Zašto se Milenijumski cilj broj 3 ne može postići sve dok multilateralne institucije ne prestanu da nameću ostatku sveta neoliberalnu politiku |
Dok sam obavljala istraživanja na temu makroekonomske politike i feminizacije siromaštva, bila sam zatečena koliko je već milja pređeno, koliko je već članaka i knjiga napisano, koliko je već radnih grupa na terenu, a koliko je politika multilaeralnih institucija još uvek bezočno netransparentna i nedemokratska. Svedočanstva o tome i obavljeni istraživački radovi su ogromnih razmera i sežu decenijama unatrag. Bezbrojnim izveštajima i članicima precizno su i sistematski evidentirane i analizirane snage neoliberalne globalizacije i na koje sve načine one ljudima širom sveta uništavaju izvore prihoda. Ni sama ne znam koliko sam tokom ovih godina pročitala ostrašćenih, upečatljivih, tragičnih ili prosto šokantnih priča u kojima je do najsitnihih detalja opisano kako se sistem ekonomske globalizacije nametnut zemljama na južnoj hemisferi mora preinačiti. Očigledno je da smo se dobro naradile da bi se naš glas čuo. Sad su na redu Svetska banka, Međunarodni monetarni fond (MMF), Svetska trgovinska organizacija (STO) i Azijska banka za razvoj (ABR) – da i oni nešto preduzmu. Rodna ravnopravnost i oslobađanje od feminizacije siromaštva ugrađeni u u mnoge međunarodne instrumente, kao što su Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima (1948), Konvencija o ukidanju svih oblika diskriminacije žena (CEDAW – 1979) i Pekinška deklaracija i Platforma za akciju – koje su početkom 2005. godine podvrgnute desetogodišnjoj reviziji. I u nedavnom izveštaju u okviru Milenijumskog projekta razvoja Ujedinjenih nacija (UN Millennium Development Project - UNMDP) iznose se neki važni strateški prioriteti za ostvarivanje Milenijumskog cilja broj 3 – rodne ravnopravnosti i osnaživanje žena. Sa takvim izuzetnim okvirom rada, u kombinaciji sa opsežnim istraživanjima iz kojih se jasno vidi kako ljudi, a naročito žene, trpe usled sadašnjeg neoliberalnog sistema, zašto žene još uvek čine većinu siromašnih? Zašto se ženama još uvek ne daju njihova puna prava kao ljudskim bićima? O nesenzibilisanoj politici se predugo pregovara iza debelih zidova koji zaklanjaju različite realnosti u kojima žene žive. Slobodu i ljudska prava energično zastupaju ljudi na pozicijama vlasti unutar neoliberalnog poretka (obično muškarci), međutim, da prislone uho na zemlju, čuli bi glas marginalizovanih, prigušen zvukom razigranih nogu. Ne tvrdim da u sadašnjim moćnim institucijama žene nemaju nikakvu mogućnost delanja. Baš suprotno, žene su postigle i još uvek postižu značajne uspehe u smislu prava i ravnopravnosti. Hoću da kažem da, ako želimo da se ova dostignuća nastave, mora da se ukine monopol na moć i znanje koje drže te i druge multilateralne institucije. To jednostavno nije pravično. Šta onda treba da uradimo kao žene i sestre koje su se žestoko borile za pravo na svoj glas, ali se stalno nalazimo u poziciji gde većina moćnih institucija u svetu, uz podršku najmoćnijih država u svetu, čuje naš glas, ali ne slušaju? Da im govorimo istinu dok je ne čuju. Zašto se Milenijumski cilj broj 3 neće ostvariti ako se multilateralne institucije ne dozovu pameti: Neoliberalna politika i multilateralne institucije koje je nameću igraju ključnu ulogu u podrivanju suvereniteta i daljoj feminizaciji siromaštva. Institucije poput Svetske banke, Svetske trgovinske organizacije i Međunarodnog monetarnog fonda oslabile su sposobnost nacionalnih vlada da donose odluke o ekonomskoj i socijalnoj politici, kroz sprovođenje “globalizacije odozgo”. Procesi donošenja odluka unutar MMF i Svetske banke zasnivaju se na sistemu investicija. Što više neka zemlja “prilaže” organizaciji, to ima više prava glasa. Takav nedemokratski sistem donošenja odluka doveo je do toga da zemlje Severa nameću neoliberalnu politiku zemljama Juga. Svetska trgovinska organizacija (STO) učvršćuje konvergenciju neoliberalne politike u međunarodni politički sistem kreirajući pravila po kojima se odvija međunarodna trgovina. Nacrte sporazuma prave vlade “Velike četvorke” – SAD, Kanada, Evropa i Japan i ti nacrti se onda daju na raspravu predstavnicima 20-30 država, dok se stotinak zemalja u razvoju po pravilu isključuje. Državama se nameću uslovi za uzimanje zajmova, a neo-liberalna mantra o liberalizaciji, privatizaciji i regulaciji postaje pravoverni “veruju”, kojim se podrivaju demokratski procesi i učešće unutar države, što dovodi do rascepa između civilnog društva i vlade. Nedavni kolaps trgovinskih pregovora u Kankunu 2003. godine predstavlja primer koliko malo se promenilo u makroekonomskoj politici od Sietla 1999. godine. Žene, koje već predstavljaju većinu siromašnih, osećaju negativne posledice neoliberalne politike u većoj meri od muškaraca. Milenijumski cilj br. 3 jeste da se postigne rodna ravnopravnost i osnaživanje žena. U najnovijem izveštaju o rodnim pitanjima [1] radne grupe UN za Milenijumski projekt (UNMP) identifikuje se sedam strateških prioriteta kao “neophodan minimum za ostvarivanje osnaživanja žena i promenu istorijskog nasleđa podređenog položaja žena koje još opstaje u većini društava u svetu”: 1. poboljšati mogućnosti za post-osnovno obrazovanje devojaka; 2. garantovati seksualna i reproduktivna prava; 3. investirati u infrastruturu u cilju rasterećenja žena i devojaka; 4. garantovati ženama i devojkama pravo na imovinu i nasledstvo; 5. eliminisati rodnu neravnopravnost u zapošljavanju smanjivanjem zavisnosti žena od neformalnog zapošljavanja, ukidanjem razlika u zaradama između polova i smanjivanjem segregacije u zapošljavanju; 6. povećati broj žena-poslanika u nacionalnim parlamentima i lokalnim organima vlasti i 7. boriti se protiv nasilja prema ženama i devojkama. Tih sedam prioriteta je tesno opovezano sa makroekonomskom politikom, a naročito multilateralnim trgovinskim pravilima, utoliko što “globalizacija, liberalizacija trgovine i sve jača sprega između međunarodnih finansijskih institucija sve više utiču na politiku na nacionalnom nivou, (a ipak) nema interakcije politika na institucionanom nivou u pogledu uključivanja rodnih pitanja u glavne političke tokove” [2] . Za dostizanje tih strateških prioriteta potrebno je da se državne vlasti više usredsrede na njih i da se preusmere sredstva iz drugih oblasti, ali prema UNCTAD-u [3] , pravila multilateralne trgovine “mogu da ograniče mogućnost vlada da primene politiku kojom se podržava rodna ravnopravnost”; doprinose “održavanju velike razlike u zaradama između radnika muškaraca (uglavnom stručnih) i žena (uglavnom nestručnih) uprkos povećanom izvozu”; i doprinose sveprisutnom gubitku radnih mesta među ženama, kroz ukidanje domaće podrške sitnim poljoprivrednicima u zemljama Juga. Iako se tim strateškim prioritetima identifikuju važne problematične oblasti u smislu ublažavanja feminizacije siromaštva, u njima se ne pominju konkretno strukturalna pitanja neravnopravnosti koja su uvrežena u praksu i politiku najmoćnijih institucija na svetu koje rukovode svetskom trgovinskom i razvojnom politikom. Te institucije su “u svoju retoriku unele uvrštavanje rodnih pitanja u glavne političke tokove, ali nisu promenile svoju praksu i svoju politiku” [4] . Mariama Williams iz Međunarodne mreže za rodna i trgovinska pitanja (International Gender and Trade Network - IGTN) tvrdi da se u okviru makroekonomske politike rodnost prebacuje u “meke” oblasti koje “moraju da deluju tako da dopune i budu protivteža potrebnim regulatornim troškovima makroplanerskih oduka i ishoda”. To znači da se “tvrda” područja kao što su liberalizacija poljoprivrede i smanjivanje dažbina smatraju rodno neutralnim, dok se raspodela hrane između muškaraca i žena analizira iz rodne perspektive. [5] To je značajan problem, pošto ne samo što se odluke neoliberalne politike donose putem jednog nedemokratskog procesa odlučivanja koji favorizuje bogate zemlje u odnosu na siromašne, nego se donose i bez uzimanja rodnosti u obzir. Time se prosto postvaruju postojeće strukturne neravnopravnosti i rezultati u daljoj feminizaciji siromaštva. Ako se bliže pogledaju dva prioriteta identifikovana u izveštaju radne grupe, vidi se kako konvergencija neoliberalne politike ignoriše rodna pitanja i pogoršava poteškoće s kojima se žene susreću. Strateški prioritet broj 4 jeste da se ženama i devojkama garantuje pravo na imovinu i nasleđivanje. Vlasništvo nad zemljom se smatra važnim za osnaživanje žena kako ekonomski tako i društveno, što znači da žene treba da imaju pristup direktnim dobrima, kao što su korišćenje useva i pravo na svoju zaradu. Postoje i svedočanstva u korist argumenta da i posedovanje imovine štiti od nasilja u porodici. [6] U izveštaju se tvrdi da ima malo podataka o dimenzijama razlika u imovini između polova, ali da u nekim izveštajima stoji da žene imaju značajno manji stepen svojine nad zemljom u zemljama cele Latinske Amerike, subsaharske Afrike, južne i srednje Azije. Pravo na “svojinu nad zemljom” je zanimljiv način da se razmotri odnos žena prema zemlji. Procenjuje se da žene proizvode bar 59 posto hrane u svetu, a da žene u Africi proizvode preko 70 posto hrane. [7] Jasno je da su žene ključni faktor u svim trgovinskim sporazumima o poljoprivrednim proizvodima, a ipak njihove interese ne uzimaju ozbiljno institucije koje insistiraju na nižim trgovinskim barijerama, višem stepenu pristupa za multinacionalne korporacije i izvozu komercijalnih useva. Isto bi moglo da se kaže za ugovore o intelektualnoj svojini. Hiljadama godina se žene brinu o prehrambenim potrebama svojih porodica baveći se poljoprivredom na okućnicama, koristeći prirodne lekove, a sada takva autohtona znanja sve više “otkrivaju” i patentiraju multinacionalne korporacije. Ekonomistkinja Vandana Šiva objašnjava: “Patenti i prava na intelektualnu svojinu bi trebalo da se daju na nove izume. Ali patenti se izdaju za sorte pirinča kao što je basmati, po kojoj je čuvena Dunska dolina (gde sam ja rođena), ili pesticide dobijene od nimskog drveta, koje naše majke i babe koriste već vekovina. Američka firma Rice Tec dobila je patent br. 5.663.484 za sorte i sojeve basmati pirinča... Znanje siromašnih pretvara se u svojinu globalnih korporacija i stvara se situacija u kojoj će sirotinja morati da plaća za seme i lekove koje su odgojili, razvili i koristili za zadovoljavanje svojih prehrambenih i zdravstvenih potreba”. [8] Prema sadašnjim neoliberalnim programima, žene koje proizvode hranu za svoje porodice klasifikuju se kao neproduktivne, jer se u okviru ekonomije samo tržišni usevi računaju kao proizvodni. Uprošćene strategije za ublažavanje siromaštva kao što je izvozno orijentisan razvoj, ignorišu proizvodne sposobnosti žena na okućnicama i po zadrugama, često uništavaju produktivnost i samopoštovanje žena kad su ove prinuđene da pređu na proizvodnju tržišnih useva, i ne mogu da obezbede hranu za porodicu sa okućnica. Mali autonomni proizvođači postaju nevidljivi u globalnoj ekonomiji kad su vlade prinuđene da se takmiče sa gigantskim agrokombinatima, i prestroje poljoprivrednu proizvodnju na industrijske monokulture. [9] Osim povećanja izvozne proizvodnje, neo-liberalna politika zagovara smanjenje socijalnih usluga, više tarife za osnovne usluge i niže nadnice [10] . Osim tih barijera, rastu troškovi proizvodnje a snižavaju se cene roba usled poplave jeftinih artikala na tržištu. Pravo vlasništva nad zemljom postaje bespredmentno, jer se žene i njihove porodice suočavaju sa porastom trškova koje jednostavno ne mogu da namire. Sve siromašnije, mnoge porodice prodaju zemlju investitorima, koji ili koriste to zemljište za industriju, ili uzgoj velikih količina izvoznih useva. Pravo vlasništva nad zemljom prenebregava realnost zajedničkog zemljišta. U Africi na primer, gde je još postoji praksa zajedničkog korištenja zemljišta, privatizacija tih parcela za proizvodnju komercijalnih useva je jedan od glavnih ciljeva Svetske banke [11] , bez ikakvog obzira na istorijsko pravo žena na upotrebu zemljišta za uzgoj kultura za kućne potrebe. Mnoge žene su prinuđene da, radi namirenja sve većih troškova, potraže dodatno zaposlenje, a pošto su po pravilu slabije plaćene od muškaraca, ženama je obično lakše da nađu radno mesto [12] . Time se one kanališu u neformalnu radnu snagu, rade kao ulične prodavačice, kućne pomoćnice i u uslužnim delatnostima - čime se pospešuje dalja rodna podela rada. Strateški prioritet broj 5 jeste da se eliminiše rodna neravnopravnost u zapošljavanju. Prema izveštaju, status žena na tržištu radne snage je u većini zemalja niži u odnosu na status muškaraca [13] . Žene na južnoj polulopti i dalje obavljaju niskostručne, rutinske poslove u industrijama kao što je tekstilna i elektronska, i kao neformalna radna snaga, usled postojanja mnogobrojnih barijera u školovanju i stručnom usavršavanju, nasuprot muškarcima [14] . Segregacija radnih mesta po polovima predstavlja krupan problem u borbi protiv feminizacije siromaštva. Neoliberalna politika kao što je uklanjanje trgovinskih barijera, privatizacija i deregulacija ima za cilj da stvori povoljnu klimu za direktna strana ulaganja kojima bi se pokrenule stagnirajuće ekonomije i ostvario priliv strane valute. Multinacionalne kompanije iskorištavaju takvo okruženje i otvaraju proizvodne kapacitete u zemljama Juga gde postoje velike rezerve jeftine radne snage, fleksibilni zakoni o zapošljavanju i poreske stimulacije. To može da ima i pozitivne i negativne efekte po žene. S pozitive strane, dolazak multinacionalnih kompanija koje ulaze u sektore sa velikim potrebama za radnom snagom na Jugu, kao što su industrija tekstila i obuće, obrada podataka i honorarni rad u uslužnoj delatnosti, doveo je u nekim zemljama do porasta zaposlenosti [15] . Međutim, u izveštaju UNMDP tvrdi se da je tokom poslednjih dvadeset godina “došlo do porasta ukupne ekonomske aktivnosti žena... ali su žene na tržištu rada žene u celom svetu ipak značajno u podređenom položaju u odnosu na muškarce”. Odgovornost za to leži unutar konvergencije neoliberalne politike, kojom se stvaraju takva “povoljna” okruženja za strana ulaganja, ne uzimaju u obzir različita iskustva žena i muškaraca, a fokusira samo na faktore ekonomskog rasta kao indikatore razvoja, te time rodne implikacije postaju nevidljive. Izvozno-prerađivačke zone (IPZ) ili Zone slobodne trgovine su se dramatično namnožile usled dejstva neoliberalne politike, a ipak se iz skorijih istraživanja vidi da IPZ često ne ispunjavaju svoje ciljeve, a njihovi rezultati su nestabilni, uprkost stimulacija koje dobijaju od vlasti zemalja domaćina. U najveće probleme uzrokovane širenjem IPZ spada zagađenje životne stredine, niski standardi zaštite na radu i zdravstvene zaštite i kršenje prava radnika. Većina zaposlenih u IPZ su žene, i uprkos argumentima koji sugerišu da su IPZ kanal kroz koji žene ulaze u sektor formalnog zapošljavanja gde su zarade često više nego u neformalnom sektoru, žene su izložene seksualnom uznemiravanju i diskriminaciji u zapošljavanju, zaradama i beneficijama. Postoji obilje rezultata istraživanja o negativnim efektima multinacionalnih korporacija (MNK) na zemlje Juga, a neki od najupečatljivijih potiču od Džona Pilgera [16] , australskog novinara koji je pomogao da se razotkriju neki primeri kršenja prava radnika i diskriminacije kojima su žene izložene kada se zaposle u nekim MNK. Naravno da se ne mogu sve MNK optužiti za kršenje prava radnika, ali u klimi zona slobodne trgovine ili IPZ samo od poslodavaca zavisi koje propise i standarde će sprovoditi. Pod takvim uslovima, i pošto je krajnji cilj svake MNK profit, kršenje prava radnika i niži standardi su neizbežni. Obilazeći jednu IPZ u Indoneziji, Pilger beleži uobičajeni scenario: “Predstavio sam se kao šef nabavke modne odeće jedne londonske firme i poveli su me u obilazak jedne takve fabrike, koja proizvodi odeću marke Gap za britansko i američko tržište. Zatekao sam preko hiljadu uglavnom mladi žena kako rade, poređane kao sardine, pod neonskim osvetljenjem, na temperaturi koja je dostizala 40 stepeni celzijusa. Jedini klima uređaj bio je na spratu, gde su bili tajvanski šefovi. Žene nemaju izbora kad se radi o radnom vremenu, uključujući i zloglasne “duge smene”: 36 sati bez odlaska kući. Uveravali su me da, ako želim da naručim nešto u poslednjem trenutku, “nema problema”, jer “jednostavno zadržimo radnice duže na poslu” [17] . Indonezija pod Suhartovim režimom pre finasijske krize opisuje se kao “primeran učenik globalizacije”. Kad je 1998. godine bio primoran na ostavku, poneo je sa sobom oko 10 milijardi dolara iz sredstava Svetske banke, koje Indonežani još uvek otplaćuju. Kad je Pilger intervjuisao ondašnjeg glavnog ekonomistu Svetske banke, Nikolasa Sterna, zamolio ga je da objasni zašto Svetska banka i MMF nisu progovorili protiv režima, koga je Komisija UN za ljudska prava kritikovala zbog neravnopravnosti i diskriminacije. Stern je odgovorio da je “ekonomija Indonezije napredovala usled integracije u globalnu ekonomiju... to je bio diktatorski režim, pa ljudi nisu imali neka ljudska prava” [18] . Jasno je da je usredsređenost Svetske banke na ekonomski razvoj u Indoneziji primer kako se takvim pristupom ignorišu posledice neoliberalne politike na ljudske živote. Realnost je da se neoliberalnom politikom segregacija radne snage i “trka ka dnu” u oblasti zarada radnika nastavlja, a ne ublažuje. Sporazum Svetske trgovinske organizacije o tekstilu i odeći, na primer, koji počiva na sistemu izvoznih kvota za tekstil za zemlje koje izvoze u Evropsku uniju, Kanadu i Sjedinjene Američke Države, istekao je krajem 2004, a tokom 2005. se postepeno napušta. [19] Od 2005. godine, sve države članice Svetske trgovinske organizacije imaće neograničen pristup evropskom, kanadskom i američkom tržištu. Zemlje kojima je nekada bila dodeljena visoka kvota, sada će morati da budu konkurentnije na tržištu. Međunarodna konfederacija slobodnih sindikata (International Confederation of Free Trade Unions - ICFTU) izražava zabrinutost da će porast konkurentnosti u međunarodnom tekstilnom i odevnom sektoru dovesti do novih kršenja prava radnika, jer će kompanije nastojati da ulažu u zemlje gde je cena radne snage niska, a zakoni o zapošljavanju slabi [20] . Kina već pokazuje znake konkurentske prednosti u ovom regionu jeftine radne snage. Dakle, iako su strategijski prioriteti Milenijumskog razvojnog projekta očigledno opredeljeni ka postizanju rodne ravnopravnosti i ublažavanju feminizacije siromaštva, oni su nerealni s obzirom na strukturalne prepreke neoliberalne politike koje zemljama nameću multilateralne institucije. Nigde u izveštaju UNMDP se ne pominju uvrežene, strukturalne neravnopravnosti u makroekonomskoj politici, uprkos tesnoj povezanosti između multilateralnih institucija i nacionalne politike. Feminizacija siromaštva je neodvojivo povezana sa politikom i odlukama koje se kreiraju u “Zelenoj sobi” Svetske trgovinske organizacije, vetima i uslovima koje na zajmove nameću SAD i druge bogate zemlje iza zidova Svetske banke i MMF. Te institucije nikom ne odgovaraju kad se radi o ljudskim pravima, i ukoliko se to nastavi, biće teško dostići ciljeve kao što su Milenijumski razvojni ciljevi. Nameće se kao imperativ, da se obuzda takav razvoj događaja i istraže alternative ekonomskoj liberalizaciji i konvergenciji neoliberalne politike. To ne podrazumeva samo reformu međunarodnih institucija koje jačaju neravnopravnosti na koje nailazimo na Severu i Jugu, nego i povratak sokratovskog prava na preispitivanje istine. Naše oslanjanje na glavne tokove političke ideologije ometa našu sposobnost da konceptualizujemo istinu i razlučimo je od racionalnosti. Teorije rešavanja problema kao što je neoliberalizam, koriste postojeće strukture kao okvir za akciju i postvaruju postojeći svetski poredak sa njegovim pratećim neravnopravnostima moći i bogatstva koje pojačavaju te neravnopravnosti. Okviri delovanja u smeru ublažavanja siromaštva i postizanja rodne ravnopravnosti su beskorisni ukoliko ne sadrže ozbiljno ponovno razmatranje globalnog ekonomskog sistema.
Objavljeno u: Prevod sa engleskog: Ženski centar za demokratiju i ljudska prava, Subotica, Srbija
[1] UNMP Report 2005. Taskforce on Education and Gender Equality. Taking action: achieving gender equality and empowering women. Sourced from http://unmp.forumone.com/eng_html_02.html January 2005.
[2]
IGTN (International Gender and Trade Network) 2004. Statement of Mariama Williams: Roundtable Discussion on Mainstreaming Gender Perspectives into all Policies and Programs in the UN System. United Nations, NY, July 6-7, 2004. Sourced from: [3] UNCTAD 2004. UNCTAD XI and the Gender Implications of the multilateral trading system. Round Table on Trade and Gender, 15 June: Press Release. [4] AWID (Association for Women’s Rights in Development) 2004. “Gender Mainstreaming: Can it work for Women’s Rights?”. Spotlight, November 2004: 3.
[5]
IGTN (International Gender and Trade Network) 2004. Statement of Mariama Williams: Roundtable Discussion on Mainstreaming Gender Perspectives into all Policies and Programs in the UN System. United Nations, NY, July 6-7, 2004. Sourced from: [6] UNMP Report 2005. Taskforce on Education and Gender Equality. Taking action: achieving gender equality and empowering women. Sourced from http://unmp.forumone.com/eng_html_02.html January 2005. [7] Warren, K.J. 1997. “Taking Empirical Data Seriously: An Ecofeminist Philosophical Perspective” in Warren, K.J. 1997 (Ed). Ecofeminism: Women, Culture, Nature. Indiana: Indiana University Press. [8] Shiva, V. 2001. “Globalization and Poverty”, in Bennholdt-Thomsen, V. Faraclas, N & Von Werlhof, C. (Eds.) There is an alternative: Subsistence and worldwide resistance to corporate globalisation. London: Zed Books. [9] Ibid. [10] Henshall Momsen, J. 2004. Gender and Development. London: Routledge. [11] Federici, S. 2001. “War, Globalization and Reproduction” in Bennholdt-Thomsen, V. Faraclas, N & Von Werlhof, C. (Eds.) There is an alternative: Subsistence and worldwide resistance to corporate globalisation. London: Zed Books. [12] Henshall Momsen, J. 2004. Gender and Development. London: Routledge. [13] UNMP Report 2005. Taskforce on Education and Gender Equality. Taking action: achieving gender equality and empowering women. Sourced from http://unmp.forumone.com/eng_html_02.html January 2005. [14] Ibid. [15] UNCTAD 2004. UNCTAD XI and the Gender Implications of the multilateral trading system. Round Table on Trade and Gender, 15 June: Press Release. [16] Pilger, J. 2003. The New Rulers of the World. London: Verso. [17] Ibid. [18] Ibid. [19] ICFTU (International Confederation of Free Trade Unions) 2004. Behind the Brand Names: Working conditions and labour rights in Export Processing Zones. Available from http://www.icftu.org. December 2004. [20] Ibid.
|
  |
