O globalizaciji...
Paralelno sa integracionim procesima među državama i nestajanjem čvrstih granica među njima, širi se izgradnja demokratije zapadnjačkog tipa i kapitalističkih odnosa zasnovanih na liberalizaciji tržišta i nesputanom kretanju kapitala, robe, investicija i radne snage. Krajem dvadesetog veka svet doživljava krupne promene, koje, između ostalog, otvaraju vrata unapređivanju ljudskih prava i njihovom ugrađivanju u međunarodne odnose i međunarodnu politiku. U tzv. globalizovanom svetu, ljudska prava sve više dobijaju na značaju, kako u međunarodnoj i unutrašnjoj politici, tako i u međunarodnom pravu, razvijajući novu granu prava – pravo ljudskih prava.

U društvenim naukama prisutne su različite konceptualizacije globalizacije zavisno od discipline. U ekonomiji, globalizacija se odnosi na ekonomsku internacionalizaciju i širenje kapitalističkih tržišnih odnosa. U međunarodnim odnosima, fokus je na razvoju globalne politike i povećanju intenziteta odnosa među državama. U sociologiji, težište pažnje je na povećavanju društvenih veza širom sveta i pojavljivanju «globalnog društva». U studijama kulture, u centru izučavanja su globalne komunikacije, postkolonijalne kulture i kulturna standardizacija, a u istorijskim naukama, konceptualizacija «globalne istorije». Bogatstvo i različitost prilaza ukazuju da je gobalizacija multidimenzionalni proces koji se ne može podvesti pod jednodimenzionalnu stvarnost, niti jednostrano tumačenje.

Nesporno je jedno: globalizacija je složeni društveni, ekonomski, kulturološki, tehnološki, politički i geopolitički proces u kome je pokretljivost kapitala, tehnologije, organizacija, ideja i ljudi dobila rastuću globalnu i transnacionalnu formu. Pod globalizacijom u ovom istraživanju podrazumevamo procese čiji je intenzitet u porastu u poslednje dve decenije, a to su: kretanje kratkoročnih stranih investicija baziranih na spekulativnom kursu, dugoročne direktne strane investicije, trgovina na svetskom nivou sa politikom umanjivanja prepreka koje bi je kočile, rastući udeo transnacionalnih korporacija u svetskoj proizvodnji i trgovini, svetska međuzavisnost proizvodnje, kretanje ljudi motivisano trgovinom ili potragom za poslom i razvoj novih formi komunikacija. Ovi procesi su doveli i do razvoja globalnog civilnog društva i njegovih novih aktera, kao što su međunarodne nevladine organizacije koje se bave promocijom i zaštitom ljudskih prava i koje stiču sve veću ulogu u ovoj sferi, od međunarodnog plana i na nivou sistema UN, pa do nacionalnog i lokalnog nivoa, utičući na širenje kulture poštovanja ljudskih prava, njihovu integraciju u domaće zakonodavstvo i razvoj međunarodnih, regionalnih i nacionalnih mehanizama za zaštitu ljudskih prava.

U poslednjoj deceniji sve više raste uticaj još jedne grupe aktera na globalnoj sceni koji u znatnoj meri oblikuju globalne procese. To su multinacionalne korporacije koje dominiraju svetskom proizvodnjom, Svetska trgovinska organizacija kao prva multilaterarna organizacija koja ima moć da podredi volju nacionalnih vlada svojim pravilima, Stalni međunarodni krivični sud u nastajanju, regionalni blokovi kao što su Evropska unija, ASEAN, i NAFTA i grupe za političku koordinaciju na globalnom nivou (G7, G8, G10, G22, G77, OECD). Ovi akteri stvaraju nova pravila u međunarodnim odnosima, ekonomiji, trgovini i međunarodnom pravu. Jača svest o ljudskim pravima - raste broj konvencija i dokumenata koji regulišu ljudska prava i broj njihovih potpisnika. Jačanje svesti o zajedničkoj sudbini svih naroda i njihovoj povezanosti sa sudbinom planete dovodi do povećanja broja međunarodnih sporazuma o zaštiti životne sredine na globalnom nivou (očuvanje ozonskog omotača, očuvanje mora i okeana, dezertifikacija, klimatske promene i dr.). Nastaju i novi multilaterarni sporazumi: o trgovini, intelektualnoj svojini, komunikacijama itd, a na međunarodnom nivou se dogovaraju globalni (Milenijumski ciljevi UN) i regionalni ciljevi razvoja.

Nova etapa globalizacije, zasnovana na novim finansijskim tržištima i rastućim globalnim tržištima usluga, omogućena je naglim razvojem novih vidova komunikacije i razvojem bržeg i jeftinijeg železničkog, drumskog i vazdušnog saobraćaja. Otklanjanje barijera u ekonomiji, trgovini i saobraćaju dovelo je i do nusprodukata ovog razvoja - globalnog povezivanja društveno nepoželjnih i štetnih aktivnosti, kao što su međunarodni kriminal, međunarodni terorizam, trgovina ženama i decom, trgovina oružjem i drogama, što sve dovodi do rasta značaja međunarodno usaglašene akcije država, rasta broja međunarodnih sporazuma i konvencija u ovoj oblasti, a time do razvoja međunarodnog prava i prava ljudskih prava.

Ekonomska globalizacija i rast siromaštva
Ekonomska globalizacija, globalizacija finansija, trgovine, investicija i tehnologije od sedamdesetih godina naovamo, dovela je do tehnološkog buma i bržeg protoka kapitala nego u svim prethodnim periodima. Dovela je i do neslućenih ekonomskih i tehnoloških mogućnosti za pojedince. Istovremeno, dovela je do smanjenja broja onih koji mogu da uživaju u blagodetima ekonomske globalizacije. Liberalizacija ekonomije dovodi do niza neželjenih posledica kao što su:

• povećanje nejedakosti između regiona, između država i unutar država, između pojedinaca i stalni rast siromaštva
• povećani stepen ranjivosti ljudi zbog društvenih rizika, kao što su nezaposlenost i kriminal
• smanjenje mogućnosti za određene regije, države i zajednice i određene slojeve stanovništva da uživaju pogodnosti i koristi koje sa sobom donosi globalizacija.

Globalizacija poboljšava život mnogih, ali, s druge strane, daje još više moći onima koji su već moćni i dovodi do marginalizacije čitavih područja sveta i društvenih grupa (žene, invalidi, stari, migranti itd.)

Sadašnji neoliberalni tip ekonomske globalizacije produbljuje nejednakosti, siromaštvo i konflikte i time onemogućava održiv razvoj i ostvarivanje ekonomskih i socijalnih prava ogromne većine ljudi. Većina ljudi gubi mogućnost da učestvuje u odlučivanju i kontroliše sopstveni prostor i resurse. Ugoženi su svi principi koji to omogućuju:

• princip primata ljudskih prava – on mora biti osnovni okvir i cilj za sve, za multilaterarne i bilaterarne investicije, trgovinu i finansijske aranžmane
• princip neretrogradnosti – države ne mogu da derogiraju ili ograničavaju međunarodno prihvaćene obaveze u pogledu ostvarivanja ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava svojih građanki i građana
• pravo na efektivnu zaštitu pred odgovarajućim forumom
• pravo pojedinaca i grupa, naročito ugroženih i marginalizovanih, da učestvuju u odlučivanju (naročito žena).

Svim savremenim procesima globalizacije, od liberalizaciji trgovine preko rastuće moći  multilaterarnih korporacija do napretka u informacionoj i komunikacionoj tehnologiji, zajedničko je da utiču na uživanje ljudskih prava.

Prema podacima UNDP (United Nations Development Programme), raspon u prihodima između 20% populacije na vrhu po primanjima i 20% stanovništva koje se nalazi na dnu tabele ubrzano raste: u 1997. godini taj raspon je iznosio 74:1, a u 1990. godini 60:1, čak dvostruko više nego 1960. godine. Integracija najvećih firmi dovodi do stvaranja megakorporacija, što ugrožava konkurentnost na svetskom tržištu. Deset najvećih kompanija u oblasti telekomunikacija danas kontroliše 86% svetskog tržišta vrednog 262 milijarde dolara, a 10 najvećih kompanija u oblasti proizvodnje pesticida nadzire 85% tržišta vrednog preko 30 milijardi dolara. S druge strane, oko 80 zemalja ima manji dohodak po glavi stanovnika nego pre jedne decenije, među kojima su zemlje Podsaharske Afrike, Istočne Evrope i Zajednice nezavisnih država, a ekstremnoj bedi, sa prihodom manjim od jednog dolara dnevno, živi oko 1,2 milijarde ljudi. Oko 1,5 milijardi ljudi nema pristupa osnovnoj zdravstvenoj nezi i pijaćoj vodi, milijardu ljudi je nepismeno, a 180 miliona dece je pothranjeno. Svi podaci i predviđanja ukazuju da će ove brojke u budućnosti rasti, umesto da se smanjuju, uprkos tome što je većina država članica UN ratifikovala Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima.

Prateći fenomen ekonomske globalizacije i ekspanzije siromaštva je povećanje nesigurnosti pojedinaca, grupa, i država u raznim domenima – ekonomskom, finansijskom, kulturnom, radnopravnom, socijalnom, zdravstvenom, ekološkom, političkom i na ličnom planu. U ovakvim uslovima, raste broj ljudi koji ne mogu da zadovolje osnovne životne potrebe i time realizuju svoja osnovna ljudska prava i kojima je stoga ugroženo ljudsko dostojanstvo.

Uzroci rasta siromaštva
Glavni promoteri neoliberalizma su glavni dobitnici vladajućeg koncepta ekonomske globalizacije: međunarodne finansijske institucije, megakorporacije, transnacionalne kompanije i multinacionalne koproracije. Rastuće siromašvo u svetu i produbljivanje jaza između bogatih i siromašnih neposredna je posledica neoliberalne makro ekonomske politike. Glavne karakteristike ovog koncepta uključuju:

• Zakon tržišta - sloboda kretanja kapitala, dobara i usluga; oslobađanje privatnih preduzeća od bilo kakve vrste državnih stega i kontrole, bez obzira na mogućnost nastajanja šteta za društvo; veća otvorenost prema međunarodnoj trgovini i investicijama; smanjivanje nadnica radnicima i ukidanje njihovih prava; slabljenje sindikata; odsustvo kontrole cena. Teza koja se koristi za ubeđivanje masa glasi: «Neregulisano tržište je najbolji način za postizanje ekonomskog rasta od kojeg će, u krajnjoj liniji, svi imati koristi.»
• Kresanje javnih izdataka za socijalne usluge  (zdravstvo i obrazovanje); smanjenje mreže ustanova za brigu o siromašnima; smanjenje izdataka za održavanje puteva, mostova, sistema vodozahvata – sve u ime umanjenja uloge države u ekonomiji.
• Deregulacija – smanjivanje državne regulative u svakoj oblasti koja može da doprinese umanjenju profita, uključujući zaštitu na radu, zaštitu životne sredine i sigurnost posla.
• Privatizacija – prodaja državnih preduzeća, dobara i usluga privatnim investitorima, uključujući banke, ključne industrijske grane, železnicu, autoputeve, elektroprivredu, bolnice, škole, fakultete, čak i vodozahvate. Iako se obično sprovodi u ime povećanja efikasnosti privrede, privatizacija najvećim delom dovodi do koncentracije bogatstva u manjem broju ruku nego što je to bio slučaj u prethodnom periodu, kao i do toga da stanovništvo mora da plaća više za zadovoljavanje svojih potreba.
• Eliminisanje koncepta «javnog dobra» ili «zajednice» koje je postojalo u bivšim socijalističkim zemljama i njegovo zamenjivanje sa konceptom «individualne odgovornosti». Na siromašne se vrši pritisak da sami nađu rešenja za nedostatak obrazovanja, zdravstvene nege i socijalne sigurnosti, a ako u tome ne uspeju, onda se optužuju da se «nisu snašli», da «neće da rade» i slično.

Ovo su istovremeno i osnove koncepta programa «strukturalnog prilagođavanja privrede» koje se nameću zemljama u razvoju kao jedino moguće rešenje za ekonomsku krizu i rast povećanje proizvodnje. Neoliberalizam nameću moćne finansijske međunarodne institucije kao što su Međunarodni monetarni fond, Svetska banka i Interamerička banka za razvoj.

Rodna dimenzija siromaštva
Oko 1,2 milijarde ljudi u svetu danas živi u neprihvatljivim uslovima i bedi, a 70% od tog broja su žene. U prethodnoj deceniji njihov broj se uvećao u obrnutoj srazmeri u odnosu na broj muškaraca, a posebno u zemljama u razvoju. Feminizacija siromaštva je postala značajan problem i u zemljama tranzicije, kao kratkoročna posledica političke, ekonomske i društvene transformacije. Žene su više izložene i riziku od siromaštva, a naročito starije žene.

I pored toga što siromaštvo pogađa porodicu u celini, zbog raspodele rada i odgovornosti više pogađa ženu. Siromaštvo je naročito prisutno kod žena koje žive u seoskim sredinama. Ono je neposredno vezano za nepostojanje ekonomskih mogućnosti i nezavisnosti, nemogućnost ili otežan pristup obrazovanju i minimalno učešće u odlučivanju. Do siromaštva dovodi nesigurnost posla, rigidni ekonomski faktori, smanjena davanja za socijalnu zaštitu i socijalne usluge, ograničen pristup ženama vlasti, bolje plaćenim poslovima, obrazovanju, kvalifikacijama, proizvodnim resursima, novim tehnologijama, finansijskim kreditima, te strogo društveno propisane uloge.

Rodna dimenzija međunarodne trgovine
Istraživanja ukazuju na različite efekte liberalizacije trgovine, koji se na žene odražavaju u zavisnosti od mnogih faktora i prethodnih društvenih uslova, na primer od stepena rodne podele rada u ekonomskoj sferi. Pozitivni efekti liberalizacije trgovine u razvijenim zemljama otvaraju nove mogućnosti za zapošljavanje, naročito mladih i visokoškolovanih žena, na poslovima koji su ranije za njih bili nedostupni. Pozitivno je takođe i što je u zemljama u razvoju ekspanzija trgovine olakšala i ubrzala absorpciju ženske radne snage u moderne industrijske grane, a stabilni izvori prihoda, iako manji u odnosu na prihode muškaraca, mnogim ženama su omogućili da steknu ekonomsku nezavisnost.

Povećani udeo zaposlenih žena je naročito izražen u izvozno-orijetisanim granama kao što su: tekstilna, obućarska, kožarska i elektronska industrija, posebno u slobodnim zonama i uslugama. Na novim poslovima u izvoznom sektoru izražena je polno zasnovana segregacija rada, često čak u većem stepenu nego u tradicionalnom zapošljavanju, a povećan je i rad u neformalnom sektoru. S druge strane, nezaposlenost žena ostaje viša nego nezaposlenost muškaraca, jer je brži i veći priliv žena u potrazi za poslom na tržište rada. To dovodi do obaranja cene nadnice i povećava jaz između zarada muškaraca i žena, a time i destimuliše poslodavce da poboljšavaju uslove rada i standarde rada u pretežno «ženskim» sektorima.

Proces ekonomske globalizacije, koji karakteriše slabljenje države i nepostojanje kontrole tokova kapitala, najviše pogađa socijalno najranjivije grupe. Kritičari ovog procesa često postavljaju pitanje vrste i kvaliteta poslova koje donosi. Za žene to su pretežno privremeni i povremeni poslovi, sezonski poslovi, poslovi bez ugovora o radu i ugovaranja minimalne nadnice, kratkoročni, bez sindikalne zaštite.

Proces privatizacije praćen liberalizacijom trgovine dovodi do negativnih posledica najviše za žene, decu i domaćinstva. Primera radi, privatizacija vodnih resursa dovodi do toga da žene u siromašnim domaćinstvima ne mogu da plaćaju naknadu za korišćenje vode, što rezultira ili smanjenjem potrošnje vode u domaćinstvu ili korišćenjem sanitarno neodgovarajuće vode. Ovo je rezultat skorašnje privatizacije vodozahvata u Cochabambi u Boliji, vođene od strane MMF-a.

Pod starateljstvom MMF-a i Svetske banke vođeni su procesi privatizacije socijalnih usluga u mnogim zaduženim zemljama. To se drastično odrazilo na položaj žena. U procesu privatizacije one su prve dobijale otkaze, a u zdravstvu i obrazovanju su znatno umanjene plate, beneficije i sigurnost posla.

Efekti ekonomske globalizacije na žene
Efekti globalizacije na žene su kako pozitivni, tako i negativni. Pozitivno je što im globalizacija ekonomije obezbeđuje dodatne i raznovrsnije mogućnosti zapošljavanja, sticanja prihoda, stručnog usavršavanja i pristupa resursima. S druge strane, tržišta su "diskriminatorska" prema ženama. Modeli usmeravanja žena na lošije plaćena zanimanja i poslove, istorijski evidentni u lokalnim i nacionalnim ekonomijama, reprodukuju se i u globalizovanim sektorima ekonomije. Poslodavci u globalnim izvozno-orijentisanim sektorima radije zapošljavaju žensku radnu snagu i na taj način obezbeđuju ženama mogućnost da steknu nove veštine i znanja koje su do sada za njih bile nedostupne u tim granama industrije. Time žene poboljšavaju svoj položaj na tržištu rada u odnosu na njihovu tradicionalnu ekonomsku i socijalnu ulogu u društvu.

Drugi aspekt globalizacije, koji takođe ima i pozivne i negativne efekte na žene je širenje novih vrednosti na lokalne kulture i običaje. Ovo je rezultat, delom napora lokalnih ekonomija da se prilagode trendovima u globalnoj ekonomiji, a delom izlaganja naroda drugim kulturama. Izvoz produkata američke (hispanoameričke, francuske itd.) televizije i filma je bukvalno obezbedio svetsku pozornicu za američku (hispanoameričku, francusku itd.) kulturu. Globalizacija kulture podrazumeva i proširenje i prihvatanje pojedinih kulturnih normi koje se nameću i prihvataju od strane lokalnih kultura. U ove norme se ubrajaju i društveni odnosi između polova. Stereotipne uloge muškaraca i žena, kao što su uloga žene u porodici kao majke i domaćice, poslušnost prema muškarcu i forsiranje obrazovanja muškaraca za određena zanimanja i struke, smanjuju kompetitivnost žena na tržištu rada i obezbeđuju osnovu za diskriminaciju žena. U meri u kojoj  globalizacija kulture bude uspevala da slabi ove kulturne norme, u toj meri će obezbeđivati ženama veće mogućnosti i poboljšavati njihov položaj na tržištu rada u odnosu na muškarce.

Preovlađujuća dihotomija između privatnog i javnog i nadalje, međutim, gura ženu iz političke i javne sfere u okrilje porodice i u privatnu sferu. Opstanku i jačanju ove tendencije doprinosi podela između produktivnog i neproduktivnog rada, u kojoj ova potonja, preovlađujuće “ženska”, u klasičnoj ekonomiji nema nikakvu ekonomsku vrednost, što onemogućava ženama da u ravnopravnoj meri ostvaruju svoje političko biće.

Potcenjivanje doprinosa žena ekonomiji otežava njihovo društveno napredovanje u svim oblastima i sferama života i rada. Novi prostori se otvaraju slabljenjem nacionalne države i stvaranjem mogućnosti podrivanja postojeće rodne hijerarije i stvaranja novih osnova za rodne odnose. Disperziji moći države doprinose i nedemokratski centri moći i podstrekači globalizacije “odozgo” – korporacije, kapital i tržište. Ovo slabi političku moć države i njenu autonomiju i snagu odlučivanja i samostalnog kreiranja politike, naročito u ekonomskoj i radnopravnoj sferi. Država nije voljna da obezbeđuje prava radnika ukoliko će to da obeshrabri ulaganja i ošteti njenoj konkurentnosti na globalnom tržištu radne snage. Posledice su društveno isključenje, nezaposlenost, niske nadnice i slabljenje sindikata, što sve ima i svoju rodnu dimenziju. Ekonomski sistemi koji počivaju na profitu često ga ostvaruju na trošak ženskog rada. Žene se tretiraju kao pasivna, pogodna i privremena radna snaga koja će prihvatiti niske nadnice, ne zahtevajući svoja radna prava. Tradicionalna podela rada na “muški” i “ženski”, zbog čega se žene automatski smatraju pogodnije za rad u tekstilnoj industriji i socijalnoj zaštiti, dodatno se stimuliše putem novih oblika i lokacija rada (uslužna industrija, turizam, rad u eksportnim slobodnim zonama). Ono što svuda ostaje kao konstanta je mala ekonomska vrednost rada žena. Ekonomska liberalizacija ohrabrila je i transnacionalni kriminal zasnovan na polnoj diskriminaciji i eksploataciji (trgovina ženama, prostitucija, seks turizam).

Globalizacija proizvodi posledice na ostvarenje ljudskih prava generalno, kao i na ženska prava partikularno, u smislu erodiranja građanskih, političkih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava u ime razvoja, ekonomskog rasta i makroekonomskog prestruktuiranja.

Feminizacija radne snage
Ranih osamdesetih godina postalo je jasno, da industrijalizacija tzv. Trećeg sveta počiva pretežno na ženskoj radnoj snazi. Mnoge studije ističu ulogu relativno jeftine radne snage žena u ovom procesu. U jugoistočnim azijskim ekonomijama značajan doprinos rastu proizvodnje davale su mlade radnice spremnije nego muškarci da teško rade za manju platu, čak i pod uslovima koje sindikati ne prihvataju. Rezultat ovoga je bio veliki priliv ženske radne snage na nekvalifikovanim i polukvalifikovanim poslovima. U Latinskoj Americi ovaj priliv je naročito bio veliki za vreme perioda pada prosečne nadnice. U celom svetu, žene u ukupnom broju industrijskih radnika retko dostižu 30-40%,  dok je s druge strane, u izvozno-orijentisanim granama, naročito u proizvodnji tekstila, elektronskih komponenti i kožnih proizvoda, ovaj procenat često mnogo viši i u pojedinim slučajevima dostiže čak 90%.  Jedna studija je zaključila, da je najveći deo proizvoda zemalja u razvoju namenjenih izvozu proizveden od strane ženske radne snage, te je stoga industrijalizacija u ekonomijama posle drugog svetskog rata diktirana kako izvozom, tako i feminizacijom.

Proces feminizacije radne snage nastavljen je osamdesetih godina ne samo u industrijskim granama već i u uslužnom sektoru, gde je procenat ženske uposlenosti porastao na 30-50%, u to u istom periodu koji je obeležio pad nadnica i plata. Povećano je i učešće žena na poslovima koje zahtevaju višu stručnost i profesionalnost, kao što su pravne usluge, bankarstvo, računovodstvo, računarstvo, arhitektura, turizam i prateće usluge, informativne usluge itd. Svetska razmena u oblasti usluga podstakla je i migraciju ženske radne snage.

Istovremeno, povećanjem učešća žena na tržištu rada, poraslo je i njihovo učešće u neformalnom sektoru, gde se ubraja i rad na neregistrovanim poslovima, u sitnim firmama, rad kod kuće i samozapošljavanje. U urbanim delovima zemalja u razvoju, mnogi formalni poslovi su postali «neformalni», s obzirom da su poslodavci nastojali da povećaju «fleksibilnost» i smanje troškove proizvodnje i cene rada sklapanjem podugovora sa radnicima. Rast neformalnog sektora primetan je i u razvijenim zemljama. Za žene se forsira rad kod kuće polazeći od rodnih stereotipa privrženosti žene porodici i njenoj ulozi u njoj, kao i njenom manje vrednom radu. Mnoge žene prihvataju ovakve poslove, zajedno sa nesigurnošću, malom platom i nedostatkom beneficija, kao konvencionalnom formom sticanja dodatnih prihoda, koja im istovremeno omogućava da se brinu o domaćinstvu i deci. Analize pokazuju da poslodavci, u potrazi za većom konkurentnošću, ne koriste samo jeftinu radnu snagu, koja je i muška i ženska, već i mogućnost ugovaranja neformalnog rada, čemu se više mogu koristiti žene.

Jedan od razloga povećanog učešća žena na tržištu rada i supstitucije muške radne snage ženskom, jesu niže naknade i manje plaćen ženski rad. Rastuća globalizacija i međunarodna konkurencija učinili su plate i troškove rada značajnim faktorom u odlučivanju geografske lokacije investicija i proizvodnje, a time i u odlučivanju o zapošljavanju određenih grupa.

Drugi aspekt fleksibilizacije tržišta rada je smanjenje javnog sektora, uglavnom kao dela programa strukturalnog prilagođavanja i inicijativa za privatizaciju. U mnogim zemljama javni sektor je bio glavni izvor rasta zapošljavanja šezdesetih godina. Sedamdesetih i početkom osamdesetih, naročito u razvijenim i istočnoevropskim zemljama, žene su više bile uposlene u javnom nego u privatnom sektoru.

Ove promene na tržištu rada ukazuju i na neophodnost reformi sistema socijalne zaštite. Potrebno je da se nađu alternativne forme zaštite i poboljšanja položaja najranjivijih grupa na tržištu rada i da se njegova fleksibilnost dopuni poboljšanjem ekonomske sigurnosti. Rastuće učešće žena na tržištu rada ide u prilog ostvarenju rodne ravnopravnosti i to je tendencija koju treba jačati. Nasuprot tome, nisu se poboljšali uslovi rada ni za žene ni za muškarce. Ova tendencija dovodi do veće nesigurnosti i neravnopravnosti, tako da je zaustavljanje i promena ove tendencije najveći izazov za tržišnu i socijalnu politiku.

Položaj žena u zemljama tranzicije
Negativne posledice tranzicije najviše pogodile žene, kao najveću marginalnu društvenu grupu. Studije slučajeva i desetogodišnje iskustvo zemalja u tranziciji ukazuju da, u pogledu ostvarivanja ekonomskih i socijalnih prava i u socijalnoj sferi, dele iste posledice prelaska sa socijalističkog na tržišni model privređivanja.

1) Pogoršanje položaja žena na tržištu rada:

• tendencija opadanja ženske radne snage i zapošljavanja u svim zemljama u kojima su podaci dostupni. Između 1985-1997. godine ženska radna snaga u Mađarskoj se smanjila za 1/3, a u Latviji skoro za 1/4;
• opadanje učešća žena u dobro plaćenim sektorima (npr. finansijskom – u Latviji za 24%, u Mađarskoj, Rusiji i Litvaniji za 10-14%), a rast učešća u slabo plaćenim delatnostima (zdravstvo, obrazovanje);
• smanjivanje nadnica i povećanje jaza u platama između žena i muškaraca (zarađuju 70-90% od plate muškaraca) ;

2) Povećanje nezaposlenosti

3) Veće učešće u fleksibilnim vidovima rada (ugovorni poslovi, povremeni i privremeni poslovi, sezonski poslovi), na najjednostavnijim poslovima, u radu na crno i u sivoj ekonomiji

4) Smanjeno učešće žena u politici (od 1,5% do 15%), na mestima odlučivanja, na rukovodećim i menadžerskim mestima

5) Smanjen pristup kapitalu, resursima, mogućnosti dobijanja kredita, novim znanjima i tehnologijama, stručnom usavršavanju i specijalizaciji (preduslovi za bolje plaćena radna mesta i razvijanje preduzetništva)

6) Smanjenje socijalne uloge države – povećano angažovanje žena u radu kod kuće i oko brige za porodicu i decu

7) Rast ženskog siromaštva, naročito među pripadnicima «nevidljivih» društvenih grupa (seoske žene, starije žene, domaćice, Romkinje, invalitkinje, samohrane majke itd.)

8) Povećano nasilje u porodici čije su najčešće žrtve žene

9) Porast diskriminatorskog odnosa prema ženama u svim vidovima javnog života i na tržištu rada

Ekonomsko-socijalni položaj žena i tendencije koje ga uobličavaju najbolje odslikavaju položaj porodice u društvu, a time i samo društvo i prava i slobode koje pojedinac uživa u njemu.

Mehanizmi i akcije za ostvarivanje ekonomskih i socijalnih prava žena
Ekonomska i socijalna prava žena su zagarantovana sledećim međunarodnopravnim dokumentima, ratifikovanim od strane većine članica UN:

• Opšta deklaracija o ljudskim pravima, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima,  Deklaracija o socijalnom napretku i razvoju, Konvencije Međunarodne organizacije rada i UNESCO-a, Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava, Evropska socijalna povelja, Američka konvencija o ljudskim pravima, Afrička konvencija o ljudskim pravima i pravima naroda, Kairska deklaracija o ljudskim pravima, Bečka deklaracija o ljudskim pravima
• Konvencija o uklanjanju svih oblika diskriminacije prema ženama (CEDAW), Opcionalni protokol na CEDAW
• Pekinška deklaracija i Platforma za akciju – dokumenti 4. Svetske konferencije o ženama 1995. u Pekingu (definisano 12 kritičnih oblasti, među kojima žensko siromaštvo, i mere za unapređivanje položaja i prava žena, razvijene zemlje pozvane da usmere 0,7% BNP za siromašne zemlje)
• Peking +5 (specijalna sesija Generalne skupštine UN juna 2000. – «Žene 2000 – mir i razvoj za 21. vek”)

Ženska međunarodna koalicija za ekonomsku pravdu (WICEJ) je 1995. godine donela Deklaraciju o ekonomskoj pravdi kojom je osudila nosioce neoliberalne politike zbog koje se koristi od ekonomskog rasta ostvaruju nauštrb ljudskih prava i blagostanja ljudi. Polazeći od konstatacije da reči više nisu dovoljne, potpisnice Deklaracije ističu da je ostvarivanje ciljeva iz Platforme nemoguće u trenutnom makroekonomskom okruženju, te da se ono mora menjati, što zahteva ostvarenje prava i učešća u upravljanju i ekonomiji. Prava i učešće u upravljanju podrazumevaju:

• nedeljivost ekonomskih, socijalnih, kulturnih, građanskih i političkih prava;
• demokratizaciju, transparentnost i odgovornost u procesima odlučivanja na svim nivoima i u svim institucijama, uključujući ne samo nacionalne države i lokalne zajednice, već i korporacije, nevladine organizacije, međunarodne finansijske institucije, religijske organizacije i druge međunarodne organizacije;
• uključivanje različitosti ženskih perspektiva u procese formulisanja politike i odlučivanja na svim nivoima;
• povinovanje svih vlada i multilaterarnih institucija međunarodnim instrumentima; s obzirom na moć koju međunarodne finansijske institucije imaju nad pojedinim državama, sistem UN mora preduzeti specijalne mere kako bi ih učinio odgovornim za poštovanje međunarodnih ugovora i principa pravde i jednakosti;
• afirmacija odgovornosti države prema stanovništvu unutar svojih granica i ustanovljenje međunarodnih mehanizama za uspostavljanje odgovornosti transnacionalnih korporacija i međunarodnih finansijskih i ekonomskih institucija;
• makroekonomske politike koje su konzistentne sa društvenim razvojem i distributivnom pravdom. Ovo znači da se makroekonomske politike kreiraju tako da štite prava žena i siromašnih i zdravu životnu sredinu, umesto da isključivo omogućavaju ekspanziju ekonomskog rasta, trgovine i korporativnog profita;
• reformisanje javnog sektora ne putem privatizacije nego podizanjem njegove efektivnosti, pravičnosti i prilagodljivosti potrebama ljudi;
• redefinisanje kriterijuma troškovne efektivnosti, kako bi se uzeli u obzir i degradacija životne okoline, društveni i ljudski troškovi (kao što su povećanje nasilja i urušavanje zdravstva);
• regulisanje tržišta u javnom interesu, kako bi se umanjila nejednakost, sprečila nestabilnost, povećala zaposlenost i sigurnost radnog mesta i utvrdila društveno prihvatljiva minimalna nadnica na nacionalnom nivou;
• stvaranje novih finansijskih resursa putem novih formi oporezivanja, kako bi se podstakao održivi društveni i ekonomski razvoj, kao što su proizvodnja toksičnih proizvoda, međunarodni finansijski spekulativni profit i međunarodne finansijske transakcije;
• primena oprosta dugova pre nego reprogramiranja dugova, stvaranje alternativa sa težištem na otklanjanju uzroka neravnoteže uslova trgovine i novih resursa usmerenih prema Jugu.

Zaključci:
Sadašnja ekonomska globalizacija zasnovana na neoliberalizmu podstiče i omogućava produbljivanje jaza između bogatih i siromašnih. Zalaganje za tržišne slobode i slobodno kretanje kapitala, investicija i robe stvorili su «tržišni fundamentalizam» koji topi suverenitet nacionalnih država i stvara pogodno tlo za konflikte svih vrsta.

Povoljnosti i koristi od ekonomske globalizacije su neravnopravno raspoređene, a nesrazmerno veliki deo troškova snose siromašni, marginalizovani i diskriminisani po rasnoj i etničkoj osnovi i na Severu i na Jugu. Sadašnji model ekonomske globalizacije produbljava istorijske i postojeće nejednakosti po rasnoj, etičkoj, polnoj i ekonomskoj osnovi u društvu, podrivajući mogućnost uspostavljanja održivog i pravičnog razvoja za sve.

Multilaterarne institucije, uključujući Svetsku banku, MMF i STO, promovišu tip globalizacije kojom dominiraju liberalizam trgovine i privatizacija. Ovakav model globalizacije i podsticanja ekonomskog rasta rezultirao je pogoršanjem ekonomskih, socijalnih i kulturnih uslova pod kojima žive najosetljivije grupe i doprineo rastu siromaštva i društvene isključenosti.

Siromaštvo ima rodnu dimenziju, jer su žene izloženije riziku siromaštva. Rodnu dimenziju imaju i nezaposlenost, međunarodna trgovina, problematika spoljnih dugova, međunarodni resursi, globalno upravljanje i programi strukturalnog prilagođavanja privrede. Svi ovi fenomeni proizvode različite efekte na muškarce i na žene.

Analiza ekonomskog i socijalnog položaja žena najbolji je pokazatelj suštine neoliberalne makro ekonomske politike, a to je profit.

Ženska ekonomska agenda (zalaganje za unapređenje položaja žena i ostvarivanje rodne, ekonomske i socijalne pravde) može da bude univerzalna agenda za promišljanje društvenog razvoja, redefinisanje ciljeva razvoja i traganje za alternativama: da se ekonomska globalizacija preusmeri u pravcu da radi za ljude, a ne za korporacije; da donosi boljitak i blagostanje za većinu stanovništva, a ne za pojedince; da u težištu ekonomske politike budu ljudska prava za sve.

Reference:

1. Falk, R., 2002. 'Interpreting the Interaction of Global Markets and Human Rights' in Globalization and Human Rights, A. Brysk, ed. University of California Press: Berkley.
2. Globalisation and its impact on the full enjoyment of all human rights, Preliminary Report of the Secretary-General, General Assembly 55th Session, (A/55/342), 31 August 2000.
3. Joekes, S. P. (ed.), 1987. Women in the World Economy: An INSTRAW study, Oxford University Press : New York
4. Joekes , S. P., 1995. 'Trade-related Employment for Women in Industry and Services in Developing Countries', in United Nations Fourth World Conference on Women Occasional Paper No. 5. UNRISD: Geneva.
5. Razavi, Sh. 2001. 'Globalization, Employment and Women's Empowerment', Division for the Advancement of Women (DAW) Expert Group Meeting, 26-29 November 2001, New Delhi, India
6. Ruminska-Zimny, E. 2002. 'Gender, Privatisation and Structural Adjustment in the Transition Countries: Trends and Issues in the UNECE Region', in Transition, Privatisation and Women, ed. M. Dokmanovic, Women's Centre for Democracy and Human Rights: Subotica
7. The Realization of Economic, Social and Cultural Rights, Final report submitted by Mr. Danilo Turk, Special Rapporteur, (E/CN.4/Sub.2/1992/16), 3 July 1992
8. The Realization of Economic, Social and Cultural Rights, Preliminary report submitted by J. Oloka-Onyando and Deepika Udagama, (E/CN.4/Sub.2/2000/13), 15 June 2000
9. UNECE, 1999. Economic Survey for Europe 1999, UNECE: Geneva.
10. UNDP, 1999. Human Development Report 1999, Oxford University Press
11. Watson, C. 2003. 'Sell the rain - How the privatization of water caused riots in Cochahamba, Bolivia' CBS News (online). Available at: http://www.cbs.ca/news/features/water/bolivia.html