Deset načela za otpor neoliberalnoj globalizaciji |
Neoliberalna globalizacija predstavlja jednu od glavnih opasnosti po ženska ljudska prava i ravnopravan i održivi razvoj sa kojim se danas suočavamo. Sledećih deset načela predstavljaju polazne postavke za otpor takvom ekonomskom planu i pretpostavka su za stvaranje alternativa. Svakodnevno u skoro svim aspektima života rodna ravnopravnost i ženska prava nalaze se pod uticajem ekonomske politike. Na primer, mogućnosti izbora u oblasti prosvete, zdravstva, zapošljavanja i brige o deci nalaze se pod direktnim uticajem nacionalnih ekonomskih programa i međunarodnih finansijskih sila. Stoga žene imaju mnogo toga da izgube kada ekonomska politika ne uzima u obzir rodnu diskriminaciju i rodne uloge. Istovremeno, ženska prava se mogu unapređivati kroz ekonomsku politiku koja u središte analize stavlja njihove probleme, potrebe i izvore prihoda. Neoliberalna globalizacija, koja je danas dominantna pokretačka sila ekonomske politike u celom svetu, predstavlja najvažniji fokus zagovornica rodne ravnopravnosti. Šta je neoliberalizam? Neoliberalizam je grana ekonomske teorije koja je tokom poslednjih decenija izbila u prvi plan i postala preovlađujuća ideologija koja usmerava globalizaciju, makroekonomsku politiku i političko odlučivanje u velikom delu sveta. Prvenstveno reakcija na privrednu recesiju i međunarodnu dužničku krizu 70-tih godina 20. veka, neoliberalizam se zasniva na nepokolebljivoj veri u “slobodna tržišta”. Takva filozofija zagovara konkurentni tržišni kapitalizam, privatno vlasništvo, “slobodnu trgovinu”, izvozno orijentisan ekonomski rast, strogu kontrolu ravnoteže isplata i deficita, i drastično redigovanje državnih socijalnih davanja. Takva formula unapređuje ekonomski rast koji se smatra sredstvom za okončavanje ekonomskih problema i siromaštva. Do pre nekoliko decenija, nacionalne vlade su bile zadužene za ekonomsku politiku koja je uticala na njihove domaće ekonomije. Međutim, od 70-tih godina, društveni i ekonomski procesi su prešli državne granice i neoliberalni projekat se proširio po celom svetu. Osamdesetih godina su međunarodne finansijske institucije počele da nameću svoje ekonomske recepte zemljama koje su od njih primale zajmove ili pomoć, kroz “uslovljenost” – centralnu odliku politike strukturnog prilagođavanja. [1] Iako su tokom godina programi međunarodnih finansijskih institucija evoluirali, neoliberalni program i dalje predstavlja standard za ono što se smatra “zdravom i razboritom” ekonomskom politikom. Nacionalne strategije za smanjivanje siromaštva koje sprovodi Svetska banka i dalje se nadograđuju na takvu politiku. [2] Osim toga, međunarodni investitori, donatori i trgovinske organizacije (npr. Svetska trgovinska organizacija) ojačale su uticaj u oblasti ekonomske politike. Njihova bezuslovna opredeljenost za politiku liberalizacije trgovine i investitorska prava još više su učvrstile takvo viđenje razvoja i rukovođenja. Neoliberalnom ekonomskom globalizacijom nije uspostavljena ravnopravnost niti je eliminisano siromaštvo; umesto toga, ona je dovela do koncentracije bogatstva u pojedinim delovima sveta i u rukama određenog broja ljudi. U većini područja, marginalizovani članovi društva – naročito siromašne žene – nisu imale koristi od neoliberalnog ekonomskog restrukturiranja. Na primer, u mnogim krajevima sveta žene u nesrazmernoj meri trpe posledice poremećaja u lokalnoj ekonomiji, niže vrednovanje njihovog rada i nesigurnost izazvanu sve većom zastupljenošću povremenih i fleksibilnih poslova. Žene su često primarni korisnici socijalnih službi, često su zaposlene u javnom sektoru i uslužnim delatnostima, a nemaju pristup kapitalu i kreditima, ni pravo na svojinu. Svi ti faktori otežavaju promovisanje rodne ravnopravnosti u ovoj eri globalizacije Sistem treba da se promeni na najmanje deset različitih načina Medijski prikazi, političari, kao i velik deo literature, implicitno tvrde da je nemoguće odupreti se neoliberalnoj globalizaciji, da ju je nemoguće kontrolisati i izbeći. To nije tačno. Na proces globalizacije možemo da utičemo i da formiramo politiku i strukture koje rukovode našim životima. Globalna popularnost procesa Svetskog socijalnog foruma predstavlja ključni pokazatelj da je moguće udružiti alternativne pristupe kako bi se “omogućilo postojanje jednog drugog sveta”. Kao zagovornice rodne ravnopravnosti, možemo da tragamo za predrasudama u ekonomskoj politici kojima se podriva rodna ravnopravnost i da radimo na razrešavanju ekonomskih neravnopravnosti kojima su izložene žene i druge marginalizovane grupe. Strategija i politika se ne moraju obavezno generalizovati od jednog konteksta do drugog. Međutim, možemo da artikulišemo feministička načela kojima će se rukovoditi naša analiza, naše zastupanje interesa i naše političke preporuke. Feministička načela (feministička po tome što potcrtavaju ravnopravnost žena kroz strukturne promene) mogu da se primene u različitim kontekstima, u skladu sa lokalnim potrebama, prioritetima i okolnostima.
“Čini se kao utopija, ali svet mora da povrati svoju sposobnost da sanja, a da bi počeo, potrebna je nova ekonomska paradigma...
[3]
1. Proces kreiranja politike mora da bude participativan i transparentan Iako se nacionalnim kreatorima politike često pripisuju zasluge za kreiranje politike kojom se jača ekonomija, a mnogi tvrde da uzimaju u obzir potrebe zainteresovanih strana, uvek je potrebno pogledati iza scene da bi se videlo ko vuče konce. U siromašnim zemljama, naročito onim koje su veoma zavisne od pomoći za razvoj i od stranih zajmova, politika se često prvenstveno razrađuje na osnovu modela rasta i ekonomskim teorijama koje promovišu međunarodne finansijske institucije i neki univerziteti sa Severa. Usled toga, države koje unutar međunarodnih finansijskih institucija imaju neproporcionalnu moć (najizrazitiji primer su SAD) i kreatori politike školovani na Severu i zaposleni u ministarstvima finansija igraju središnju ulogu u diktiranju ekonomske politike zemalja u razvoju, često uz nedovoljno poznavanje realnosti i prioriteta siromašnih ljudi u tim zemljama. Osim toga, ekonomska politika razrađena za jednu zemlju često se primenjuje na druge zemlje uz tek neznatna prilagođavanja. Za osmišljeno učešće potrebno je više od pukih konsultacija. Konsultacije po pojedinim zemljama u okviru procesa izrade Strategije za smanjivanje siromaštva su rodno nesenzibilisane, pod muškom dominacijom i nedelotvorne u smislu reagovanja na lokalne potrebe i perspektive. [4] Osim toga, proces konsultacija koristi se kao instrument za davanje legitimnosti ekonomskoj politici nametnutoj od strane donatora. Ekonomska politika se retko zasniva isključivo na tehničkim proračunima – proračuni i ekonomski modeli treba da posluže kao informaciona osnova za promišljanje demokratskih procesa na instancama gde se politika zaista formuliše. Glas lokalnog stanovništva, naročito zagovornica ženskih prava, stoga mora da dobije pravu težinu u svim fazama razrade, sprovođenja i evaluacije određene politike. 2. Priznati različita iskustva pri utvrđivanju ko dobija a ko gubi Neoliberalna globalizacija je neravnomerna, kontradiktorna i kompleksna. Pojedine žene imaju koristi od novih mogućnosti stvorenih procesom globalizacije, dok se mnoge druge bore za opstanak suočene sa nesigurnošću radnih mesta, rastom cena, smanjenjem obima usluga i porastom siromaštva. Često su baš te marginalizovane grupe, kao što su rasne ili nacionalne manjine, domorodačko stanovništvo ili siromašni ljudi i žene, pogođeni negativnim posledicama neoliberalne ekonomske politike. Rodna, rasna i klasna analiza je stoga neophodna da bi se razumeli efekti neoliberalne politike i da bi se razradile alternativne politike koje održivi razvoj i ljudska prava stavljaju ispred profita. Na primer, utvrđivanje prioritetnih potreba najugroženijih i najdiskriminisanijih jedan je od načina za formiranje politike koja je pravedna, osnažujuća i transformativna. 3. Transformativna ekonomska politika mora da preispita dinamiku moći Neoliberalna politika, zajedno sa većinom ekonomskih teorija, često se ne bavi pitanjem razlika u moći koje postoje između “ekonomskih agenata” (tj. pojedinaca) i unutar domaćinstava. Politika koja polazi od pretpostavke da muškarci i žene imaju ravnopravan pristup i kontrolu nad resursima, istu sposobnost dobijanja plaćenih radnih mesta i jednake odgovornosti u domaćinstvu, po pravilu će imati negativan uticaj na žene. Može da se desi da žene ne mogu da iskoriste nove mogućnosti stvorene ekonomskim reformama; može da se desi da budu dodatno opterećene kao direktan rezultat nove politike. Osim toga, iako se siromaštvo preispituje i problematizuje, bogatstvo se i dalje ne dovodi u pitanje i stoga se neravnopravnosti koje omogućavaju da neki pojedinci i institucije nagomilaju ogromno bogatstvo ne preispituju. Zagovornice rodne ravnopravnosti moraju da se bore za alternativne ekonomske recepte koji se bave najdubljim uzrocima razlika u moći u pojedinim zajednicama, bilo da se radi o kulturnim, ekonomskim, verskim, socijalnim ili drugim uzrocima. Primeri mogu da se kreću u rasponu od preraspodele zemljišta, alternativnih štedno-investicionih mehanizama, nemonetarnih sistema razmene i subvencionirane brige o deci, do globalnih shema oporezivanja i redistribucije (npr. “Tobinov porez”), otpis dugova i naknada za nekadašnje povrede. Postavke o ulogama i zaduženjima mušaraca i žena, klasnim i nacionalnim podelama, neravnopravnosti u zakonodavnim propisima, i neproporcionalna raspodela resursa mogu se na kraju dovesti u ravnotežu jedino pomoću holističkih ekonomskih, socijalnih i političkih strategija.
“Mnogobrojni i radikalni oblici otpora neoliberalizmu stvaraju alternative na mnogo mesta, ali, nažalost, osujećuje ih institucionalizovani tržišni fundamentalizam. Izazov je da se međusobno povežu ti oblici otpora u jedan zaista globalni pokret celokupnog ljudskog roda, i umnože mesta gde bi se narodne alternative – zasnovane na demokratiji, raznorodnosti i sveobuhvatnosti – mogle razmatrati, oblikovati i aktualizovati na sadržajniji način.”
[5]
4. Uzeti u obzir ženski neplaćen rad Jedan od najvećih problema u mnogim ekonomskim politikama jeste taj što ne uzimaju u obzir ženski neplaćen rad. Kod velikog broja žena, neplaćen rad (kao što je priga o deci, spremanje hrane i poljoprivredni rad na okućnici) predstavlja veliki deo njihovog doprinosa ekonomiji. Zbirno gledano, neplaćeni rad u kući, dobrovoljni rad i društveno angažovanje predstavljaju najkrupniji sektor u ekonomiji svih zemalja. [6] Da žene ne daju svoj doprinos u vidu neplaćenog rada, monetarna ekonomija ne bi mogla da funkcioniše. Snaga i blagostanje plaćene radne snage u direktnoj su korelaciji sa neplaćenim radom na nezi i brizi, koji u ogromnoj većini obavljaju žene. Osim toga, ekonomska politika koja ne uzima u obzir takav neplaćeni rad verovatno će nepovoljno uticati na žene, jer polazi od pretpostavke da je njihova sposobnost obavljanja neplaćenog rada neograničena. I previše neplaćenog rada i premalo rada na nezi i brizi nepovoljno utiču na kvalitet života. [7] Stoga, kada ekonomska politika uzme u obzir neplaćeni rad, zajednice mogu da imaju bolje programe za obezbeđivanje hrane, brige o deci, obrazovanja, vodosnabdevanja i sanitarnih mera, kao i svih ostalih neophodnih elemenata kojima se garantuje blagostanje domaćinstava. 5. Uspostaviti veze na lokalnom, nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou Liberalizacija trgovine, privatizacija bazičnih usluga, unapređenje stranih ulaganja i fleksibilizacija tržišta radne snage – sve su to delovi jednog istog programa. Aktivnosti u nacionalnim ministarstvima finansija, regionalnim ustanovama za stručno usavršavanje i međunarodnim finansijskim institucijama međusobno su povezane. Iako ne postoji dobro razvijena usaglašenost politike između institucija za ljudska prava i finansijskih ustanova (drugim rečma, ekonomska politika nije obavezno u skladu sa propisima o ljudskim pravima), usklađenost finansijskih insitucija dobro je koordinisana. Stoga, da bi se osporili neoliberalni programi, zagovornice rodne ravnopravnosti moraju da budu vešte u uspostavljanju analitičkih veza između lokalnih, regionalnih i globalnih nivoa formiranja ekonomske politike, i njihovih efekata. Na primer, promena u uslovima rada meksičkih fabričkih radnica moglo bi da se dešava na nekoliko istovremenih pravaca: radnice se organizuju da bi zahtevale bolje radne uslove; zakonodavne promene i njihovo sprovođenje na nacionalnom nivou, čime bi se zahtevao više nivo zaštite za radnike; upotreba međunarodnih mehanizama, npr. mehanizmama Međunarodne organizacije rada kojima se garantuju prava radnika; i pregovaranje na međunarodnom nivou u cilju unošenja odredbi u trgovinske i investicione sporazume kojima se regulišu uslovi rada. Stoga, u oblasti zastupanja interesa i aktivizma, treba da uspostavimo veze kako bismo odabrali najvažnije strateške oblasti u kojima bismo izrazile svoje stavove. 6. Zaštititi ljudska prava i dati prioritet ravnopravnosti Tradicionalne ekonomske teorije izgrađuju se na modelu “muškarca hranitelja porodice”, to jest, radnika zaposlenog na određeno vreme koji celog života izdržava porodicu. Oni koji se ne uklapaju u tu normu dobijaju manja prava jer se smatraju izdržavanim licima. Stoga je za žene važan fokus na ljudskim pravima, pošto se time obezbeđuje protivteža politici koja se prvenstveno usredsređuje na ekonomski rast i modele koji i dalje polaze od pretpostavke da žene zauzimaju zavisan položaj u odnosu na muškarce. [8] Alternative neoliberalnoj globalizaciji koje su na strani žena i siromašnih priznale bi jednaku vrednost i dostojanstvo svake osobe same po sebi, promovišući ravnopravnost i ljudska prava kao sredstvo razvoja. U postojećem sistemu, mnoge žene se zapošljavaju u neformalnim i pravno neregulisanim sektorima, zonama slobodne trgovine ili obavljaju delatnost kod kuće. Žene predstavljaju većinu sitnih poljoprivrednih proizvođača na planeti, kao i većinu zaposlenih u fabrikama koje proizvode za izvoz. Mnoge nisu zaštićene zakonima o radu, nisu sindikalno organizovane i izolovane su od svojih porodica, zajednica, i drugih žena koje imaju ista iskustva. Osim toga, iz podataka se vidi da se i dalje u celom svetu krše prava žena na hranu, stanovanje, zdravstvenu zaštitu, učešće u političkim aktivnostima (da nabrojimo samo nekoliko) i da su takva kršenja ili uzrokovana ili pogoršana liberalizacijom trgovine i investicionom politikom. Umesto da analiziramo posledice i naknadno razvijamo mehanizme socijalne zaštite, treba da institucionalizujemo propise i strukture kojima će se obezbediti dobrobit i osnaživanje žena. Ekonomsko planiranje stoga mora da sadrži i ekonomsku i socijalnu politiku kojom će se podržati ravnopravna raspodela resursa, sveobuhvatno pružanje osnovnih usluga i zaštita ljudskih prava.
“Unapređenje rodno senzibilisane ekonomske politike nije samo uspostavljanje mehanizama socijalne zaštite. To je u prvom redu uklanjanje potrebe za merama socijalne zaštite. U tom smislu, feministički pristup bi pošao od pretpostavke da zdrava i uravnotežena politika zahteva da muškarci i žene imaju ravnopravan pristup i kontrolu nad proizvodnim resursima, ravnopravno učešće u donošenju odluka, i ravnopravnu distribuciju blagodeti svog rada.”
[9]
7. Ne potcenjivati ulogu nacionalne države Mnoge neoliberalne politike sadrže ograničavanje učešća države u ekonomiji, često kroz privatizaciju nekadašnjih državnih preduzeća, uključujući tu i vodosnabdevanje, elektrodistribuciju, zdravstenu zaštitu i prosvetu. Definišuća karakteristika savremene države jeste podređivanje socijalne politike zahtevima za fleksibilnost i konkurentnost tržišta radne snage. Mnogi priznaju da su državne vlasti izgubile moć u odnosu na međunarodne finansijske institucije i transnacionalne korporacije, ali uprkos pomeranjima i strukturnim promenama koje su se odigrale, država i dalje igra mnoge značajne uloge. Kao rukovodilac domaće ekonomije, zaštitnik marginalizovanih grupa i glas naroda u međunarodnim institucijama, nacionalni organi vlasti su i dalje snažni akteri sami po sebi. Vlade imaju međunarodne obaveze (gde spadaju i obaveze u pogledu ljudskih prava žena) i zadužene su za preraspodelu dohotka i izradu akcionih planova za eliminaciju siromaštva. Ne bi im trebalo dozvoliti da se “skinu s tapeta” tako što će krivicu za sve nedaće prebaciti na međunarodne aktere. Stoga su nacionalni organi vlasti značajna odredišta za zagovornice rodne ravnopravnosti, od lokalnih izbornih jedinica do međunarodnih institucija. 8. Ustrojiti ciljeve i pokazatelje sa rodnom ravnopravnošću i ženskim pravima Ekonomska politika često ima za cilj maksimalno povećanje ekonomske efikasnosti i rasta, merenog pokazateljima kao npr. bruto nacionalni proizvod. [10] Povećana ekonomska efikasnost i rast su apstraktni pojmovi koji ništa ne govore o porastu ljudskog blagostranja, zaštiti ljudskih prava ili obezbeđivanje rodne ravnopravnosti i osnaživanja. Stoga treba da preispitamo tradicionalno poimanje o tome šta predstavlja “zdravu i razboritu” ekonomsku politiku. Kratkovide i uske definicije efikasnosti ne daju tačan prikaz stanja, uključujući tu i način preraspodele resursa i pune troškove proizvodnje. Ukoliko jasno iskažu ciljeve politike i pokazatelje uspeha u smislu povećanja ravnopravnosti, poboljšanja života najmarginalizovanjih, realizacije ljudskih prava i postizanja održivog ljudskog razvoja, politika koja je na strani žena i siromašnih ima bolje izglede da bude sprovedena. Pokazatelji napretka moraju biti opipljivi, konkretni i sadržajni. Krajnji cilj ne može samo veća uključenost žena u plaćenu radnu snagu. Umesto toga moramo se pozabaviti tipovima radnih mesta koja su dobile, dobrobitima koje stiču, njihovim uslovima rada i nagrađivanju odnosno sigurnosti koju dobijaju kako od neplaćenog reproduktivnog tako i od plaćenog rada. 9. Pozivati kreatore odluka na odgovornost Ekonomska politika često ne donosi ništa velikim segmentima stanovništva, naročito ženama. Pozivajući kreatore odluka na odgovornost za te neuspehe, može se stvoriti mehanizam pravnog leka za “žrtve” i izraditi bolji programi za ubuduće. U aktere koji se mogu pozvati na odgovornost spadaju državne vlasti, međunarodne finansijske institucije, privatne korporacije i drugi. Odgovornost se može zasnivati na potpisanim međunarodnim sporazumima o ljudskim pravima, domaćim ustavnim garancijama ili drugim zakonodavnim okvirima, kao i političkim procesima. Razvoj i upotreba mehanizama pravne odgovornosti koji su dostupni, transparetni i efikasni ključna su strategija za garatnovanje ženskih prava u ovoj eri neoliberalne globalizacije. 10. Postoje alternative neoliberalnoj globalizaciji. Na kraju, važno je zapamtiti da uprkos porukama koje govore obratno, postoje alternative trenutnoj dominantnoj paradigmi. Makroekonomska politika nije nepromenljiva ili neosporna. Zemlje koje se ne drže programske politike propisane od strane MMF ne moraju neizbežno da trpe siromaštvo, nesigurnost i hiperinflaciju; nema “univerzalne” politike. Postoje feminističke analize ekonomije – sada je potrebno dalje ojačati rad na zastupanju interesa, zasnovan na našoj analizi, kako bi se stvorio jedan ravnopravniji, pravedan svet. Ova načela su iskazana kako bi se dale smernice za zagovornice rodne ravnopravnosti u celom svetu, koje žele da se odupru neoliberalnoj globalizaciji. Kao podsetnik za evaluaciju lokalne politike, obrazovni okvir za razumevanje globalizacije, mesto okupljanja za kampanje i lobiranje ili osnažujući i ujedinjujući program za različite grupe za borbu za socijalnu pravdu. Ova načela mogu da nam pomognu u izradi globalnih rešenja za globalna rešenja jer, kao što nas podseća upečatljivi moto Svetskog socijalnog foruma, - “Drugačiji svet je moguć”. Demistifikacija ekonomskih termina Ekonomski rast: povećanje količine novca u opticaju u ekonomiji jedne zemlje. Unapređenje ekonomskog rasta je cilj velikog dela ekonomskog politike s obzirom da se često pogrešno smatra da ekonomski razvoj donosi koristi svima. Efikasnost: raspodela roba i usluga u kojoj niko ne može da se obogati a da pri tome ne osiromaši nekoga drugoga (ili u kojoj oni koji osiromaše mogu da dobiju naknadu od onih koji se obogate). Efikasnost je obično cilj ekonomske politike. Međutim, efikasna preraspodela ne mora neizostavno da znači ravnopravnu ili pravičnu raspodelu roba ili usluga. Fiskalna politika: politika koja se bavi državnim prihodima, a naročito oporezivanjem i rashodima. Zadužene siromašne zemlje: zemlje koje su tokom 80-tih godina 20. veka nagomilale velike dugove i usled toga ispunjavaju uslove za incijativu Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda za smanjivanje zaduženosti. Makroekonomija: termin označava ekonomska pitanja koja se tiču ekonomskih performansi cele zemlje i to celokupnu proizvodnju i dohodak jedne zemlje, nezaposlenost, trgovinu, kamatne stope, investicije i državni budžet (za razliku od mikroekonomije, koja se bavi privrednom delatnošću pojedinaca ili malih grupa). Monetarna politika: vladina politika kojom se kontroliše količina valute dostupna u jednoj ekonomiji. Neoliberalizam: ekonomska teorija koja se protivi mešanju države u privredu i veruje u slobodno delovanje tržišta. Strategija smanjivanja siromaštva: obimni akcioni planovi za borbu protiv nacionalnog siromaštva. Svetska banka i Međunarodni monetarni fond (MMF) ih zahtevaju od zemalja koje žele da dobiju njihove zajmove i pomoć. Privatizacija: prodaja službi (delatnosti) koje su bile u državnoj svojini privatnim firmama. Kad se delatnosti kao zdravstvo, prosveta i socijalne usluge privatizuju, pružaju ih firme kojima je cilj profit. Verovanje u implicitnu superiornost profitno orijentisane proizvodnje dovela je tokom poslednjih godina do drastičnog širenja privatizacije. Strukturno prilagođavanje: proces reforme koji se uglavnom nameće sirmašnim zemljama kojim se od njih zahteva da izvoze više proizvoda, privatizuju usluge, povećaju poreze, devalviraju nacionalnu valutu i smanje ulogu državnih vlasti u ekonomiji u cilju njene stabilizacije. Osamdesetih godina su Svetska banka i MMF nametnuli politiku strukturnog prilagođavanja u preko sedamdeset zemalja u razvoju. Liberalizacija trgovine: smanjivanje restrikcija (uključujući i dažbine, kvote i regulativne standarde) na prekogranični promet roba i usluga. Mitovi i stvarnosti o ekonomskoj politici Mit: Ekonomija je čista nauka. Stvarnost: Eknomija se često predstavlja kao tehnička i naučna, zasnovana na “istinama” izvedenim iz matematike ili statistika. Međutim, ekonomska politika je duboko političke prirode i predstavlja niz subjektivnih pretpostavki o moći rapodeli resursa. Mit: Ekonomija je rodno neutralna. Stvarnost: Tradicionala ekonomska analiza može da ima pogubne efekte po žene jer ne uzima u obzir rodnost naših društava i rodno diferencirane efekte ekonomske politike proistekle iz toga. Status koji žene zauzimaju kao sekundarni zaposleni u plaćenoj radnoj snazi dovodi do toga da žene, na primer, više trpe siromaštvo. Privatizacija javnih službi uvećava količinu neplaćenog rada koji žene obavljaju, jer one preuzimaju onaj deo poslova koji više ne obavlja javni sektor, kao što je nega bolesnih, podučavanje dece i briga o starima i bespomoćnima. Kad firme smanjuju troškove kroz otpuštanje tehnološkog viška, smanjivanje plata i angažovanje honorarne radne snage, žene su najviše pogođene. Osim toga, posledice ekonomske krize teže pogađaju žene. Primenom rodne analize na ekonomiju otkrivaju se predrasude kojima se žene isključuju i omogućava suprotstavljanje ekonomskim neravnopravnostima kojima su izložene. Mit: Zagovornice rodne ravnopravnosti nemaju stručna znanja potrebna za bavljenje makroekonomskom politikom. Stvarnost: Zagovornice rodne ravnopravnosti potiču iz svih društvenih slojeva i u svakodnevnom životu se svi nalaze pod uticajem ekonomske politike. Stoga su sposobne da kritikuju ekonomsku politiku i da sugerišu političke smernice kojima bi se osnažile žene. Ko radi na ostvarivanju rodne ekonomske pravde? Mnoge nevladine organizacije, organizacije civilnog društva, pokreti, akademske institucije i pojedinci širom sveta osporavaju neoliberalni model globalizacije sa rodne perspektive. Među organizacijama koje biste mozda želeli da kontaktirate ili da se uključite u njihov rad su:
African Women’s Economic Policy Network (AWEPON):
Articulación Feminista Marcosur:
Development Alternatives with Women in a New Era (DAWN)
Gender and Economic Reforms in Africa (GERA)
Iniciativa Feminista de Cartagena:
International Gender and Trade Network (IGTN):
International Network for Economic, Social and Cultural Rights(ESCR-Net):
KARAT Coalition:
Maquila Solidarity Network:
Network Women in Development Europe (WIDE):
Third World Network (TWN)-Africa: Women’s Edge Coalition: http://www.womensedge.org1825 Connecticut Avenue NW, Suite 800, Washington, D.C. 20009, USA
Women’s Environment and Development Organization(WEDO):
Women’s International Coalition for Economic Justice (WICEJ):
Women’s Rights and Economic Change (Ženska prava i ekonomske promene)
Association for Women’s Rights in Development © Prevod sa engleskog: Ženski centar za demokratiju i ljudska prava, Subotica, Srbija
[1] Tema uslovljavanja je detaljnije razrađena u AWID Facts & Issues br. 5, “The World Bank and Women’s Rights in Development” (“Svetska banka i ženska prava u razvoju”). [2] V. ibid. [3] Cecilia Lopez, (bivša kolumbijska ministarka životne sredine i članica Iniciativa Feminista Cartagena), Plenarno obraćanje na 9. Međunarodnom forumu AWID o ženskim pravima i razvoju: Reinventing Globalization, http://es.awid.org/forum/plenaries/day1cecilialopezspanish.html [4] V. Ann Whitehead, Failing Women, Sustaining Poverty: Gender in Poverty Reduction Strategy Papers, Report for the UK Gender and Development Network, May 2003. V. i Elaine Zuckerman and Ashley Garrett, “Do Poverty Reduction Strategy Papers (PRSPs) Address Gender? A Gender Audit of 2002 PRSPs” (Gender Action, 2003). [5] Josefa (Gigi) Francisco je regionalni koordinator DAWN za jugoistočnu Aziju i izvršni direktor Instituta za žene i rodna pitanja na the Women and Gender Institute of Miriam College Foundation u Kezon Sitiju, Filipini. [6] Uz eventualni izuzetak SAD [7] V. Elson, D., and N. Catagay, “The Social Content of Macroeconomic Policy” World Development, 28:7 (2000). [8] Diane Elson (profesor Univerziteta u Eseksu), na konferenciji “Zastupljenost žena u ekonomiji u tekućem periodu ekonomske integracije dveju ekonomija: Koja ekonomija?” Montreal, 23-26. april 2003. [9] “African Women Challenging Neo-liberal Economic Orthodoxy: The Conception and Mission of the GERA Programme”, Gender and Development, 11.1 (2003): 47. [10] Bruto domaći proizvod je obim celokupnog tržišnog prometa u jednoj zemlji.
|
  |
