponovo počnu da koriste zagađenu vodu, što ih, pored nemogućnosti da pokriju troškove ishrane, zdravstvene zaštite i obrazovanja, izlaže i riziku od ozbiljnih oboljenja, pošto se taj novac koristi za isplatu vodosnabdevanja...”

Vodene resurse moraju da dele svi: privredne grane, međudržavna pravna tela i suverene nacije, istovremeno poštujući potrebu za održivim razvojem. Žene su često zadužene za korištenje i upravljanje zalihama vode u najgorim uslovima, i ponekad moraju da izaberu između hrane i donošenja dovoljne količine vode za svakodnevne poslove. Vreme uloženo u donošenje vode vode isključuje ih iz učešća u procesu donošenja odluka, borbe protiv siromaštva i poboljšavanja kvaliteta života. Ravnopravan pristup vodi i nadzor nad vodenim ekosistemima radi zaštite ovog resursa i sprečavanje prirodnih katastrofa više su od potrebe. To je hitno potrebno ljudsko pravo koje se ne može odgađati.

Od suštinskog je značaja da se iznova proceni ekonomska, socijalna i ekološka uloga vode, i da se prizna i vrednuje funkcija žene kao korisnika i upravljača vodenim resursima. Treba razmotriti održivost ekoloških resursa u planiranju, izgradnji, radu i upravljanju glavnim vodoprivrednim projektima, oceniti društveni uticaj razvoja vodenih resursa, ponovo utvrditi kvalitet i zaštićenost podzemnih i površinskih vodotokova, i povezati politiku vodosnabdevanja sa drugim politikama ekosistema iz rodne perspektive.

Mehanizmi ljudskih prava

• Univerzalnom deklaracijom UN o ljudskim pravima voda nije uvrštena među izričita prava. Smatralo se da je njeno izričito uključivanje nepotrebno s obzirom na njen karakter resursa neophodnog za osnovni opstanak.
• Bez obzira na to, u Generalnom komentaru br. 15 na Članove 11 i 12 o pravu na vodu, koji je novembra 2002. godine usvojila Komisija za ekonomska, socijalna i kulturna prava izričito se priznaje da je voda osnovno ljudsko pravo.

145 zemalja koje su ratifikovale taj Sporazum obavezne su da postepeno obezbede da svaki pojedinac ima pristup zdravoj pijaćoj vodi, ravnopravno i bez ikakve diskriminacije. Obaveza poštovanja ovog prava zahteva da se zemlje potpisnice ovog sporazuma uzdrže od usvajanja bilo kakvog oblika ponašanja koje ometa uživanje ovog prava, kao npr. praksa uskraćivanja ravnopravnog pristupa ispravnoj pijaćoj vodi ili ilegalno zagađivanje vode izlivanjem industrijskog otpada iz državnih preduzeća. Stane su obavezne da štite ljudska prava i izbegavaju ometanje uživanja prava na pijaću vodu od trećih strana. Ovom obavezom se zahteva da sve strane usvoje neophodne mere kojima se garantuje pravo na pijaću vodu.

• Konvencijom o eliminaciji svih oblika diskriminiacije nad ženama (1979) utvrđeno je se da zdravlje seoskih žena zavisi od adekvatnog i nediskriminatornog pristupa vodi. Ostala prava, koja se obično ne povezuju sa pravom na vodu, ali koja direktno utiču na žene i devojčice, jesu pravo na obrazovanje i učestvovanje u političkim procesima.
• 1995. godine, tokom Četvrte svetske konferencije o ženama u Pekingu, vlade koje su se obavezale Pekinškom deklaracijom “da će promovisati znanje i favorizovati istraživanje o ulozi žena, naročito u seoskim i starosedelačkim područijma, u navodnjavanju, upravljanju zemljištem i čišćenju, naročito se fokusirajući na znanje i iskustvo domorodačkih žena”.
• To pravo se pominje i u Konvenciji o dečjim pravima iz 1989, Članu 24. Dokumenta o Samitu o zemlji objavljenog tokom konferencije u Rio de Žaneiru, juna 1992.
• Milenijumski razvojni ciljevi UN
• U Ministarskoj deklaraciji Drugog svetskog foruma o vodi 2000. godine utvrđeno je da je najbolji način za zaštitu ekosistema planete da se razmotri učešće žena u procesu planiranja, i time obezbedi njihovo učešće u pitanjima vezanim za vlasništvo nad vodama i zemljištem.
• Na Međunarodnoj konferenciji o vodama (Bon, Nemačka), utvrđeno je da politika vodosnabdevanja i sistemi upravljanja vodenim resursima moraju biti osetljivi na rodna piranja. Sva pitanja vezana za vodu moraju se baviti podelom rada – sa ili bez naknade – između muškaraca i žena. U upravljanju održivom eksploatacijom vodenih resursa i raspodeli dobrobiti moraju da učestvuju i muškarci i žene pod jednakim uslovima. Mora se ojačati uloga žena u svim sferama vezanim za vodu, i mora se proširiti njihovo učešće.
• Svetski samit o održivom razvoju (avgust 2002.)
• Ministarska deklaracija Trećeg svetskog foruma o vodi (mart 2003.)
• Deklaracija iz San Salvadora o odbrani prava na vodu
• Norme odgovornosti transnacionalnih koproracija i drugih poslovnih preduzeća u pogledu ljudskih prava

Činjenice i cifre

• 2,4 milijade ljudi, drugim rečima dve petine svetskog stanovništva, nemaju obezbeđenu adekvatnu zdravstvenoj zaštiti.
• 1,1 milijarda ljudi u svetu, drugim rečima jedna šestina svetskog stanovništva, nema pristup pijaćoj vodi.
• U zemljama u razvoju svake godine umre 2,2 miliona ljudi, većinom dece, od bolesti vezanih za nedostupnost čiste pijaće vode, neadekvatnu zdravstvenu zaštitu i lošu higijenu.
• Svakodnevno umire 6000 dečaka i deveojčica od bolesti vezanih za nedostupnost čiste pijaće vode, neadekvatnu zdravstvenu zaštitu i lošu higijenu.
• Prosečna razdaljina koju žena u Africi i Aziji prepešači da bi došla do vode je 6 km.
• Težina vode koju žene u Aziji i Africi nose na glavi jednaka je težini prtljaga koju dozvoljavaju avionske kompanije (20 kg).
• U zemljama u razvoju, jedno lice koristi u proseku 10 litara vode dnevno. U Velikoj Britaniji, prosečna dnevna potrošnja iznosi 135 litara.
• Za ispiranje WC šolje koristi se ista količina vode koju jedno lice u Trećem svetu potroši ceo dan za pranje, čišćenje, kuvanje i piće.
• Tokom poslednjih deset godina je od dijareje umrlo više dečaka i devojčica od ukupnog broja ljudi umrlih od II svetskog rata.
• U Kini, Indoneziji i Indiji, dvostruko više ljudi umire od dijareje nego od HIV/AIDS
• Stanovništvo Najrobija u Keniji plaća litar vode pet puta skuplje od građana SAD.
• Inicijativom za pranje ruku je 1998. godine u Gvatemali smanjen broj smrtnih slučajeva od dijareje za 322.000
• 1,5 milijarde ljudi u svetu boluje od parazitskh infekcija izazvanih čvrstim otpadom u životnoj sredini, koje bi se mogle kontrolisati higijenskim merama, vodom i sanitarnim merama. Te infekcije mogu da dovedu do neuhranjenosti, anemije i zastoja u razvoju.
• U Kini, Meksiku i Vijetnamu zajednice praktikuju ekološki zdrav život.

Novembar 2003.

Izvori:

Global Water Partnership, Understanding the Causes of Water Problems

Marcelina White, ¿Cómo afectará el ALCA a la mujer? (“How Will FTAA Affect Women?”), Women's EDGE

UNIFEM, Mujer, Medio Ambiente, Agua: Reflexiones sobre la promoción y protección del derecho de las mujeres al agua (“Women, Environment, Water: Reflections on the Promotion and Protection of Women’s Right to Water”), 24 de marzo del 2003

The Water Supply and Sanitation Collaborative Council, WASH Facts and Figures

WEDO, Conexiones No Escritas: Diferencias de Género en Cuanto al Uso y Manejo del Agua ("Unwritten Connections: Gender Differences Regarding the Use and Management of Water”)

World Water Development Report, El acceso al Agua como Derecho Humano (“Access to Water as a Human Right”)

Association for Women’s Rights in Development ©
http://www.whrnet.org/docs/issue-water.html

^[1] General Agreement on Trade in Services (Opšti sporazum o trgovini u uslugama)

^[2] North American Free Trade Association (Severnoamerički savez slobodne trgovine)

^[3] Free Trade Area of the Americas (Slobodna američka trgovinska zona)