«Prema izveštaju Kofi Anana, Generalnog sekretara UN u 2002. godini, od 1997. godine svi neto transferi finansijskih sredstava zemljama u razvoju bili su negativni. Drugim rečima, novac se uzima siromašnima i daje bogatima. Svetska ekonomija funkcioniše kao naopaki Robin Hud.» [2]
«Mi verujemo da je glavni izazov sa kojim se danas suočavamo da obezbedimo da globalizacija postane pozitivna snaga za sve ljude na svetu.» [3]

Abstrakt
Razvoj tehnologije, integracija tržišta i slobodno kretanje robe, kapitala i radne snage doveli su do neslućenih mogućnosti ljudskog razvoja i iskorenjivanja mnogih boljki čovečanstva kao što su siromaštvo, glad i beda. Sadašnje tendencije u svetu, međutim, ukazuju da su pogodnosti ekonomske globalizacije neravnomerno raspoređene i da podstiču diskriminaciju i neravnopravnost. Zahvaljujući neoliberalnoj politici zasnovanoj na ostvarenju profita po svaku cenu, jačaju paradoksi u vidu sve većeg jaza između bogatih i siromašnih.

Ključne reči: globalizacija, neoliberalizam, siromaštvo, feminizacija siromaštva, feminizacija radne snage, razvoj zasnovan na ljudskim pravima

Uvod
Uprkos sve brojnijim teorijama i koncepcijama globalizacije, jedne od najeksploatisanijih tema početkom 21. veka, još nije postignuta saglasnost oko jasne i opšte prihvatljive definicije ovog fenomena. Razni autori prilaze razmatranju i analizi ovog procesa sa različitih stanovišta i oblasti, kao što su ekonomija, politika, politička ekonomija, sociologija, kultura, tehnologija, komunikacije, informacije i dr [4] . Ono što je zajedničko ovim pristupima jeste shvatanje da se globalizacija odnosi na intenzifikaciju društvenih i ekonomskih odnosa izvan i preko državnih granica, a koja ima za posledicu sve tešnje i sve veće međusobne uticaje globalnih i lokalnih dešavanja. Osnovna polja na kojima se «dešava» globalizacija su tržište i tehnologija, a naročito informaciona tehnologija. U ovom radu pod globalizacijom će se podrazumevati prvenstveno njeni ekonomski aspekti koji proističu iz ekonomske integracije država, regiona i tržišta koji karakterišu svet današnjice kako na globalnom, tako i na regionalnom nivou.

Dominantne političke tendencije koje uobličavaju ekonomski aspekt globalizacije uključuju liberalizaciju trgovine, deregulaciju raznih aktivnosti države i drugih subjekata, privatizaciju državnih funkcija i usluga,  javljanje novih moćnih međunarodnih aktera na ekonomskom planu i jačanje njihovog uticaja, kao što su Svetska banka, Međunarodni monetarni fond, Svetska trgovinska organizacija, transnacionalne korporacije, multinacionalne kompanije i neformalne grupe kao što su G7 i G8. Osnovni trendovi koji danas uobličavaju makroekonomiju polaze sa neoliberalnog stanovišta, koji podrazumeva potpunu slobodu kretanja robe, kapitala i usluga, smanjivanje javnih izdataka za socijalne usluge, deregulaciju u svakoj oblasti koja može da doprinese umanjenju profita, privatizaciju i eliminisanje koncepta javnog dobra. Ipak, globalizacija kao takva ne može se identifikovati sa neolibelarnom ekonomskom politikom, koja je tek trenutni politički izbor međunarodnih finansijskih institucija, vlada i drugih međunarodnih aktera.

Globalizacija i siromaštvo
Statistički pokazatelji i studije UNDP poslednjih godina pokazuju da je preovlađujuća tendencija ekonomske globalizacije doprinela proširivanju jaza između bogatih i siromašnih - kako između razvijenih i nerazvijenih zemalja, tako i unutar pojedinih društvenih slojeva unutar pojedinih zemalja i regiona, uključujući i najbogatije delove sveta. Raspon u prihodima između petine svetske populacije koja se nalazi na vrhu po primanjima i petine koja se nalazi na dnu bio je 30:1 u 1960. godini, 60:1 u 1990.-toj i 74:1 u 1999. godini [5] . U periodu od 1979. do 1997. godine prihodi 60% svetske populacije su se umanjili, 20% stanovništva je ostvarilo skromno povećanje prihoda, dok je 20% na vrhu po primanjima ostvarilo drastično povećanje prihoda. Ovoj grupi najbogatijih je u 1999. godini pripadalo 68-86% svetskog bruto nacionalnog proizvoda, izvoza roba i usluga i stranih direktnih investicija, dok je petina sa dna ostvarivala svega 1%. Te godine indeks humanog razvoja koji se primenjuje u Izveštaju humanog razvoja UNDP po prvi put je opao u 30 zemalja sveta, što ilustruje tendenciju porasta apsolutnog siromaštva.

Krajem devedesetih godina 20. veka, 200 najbogatijih ljudi sveta su udvostručili vrednost svoje imovine za svega nekoliko godina. Imovina trojice najbogatijih ljudi sveta premašuje BNP svih najsiromašnijih zemalja sveta sa preko 600 miliona stanovnika. Jedan procenat najimućnijih ima veći prihod nego 57% najsiromašnijih. U tom periodu 20% svetske populacije na vrhu tabele po prihodima ostvarilo je 82% svetskog izvoza, 68% stranih direktnih investicija i 93% internet priključaka. S druge strane, u ekstremnoj bedi živi 1,2 milijarde ljudi.

Siromaštvo kao kršenje ljudskih prava
Analiza uticaja globalizacije na siromaštvo zahteva da se ono prethodno definiše. U prethodnim prilazima, siromaštvo se definisalo kao nedostatak materijalnih dobara ili resursa za sticanje tih dobara. Danas se siromaštvo posmatra u znatno širem smislu koji uključuje i postojanje odnosno nepostojanje mogućnosti i šansi za ostvarivanje prava na život u dostojanstvu, kao što su pristup resursima i mehanizmima ostvarivanja i zaštite ljudskih prava i učešće u odlučivanju.

Koncept siromaštva nije decidno uključen u osnovne međunarodne konvencije o ljudskim pravima koje čine osnovu prava ljudskih prava. Međutim, nesporno je da siromaštvo i beda ukidaju mogućnost ljudima da uživaju svoja osnovna ljudska prava. Nepismen, odnosno nedovoljno obrazovan čovek, koji nema krov nad glavom i dovoljno hrane ne može ni da učestvuje u odlučivanju o svojoj sudbini i u upravljanju državom i društvom u kojem živi. Ostvarivanje građanskih i političkih prava pretpostavlja mnogo više od zadovoljenja osnovnih čovekovih potreba, kao što su pristup informacijama, obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti i zadovoljavanju kulturnih potreba. Siromaštvo nije problem pojedinca i njegove (ne)sposobnosti da se «snađe», već predstavlja kršenje osnovnih ljudskih prava [6] za šta odgovornost snose ne samo države, po tradicionalnom shvatanju prava ljudskih prava, već i novi međunarodni akteri koji su preuzeli primat u odlučivanju i upravljanju globalnim, nacionalnim i regionalnim poslovima, kao što su međunarodne organizacije, transnacionalne korporacije i međunarodne finansijske institucije [7] . Rezultat ovog, sve raširenijeg shvatanja je formulisanje prava na kontrolu transnacionalnih korporacija u trećoj generaciji ljudskih prava, čijem uobličavaju doprinosi i Potkomisija UN za unapređenje i zaštitu ljudskih prava koja je izradila i u avgustu ove godine usvojila «Nacrt normi za odgovornost transnacionalnih korporacija i drugih poslovnih kompanija u pogledu ljudskih prava».

Od Svetske konferencije o ljudskim pravima održane u Beču 1993. godine unapređenje i zaštita ljudskih prava i osnovnih sloboda počeli su se smatrati prioritetnim ciljevima UN u skladu sa njegovim ciljevima i principima, a naročito u pogledu međunarodne saradnje. U ovom periodu dolazi do sve većeg priznanja postojanja veze između siromaštva i ljudskih prava. Komisija UN za ljudska prava i njena potkomisija počele su se sve više zalagati da se siromaštvu pristupa sa stanovišta ljudskih prava [8] . Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava je izrazio žaljenje što politike za smanjenje siromaštva retko uzimaju u obzir njenu dimenziju sa stanovišta ljudskih prava, s obzirom da ovakav pristup siromaštvu može da ojača i učini efikasnijim strategije za smanjivanje siromaštva [9] . U definisanju siromaštva Komitet je usvojio širi koncept prema kojem je ono stanje čoveka koje karakteriše «stalno ili hronično lišavanje resursa, mogućnosti, izbora, sigurnosti i moći koji su potrebni za uživanje odgovarajućeg standarda življenja i drugih građanskih, kulturnih, ekonomskih, političkih i socijalnih prava» (para 8).

U kontekstu Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Komitet je identifikovao prava koja su neposredno vezana za smanjivanje siromaštva. To su pravo na rad, odgovarajući standard življenja, smeštaj, hranu, zdravlje i obrazovanje. Nadalje, Komitet je ocenio da su osnovni elementi uspešne strategije protiv siromaštva isti oni koji čine osnovu normativnog okvira ljudskim prava: nediskriminacija, ravnopravnost, učešće u javnom životu i odgovornost. Zabrana diskriminacije i pravo na jednakost odnose se na sva prava pojedinaca,  marginalizovanih i socijalno isključenih grupa.

Navedeno predstavlja tek početak aktivnosti UN na širenju razumevanja da se siromaštvo posmatra u kontekstu ljudskih prava. U tom cilju, imenovani su specijalni izvestioci i nezavisni eksperti za istraživanje pojedinih pitanja koja su povezana sa siromaštvom, kao što su ekstremna beda, distribucija prihoda, programi strukturalnog prilagođavanja i globalizacija.

Iskorenjivanje siromaštva kao milenijumski cilj razvoja
UN su odredile borbu protiv siromaštva kao jednu od osnovnih aktivnosti UN, međunarodne zajednice i država članica UN u 21.veku [10] .  Postavljen je konkretan cilj:   prepolovljivanje broja siromašnih koji pate od gladi i žive od manje od 1 dolara prihoda dnevno do 2015. godine, u odnosu na 1990. godinu. U svom poslednjem izveštaju UN o ostvarivanju Milenijumskih ciljeva razvoja, Kofi Anan, generalni sekretar UN istakao je da, po prvi put u istoriji čovečanstvo ima potrebne resurse i znanje za iskorenjivanje siromaštva i gladi, no realizacija tog cilja najviše zavisi od ostvarivanja pravničnog i ravnomernog razvoja [11] . Uprkos sadašnjoj tendenciji pada stope siromaštva u zemljama tranzicije nasuprot rapidnom povećanju siromaštva devedesetih godina, zabrinjava da je ono u porastu u 37 od 67 siromašnih zemalja. Ako bi se sudilo po kretanju svetskog proseka, glad u svetu se polako ali sigurno smanjuje [12] , no zabrinjavaju velike regionalne nejednakosti i činjenica da se u istoj dekadi, devedesetih godina prošlog veka, desila ogromna prekomerna prozvodnja hrane i porast broja neishranjene dece u Aziji i Africi (do 50% u južnocentralnoj Aziji i podsaharskoj Africi). Ovo je prvenstveno posledica strukturalnih uzroka, kao što su dugoročne ekonomske i agrarne politike, loš i podređen položaj žena, socijalne nejednakosti i endemni konflikti [13] .

Globalizacija, zabrana diskriminacije i pravo na jednakost
Naravno, bilo bi apsurdno reći da globalizacija stvara neravnopravnost i diskriminaciju. Ispravno je - globalizacija stvara uslove na globalnom nivou koji pogoduju jačanju diskriminacije i neravnopravnosti. Za potvrdu ove tvrdnje dovoljno je pogledati statistiku [14] i analizirati, primera radi, korišćenje interneta kao pokazatelja pristupa resursima i zapitati se ko je sve u mreži, kako to čini UNDP. Činjenica je da je van internetske mreže velika većina svetskog stanovništva. Ako dalje analiziramo ko su oni po rasi, polu i jeziku, na primer, veza između globalizacije i marginalizacije postaje ilustrativna [15] . Ovo se odnosi i na telekomunikacije koje predstavljaju temelj savremene globalizacije. Bitna svojstva korišćenja i pristupa telekomunikacijama su pol, jezik, geografske koordinate i nivo prihoda (Smith and Naim, 2000: 43). Osim ovih određenja, globalizacija stvara jaz i između gradskog i ruralnog stanovništva, i doprinosti daljem produbljivanju jaza između onih koji imaju i onih koji nemaju. Na prostorima gde je većinsko stanovništvo seosko, kao što je to na afričkom kontinentu, činjenica je da globalizacija nije dovela do poboljšanja kvaliteta življenja.

Otvaranje tržišta, uklanjanje carinskih barijera i liberalizacija trgovine ne garantuju da će od toga svi imati koristi. Naprotiv, sadašnje tendencije i efekti ovih politika ukazuju da one pogoduju samo velikima i bogatima (tržištima, državama, regionima, pojedincima...) na uštrb malih i siromašnih (tržišta, država, regiona, pojedinaca...). Paradoksalno je da od rasta integracije, jedne od zamajaca globalizacije, veoma male koristi imaju oni koji značajno doprinose stvaranju dobara i bogatstava – radnici, među kojima naročito migranti. Migranti danas predstavljaju «nevidljivu državu» unutar Evropske unije i industrijski razvijenih država Severne Amerike. Ujedinjavanje tržišta EU podstaklo je mobilnost radne snage na području cele Evrope. Uprkos tome što se privrede zemalja EU velikim delom baziraju na korišćenju ove jeftine, fleksibilne i dostupne radne snage, ona je nezaštićena populacija čija su prava van zaštitne legislative kako domicilne države tako i države odakle dolazi. Migranti se sve više suočavaju sa raznim ograničenjima: ne mogu da glasaju na lokalnim i državnim izborima, ne mogu da osnivaju svoja udruženja, a u mnogim zemljama ne mogu da se zapošljavaju u javnom sektoru [16] . Zbog nedostatka odgovarajuće pravne zaštite raste nesigurnost rada i radnog mesta, te se sve više migranata seli sa polja formalnog rada na neformalne, privremene i povremene poslove, bez sigurnosti u pogledu odgovarajuće nadnice i adekvatne zaštite na radu. Činjenica da većina migranata ne pripada beloj rasi jasno ukazuje na rasnu i diskriminatorsku pozadinu ove problematike, nevidljive za zvaničnu politiku tih zemalja.

Globalizacija podstiče ne samo tradicionalne nejednakosti između Severa i Juga, već i unutar Severa, u državama koje se tradicionalno smatraju najvećim dobitnicima globalizacije. U Kanadi, zemlji koja je po indeksu ljudskog razvoja UNDP godinama na vrhu tabele, prihodi 5 miliona najsiromašnijih porodica opali su tokom devedesetih u proseku za 5%, dok su prihodi najbogatijih porasli za 7%. Slične tendencije jačaju i u Nemačkoj, Italiji i drugim razvijenim ekonomijama, dok se skandinavske države socijalnog blagostanja suočavaju sa sve jačim pritiscima za smanjivanjem izdataka za socijalnu brigu i društvene delatnosti. Od zapadnih zemalja, siromaštvo je najraširenije i najizraženije u SAD. Čak 68 miliona Amerikanaca, dakle svaki četvrti, živi u siromaštvu; 2 miliona Amerikanaca su beskućnici; osamdesetih godina prihod najimućnije petine Amerikanaca povećan je za 83% dok je prihod najsiromašnije petine opao za 14%. Paradoks je da rastuće bogatstvo i boljitak koji sa sobom donosi globalizacija i integracija tržišta istovremeno dovodi do rasta nejednakosti i diskriminacije. Paradoksi globalizacije nigde nisu tako vidljivi i očiti kao u rodnim odnosima i u statusu žena.

Uticaji globalizacije na položaj žena
Brojne studije u ovoj oblasti nedvosmisleno ukazuju da globalizacija ima uticaja na položaj žena, s tim da efekti variraju zavisno od države, regiona i društvenog sloja. Opšta je ocena da uticaj globalizacije na žene ima kako pozitivne, tako i negativne aspekte. Primera radi, osnivanje novih fabrika u izvoznoorijentisanim privrednim granama može da stvori nove mogućnosti zapošljavanja žena i tako im stvori izvore prihoda i osnov za sticanje ekonomske nezavisnosti. S druge strane, značajan porast učešća ženske radne snage u zemljama u razvoju kao što su Malezija, Tajland, Indonezija i Filipini praćen je snižavanjem nadnica, pogoršavanjem uslova rada i povećanjem nesigurnosti radnog mesta, što stvara uslove za povećanje siromaštva.

U ovom pogledu globalizacija predstavlja mač sa dve oštrice i u razvijenim zemljama (Bakker, 1999: 32). Dominantne politike koje uobličavaju globalizaciju su imale slabog uspeha u podsticanju ekonomskog razvoja i snižavanju inflacije u mnogim bogatim zemljama, dok su, s druge strane, doprinele rastućoj polarizaciji prihoda, socijalnoj isključenosti i rastu stope nezaposlenosti. Umanjenje uloge «države blagostanja» i sistema socijalne zaštite doveli su do prenosa ovih usluga sa javnog tj. državnog sektora na tržište ili u porodicu, što je istovremeno doprinelo povećanju tereta za obavljanje ovih funkcija na žene, uz rastuću tendenciju prevođenja žena iz formalne u neformalnu ekonomiju. Ekonomski sistemi koji se zasnivaju na profitu često ga ostvaruju na trošak ženskog rada [17] . U mnogim studijama se globalizacija povezuje i sa rastućom eksploatacijom žena u vidu trgovine ženama radi prostitucije, naročito u zemljama koje karakteriše ubrzana transformacija radi prelaska na tržišni model privređivanja [18] .

Zahvaljujući sve većem broju feminističkih istraživačica, pokazuje se da svi aspekti ekonomske globalizacije, kao što su međunarodna trgovina, nezaposlenost, zapošljavanje, globalno upravljanje, međunarodni resursi, spoljni dugovi i siromaštvo imaju rodnu dimenziju, odnosno da proizvode različite efekte na muškarce i na žene. To se odražava kako na njihov ekonomski i socijalni položaj u društvu i u porodici, tako i na mogućnosti ostvarivanja, uživanja i zaštite građanskih, političkih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava.

Jedno istraživanje UN je potvrdilo činjenicu da je industrijalizacija pod okriljem globalizacije isto toliko orijentisana na žensku radnu snagu, koliko je izvozno orijentisana [19] . Žene su osvojile tržište radne snage u najvećem broju zemalja koje su prihvatile liberalnu ekonomsku politiku. Ukupna ekonomska aktivnost žena između 20-54. godine u 1996. godini približila se prosečnoj stopi od 70%. Najviše ženske radne snage absorbovala je izvozno orijentisana industrija. To je naročito slučaj sa izvoznim zonama i specijalnim ekonomskim zonama, u kojima se zahvaljujući stranim investicijama i slobodnom kretanju kapitala, radnointenzivna industrija premestila u zemlje u razvoju u potrazi za jeftinom radnom snagom. U granama kao što su kožarska, tekstilna, obućarska i kompjuterska industrija koje zahtevaju polukvalifikovanu radnu snagu investitori su prilikom zapošljavanja po pravilu davali prednost ženama. Istovremeno, to su radnointenzivne grane sa niskim nadnicama. Paralelno sa rastom izvoza industrijskih proizvoda na Sever, zemlje u razvoju beleže proporcionalni rast zapošljavanja u tim industrijskim granama.

U trci za privlačenjem stranog kapitala, mnoge zemlje, naročito one u razvoju, snižavaju zaštićenu najnižu cenu rada, standarde rada i standarde zaštite na radu i uvode poreske olakšice za investitore, koje u krajnjoj liniji imaju negativne posledice na mogućnosti ostvarivanja ekonomskih i socijalnih prava zaposlenih, kao i onih koji su u potrazi za poslom. U stvaranju komparativnih prednosti koje bi privukle investicije, snižava se cena radne snage. Države olabavljuju standarde u oblasti radnog zakonodavstva, pa radni odnos na neodređeno vreme sve više zamenjuju onima na određeno vreme, honorarnim poslovima, povremenim i privremenim poslovima, objašnjavajući to fleksibilizacijom tržišta radne snage, merom koja će dovesti do porasta zaposlenosti. Istina je, međutim, da ovakva politika pogoduje samo krupnom kapitalu kojem se time olakšava pristup jeftinoj radnoj snazi, snižavanju troškova i ostvarivanju većeg profita. U tom smislu postaje sve tešnja veza između liberalizacije trgovine i sve jeftinije radne snage koja postaje pretežno ženska [20] .

Fenomen potražnje za jeftinom radnom snagom dovodi do povećanja interne i eksterne migracije žena, a njihova ranjivost ih čini lako dostupnim za eksploataciju, kako radnu tako i seksualnu. Veliki broj nedovoljno obrazovanih i seoskih žena, naročito mladih, migrira u gradove i razvijene zemlje u potrazi za poslom. U populaciji migranata, već ugrožene i marginalizovane socijalne grupe, one čine najranjiviji deo kome su nedostupni skoro svi mehanizmi zaštite ljudskih prava. U Aziji, gde su velike migracije stanovništva, odnos žena naspram muškaraca je među Filipincima migrantima 12:1, a među Indonezijcima 3:1. Mnoge od ovih žena su domaćice, negovateljice, prodavačice, pomoćne radnice u restoranima i prodavnicama, i zabavljačice u industriji zabave i seks industriji. Uprkos tome što dobijaju priliku da zarade više nego kod kuće, ove žene su nezaštićene i izložene visokoj stopi eksploatacije i socijanoj i radnoj nesigurnosti. Ovome umnogome doprinose i države koje primaju migrante, jer im ne obezbeđuju mogućnost uživanja i zaštite osnovnih ekonomskih i socijalnih prava, što se naročito odnosi na žene.   

Rast neformalnog sektora podrazumeva da se tradicionalni radnopravni mehanizmi, prava i pogodnosti koje uživaju radnici u formalnom sektoru ne primenjuju na one koji rade u neformalnoj ekonomiji. U nesigurnim tržišnim uslovima povećanje gubitka posla muškaraca dovodi do smanjenja prihoda u domaćinstvu, a što navodi žene da sve više ulaze na tržište rada u potrazi za zaposlenjem. One koje ne mogu naći posao u formalnoj ekonomiji ili ne poseduju odgovarajuće obrazovanje i radno iskustvo, primorane su da se okrenu neformalnom sektoru u kojem su uslovi rada još gori. Transnacionalne kompanije su tako otkrile da upošljavanje na privremenim ili povremenim poslovima znatno snižava njihove troškove. Rezultat svega ovoga je još jedan paradoks savremene globalizacije – rast siromaštva među zaposlenima. 

Zaključci
Neoliberalni model ekonomske globalizacije produbljava istorijske i postojeće nejednakosti po rasnoj, etičkoj, polnoj i ekonomskoj osnovi unutar i između država, podrivajući mogućnost uspostavljanja održivog i pravičnog razvoja za sve. Multilaterarne institucije, uključujući Svetsku banku, MMF i STO, podstiču takav tip globalizacije kojom dominiraju liberalizam trgovine i privatizacija svega, uključujući i usluge. Ovakav model globalizacije i podsticanja ekonomskog rasta rezultirao je pogoršanjem ekonomskih, socijalnih i kulturnih uslova pod kojima žive najosetljivije grupe i doprineo rastu siromaštva i društvene isključenosti [21] .

Prateći fenomen ekonomske globalizacije i ekspanzije siromaštva je povećanje nesigurnosti i pojedinaca, i grupa, i država u raznim domenima – ekonomskom, finansijskom, kulturnom, radnopravnom, socijalnom, zdravstvenom, ekološkom, političkom i ličnom planu. Liberalizacija finansija, trgovine, investicija i tehnologije od sedamdesetih godina naovamo, dovela je do tehnološkog buma i bržeg protoka kapitala nego u svim prethodnim periodima. Dovela je i do neslućenih ekonomskih i tehloloških mogućnosti za pojedince. Istovremeno,  doprinela je stvaranju uslova da je sve manji broj onih koji mogu da uživaju u blagodetima ekonomske globalizacije. Liberalizacija trgovine proizvodi niz posledica kao što su:

- povećanje nejedakosti između regiona, između država i unutar država, između pojedinaca i stalni rast siromaštva

- povećani stepen ranjivosti ljudi zbog društvenih rizika kao što su nezaposlenost, siromaštvo i kriminal

- smanjivanje mogućnosti za regije, države, zajednice i pojedince da uživaju pogodnosti i koristi koje sa sobom donosi globalizacija.

- globalizacija poboljšava kvalitet života mnogih, ali ukoliko se ne povede računa o potrebi eliminisanja eksploatacije i diskriminacije ona istovremeno dovodi do marginalizacije i socijalne isključenosti čitavih područja sveta i društvenih grupa kao što su žene, invalidi, stari, migranti itd.

Koncentracija finansijske moći dovodi do koncentracije političke moći. Centri odlučivanja i kreiranja svetske politike se pomeraju sa institucija kao što su UN, na neformalne centre moći, kao što su G7 i G8. Za mnoge autore izlaz je da se tržišni fundamentalizam kome je jedini cilj profit i zameni ekonomskom politikom u čijem će središtu biti ljudska prava [22] . Zašto je to važno? Zato što sadašnji preovlađujući politički trendovi koji uobličavaju  koncept ekonomske globalizacije produbljuju nejednakosti, siromaštvo i konflikte i time onemogućavaju održiv razvoj i ostvarivanje ekonomskih i socijalnih prava ogromne većine ljudi. Mnogi gube mogućnost da učestvuje u odlučivanju i kontrolišu sopstveni prostor i resurse. Ugoženi su svi principi koji to omogućuju:

- Princip primata ljudskih prava – ljudska prava moraju biti osnovni okvir i cilj za sve, za multilaterarne i bilaterarne investicije, trgovinu i finansijske aranžmane.

- Princip neretrogradnosti – države ne mogu da derogiraju ili ograničavaju međunarodne obaveze u pogledu ostvarivanja ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava.

- Pravo na efektivnu zaštitu pred odgovarajućim forumom.

- Pravo pojedinaca i grupa, naročito ugroženih i marginalizovanih, u odlučivanju, što se posebno odnosi na žene .

Ljudska prava su univerzalni principi, no ona se ne mogu ostvarivati ni štititi bez odgovarajućeg nacionalnog i međunarodnog pravnog okvira, podrazumevajući i efektivne institucije i mehanizme na nacionalnom i međunarodnom nivou i materijalne resurse. Na globalnom planu ovaj cilj se ne može postići bez osmišljavanja i funkcionisanja mehanizama koje će omogućavati kontrolu i izvođenje odgovornosti za poštovanje ljudskih prava i za međunarodne finansijske institucije i multilaterarne korporacije.