Feministička ekonimija osporava klasičnu makroekonomiju

U ovoj prezentaciji se razmatraju neki od načina na koji se klasična ekonomija proširuje rodnom analizom i neki od načina na koji feminističke ekonomistkinje, polažeći od heterodoksne makroekonomije, nastoje da ospore klasičnu makroekonomiju.

Želim da ukažem na razliku između proširivanja klasične paradigme i osporavanja klasične pardigme. Paradigma se može proširiti dodavanjem novih odlika, popunjavanjem praznina i zamenom jednostavnih pretpostavki kompleksijim. Smatram da feministička ekonomija može da bude ambicioznija od toga. Treba da nastojimo da osporimo temeljne pretpostavke klasične škole i da počnemo da razvijamo klasične oblike analize i politike.

Nadogradiću se na makroekonomiku koju sam krajem 60-tih godina kao student naučila u Oksfordu, na Koledžu sv. Hilde, koja je bila inspirisana Kejnzom, Kaleckim i Marksom i koja se temeljila na uvažavanju značaja institucionalnog konteksta i istorije. Posebno želim da odam priznanje ženama koje su mi u Oksfordu predavale makroekonomiji, naročito Niti Vots, članu nastavno-naučnog veća mog koledža.

Osim toga, osloniću se na istraživanja Međunarodne radne grupe za rodnost i makroekonomiju, neformalne međunarodne mreže muškaraca i žena, kojom rukovode Nilufer Katagay, Karen Graun, Rania Anonopolos, Sergi Floro i ja. Ova grupa je objavila dva specijalna izdanja publikacije Svetski razvoj (World Development) (novembra 1995. i jula 2000.godine), a poslednje četiri godine organizuje letnju školu na temu rodnosti, makroeknomike i međunarodne ekonomije na Univerzitetu u Jutou.

Definisaću i obim makroekonomije u širem smislu, odnosno, analizu koja se bavi ekonomijom kao celinom, za razliku od mikroekonomije, koja analizira ekonomsko ponašanje pojedinaca, domaćinstava i preduzeća i mezoekonimije, koja analizira rad posredničkih institucija kao što su tržišta i državne agencije.

Feministička ekonomija je, za sada, proizvela više analiza ekonomskih procesa na mikro i mezo nivou. Program za konferenciju IAFFE (International Association for Feminist Economics – Međunarodna asocijacija za feminističku ekonomiju) 2004. godine sadrži mnogo više eseja o mikro i mezo ekonomiji nego o makroekonomiji. Pa ipak, sve je veći obim feminističkog istraživačkog rada iz koga je proistekla sledeća kritika klasične makronomije:

Klasična makroekonomija je rodno nesenzibilisana. Zasniva se na nepotpunom razumevanju procesa delovanja ekonomije. Time se promoviše usvajanje politike kojom se žene stavljaju u podređeni položaj, naročito siromašne žene.
Makronomija treba da prizna i obuhvati neplaćeni rad u kući koji je neophodan za društvenu preprodukciju (reprodukciju celokupnog društva, uključujući i svakodnevnu i međugeneracijsku reprodukciju radne snage).
U makroekonomiju treba uvrstiti i varijable rodne neravnopravnosti.
Feminističke ekonomistkinje su obavile empirijski i konceptualni rad na ugradnji društvene reprodukcije i varijabli rodne nejednakosti u makroekonomsku analizu. Isto su učinili i neki klasični ekonomisti. Obradiću primere za sve navedeno.

Klasična makroekonomija koja sadrži rodnu analizu
Iz prezentacije koju je na jednoj konferenciji održala Irene fon Staveren saznali smo da su u Holandiji makroekonomisti uvrstili neplaćeni rad u kući, na brizi za članove porodice u model koji je u zvaničnoj upotrebi za analizu makroekonomske politike. Potražnju i ponudu tog rada su modelirali uglavnom na isti način kao i potražnju i ponudu plaćenog rada, uz jedan značajan izuzetak. Pretpostavlja se da se obavljanjem neplaćenog rada stvara korist ne samo za korisnika, nego i za onoga ko ga obavlja. Međutim, smatra se da se obavljanjem plaćenog rada stvara korist samo za korisnika. Irene je to osporila na osnovu toga što se i plaćenim i neplaćenim radom može stvoriti i korist i šteta za korisnika i da nema valjanog razloga za pretpostavku da se neplaćenim radom stvara isključivo korist za onoga ko ga obavlja. Iako žene toliko često obavljaju neplaćen rad na brizi i nezi iz ljubavi, to ne znači da uvek vole to da rade!

Još jedno područje u kome se klasični ekonomisti bave rodnošću jeste analiza determinanti i dobrobiti od ekonomskog razvoja. Ekonomisti Svetske banke Dejvid Dolar i Roberta Gati izvršili su regresionu procenu po zemljama i vremenskim serijama i došli do zaključka da razvoj povoljno deluje na rodnu ravnopravnost, a da rodna ravnopravnost povoljno deluje na razvoj . Drugim rečima, sve je u svrhu idealnog, a u idealnom svetu. Međutim, Dolar i Gati su razmotrili samo jedan ograničen broj varijabli rodne ravnopravnosti, usredsredivši se na obrazovanje, a ne na tržište radne snage. To je u skladu sa politikom Svetske banke, koja tvrdi da se investiranjem u obrazovanje devojčica i devojaka stvara dobrobit za sve.

Ekonomisti Svetske banke su ugradili rodnost i u model male zavisne ekonomije kojim se pomaže stvaranje modela strukturnog prilagođavanja. Kolier tretira rodnost kao tržišnu manjkavost koja ometa prebacivanje ženske radne snage sa proizvodnje netržišnih roba na proizvodnju tržišnih roba u niskoprihodnim subsaharskim afričkim ekonomijama. Rodnost je, prema takvom gledištu, prepreka za uspešno strukturno prilagođavanje.

Rodnost kao tržišna maknjavost daje teoretski okvir i za novija istraživanja koja su pri Američkom nacionalnom birou za ekonomska istraživanja obavili Blek i Brenar o uticaju međunarodne trgovine na razlike u zaradama između polova u SAD. Ustanovili su da je na američkom trištu rada usled konkurencije uvoznih proizvoda smanjena diskriminacija prema ženama, a Jagdiš Bagavati, profesor ekonomije na Kolumbijskom univerzitetu, takvim nalazima pridaje priličan značaj u svojoj nedavno objavljenoj studiji o dobrobitima globalizacije.

Suprotni primeri feminističke ekonomije

Feministička ekonomija koja osporava klasičnu ne smatra rodnost za još jednu tržišnu manjkavost. Ona zastupa više strukturalističko viđenje ekonomije, koja prema njima, sadrži neprestanu asimetriju moći i znanja.

Stefani Seguino ne nalazi bitne dokaze koji bi podržali stav da žene bolje prolaze u zemljama koje se brže razvijaju. Osim toga, regresionom analizom po zemljama i vremenskim serijama, ona nalazi dokaze da je rodna neravnopravnost doprinela ekonomskom razvoju u poluindustrijalizovanjim zemljama. Tom rezultatu u prilog govori jedan više strukturalistički model po kome niže zarade za žene stimulišu investicije u industriju, u profitno orijentisani proces razvoja.

Sendi Deriti nudi jedno drukčije tumačenje rodnosti u niskoprihodnoj subsaharskoj ekonomiji. On modelira rodnost ne kao tržišnu manjkavost, nego kao odnos moći koji struktuira način na koji poljoprivredni sektor reaguje na strukturno prilagođavanje. Ako žene budu imale dovoljno pregovaračke snage da se odupru zahtevima koji se pred njih postavljaju, da obezbede više radne snage za proizvodnju izvoznih useva pod kontrolom svojih muževa, slabiji će biti odgovor ponudom na politiku strukturalnog prilagođavanja. Ako nemaju dovoljno pregovaračke snage i preusmere svoj rad sa prehrambenih useva za lokalnu potrošnju, koja je pod njihovom kontrolom, na izvozne poljoprivredne proizvode, koji su pod kontrolom nhovih muževa, javlja se elastičniji odgovor u vidu proizvodnje koja se može plasirati na tržištu, ali će zbog toga verovatno trpeti sigurnost proizvodnje hrane, a nutricioni status žena i dece mogao bi da se pogorša.

Jedan broj feminističkih ekonomistiknja ima veoma različite stavove o rodno zasnovanim razlikama između zarada i globalizacije. Ebru Kongar diretno osporava rad Bleka i Brenarda. Ona priznaje da je u SAD došlo do smanjivanja razlika u zaradama između polova, ali ukazuje na jedno sasvim drukčije objašnjenje: ne radi se o smanjenju diskriminacije žena, nego o procesu u kojoj je konkurencija uvoznih proizvoda dovela do pritiska ka smanjivanju muških zarada i do pritiska ka smanjivanju zaposlenosti žena u proizvodnji tržišnih roba. Kongar daje model koji ne pretpostavlja da se tržište rada brzo prazni i da je norma puna zaposlenost.

Gunseli Berik je ustanovila da su se u Južnoj Koreji i Tajvanu rodno zasnovane razlike u zaradama povećale za vreme ekspanzije izvoza gotovih proizvoda, a blago smanjile kad je došlo do smanjivanja obima izvoza gotovih proizvodai to usled smanjivanja muških zarada.

Od realne ekonomije ka kapitalističkoj monetarnoj ekonomiji

Ograničavajući faktor svih do sada razmotrenih analiza, bilo klasičnih ili feminističkih, jeste činjenica da se zasnivaju na specifičnostima kapitalističke monetarne ekonomije. Zasnivaju se na modelima “realne ekonomije” u kojima se finansije ne modeliraju specifično. Stoga od njih ima malo koristi kada se odgovara na izazov koji mi je u leto 2002. uputio bivši čileanski ministar finansija, na jednom seminaru u Ujedinjenim nacijama: “Razumem kako rodna analiza može da bude od koristi minstrima prosvete i zdravstva, pa čak i ministrima poljoprivrede i insdustrije, a ne vidim zašto je ona relevantna ministrima finansija. Meni ne bi pomogla u vreme kad sam bio ministar finansija.”

Da bi se odgovorilo na taj izazov, u analizu treba konkretno uvrstiti finansije. Korkut Erturk, Nilufer Katagaj i ja smo zajedno radile na formiranju načina da se to uradi. Predložile smo analizu zasnovanu na međusobnoj povezanosti tri oblasti: finansija, proizvodnje i društvene reprodukcije. Sve tri oblasti se smatraju “nosiocima rodnosti”, u smislu da su struktuirane kroz društvene odnose koji su implicitno porodnjeni, ali ne i eksplicitno. Mi predlažemo jedno tumačenje makroekonomije u smislu međusobne povezanosti tih oblasti.

U vreme Kejnzijanskog konsenzusa (50-tih i 60-tih godina 20. veka) dominirala je proizvodnja, a društvena reprodukcija i finansije bili su u službi proizvodnje, koja se zasnivala na heterodoksnoj makroekonomiji. Nije se smatralo da će ekonomski agensi automatski reagovati na signale cena koji dolaze sa tržišta na način koji će proizvesti razvoj i punu zaposlenost. Međunarodnom trgovinom i finansijskim vezama rukovodilo se u službi pune zaposlenosti i nacionalnog razvoja. Društvena reprodukcija je dolazila do izražaja u drugim oblastima kroz sistem utvrđivanja zarada, socijalne zaštite, socijalnog osiguranja (u formalnom sektoru) i sistemom patronaže i klijentilizma (u poljoprivrednom i neformalnom sektoru). Sve se to zasnivalo na pretpostavci da su muškarci hranitelji porodice, a žene izdržavana lica, domaćice, koje će i dalje obavljati neplaćene kućne poslove bez ikakve podrške od strane javne politike. Krajem tog perioda su se ponovo pojavile feminističke analitičarke i osporile postavke kojima su žene postavljene u zavisan položaj. Ministarstva finansija nisu uviđala relevantnost te analize jer su pretpostavljala da će se neplaćeni rad obavljati bez obzira na njihovu politiku, a njihova pažnja je bila usmerena na srednjoročnu dinamiku održavanja odgovarajućeg nivoa agregatne potražnje kojom bi se osigurala puna iskorištenost kapaciteta plaćene ekonomije.

Sredinom 70-tih godina je došlo do prevrata i pojavio se Vašingtonski konsenzus, kojim su u dominantan položaj stavljene finansije, proizvodnja u službu finansija, a društvena reprodukcija u službu i jednog i drugog. Vašingtonski konsenzus pretpostavlja da će ekonomski agensi reagovati na signale cena koji stižu sa tržišta, tako da dolazi do pune zaposlenosti i razvoja. Smatra se da ekonomski problemi uglavnom proističu iz javne politike kojom se utvrđuju nesrazmerne cene. Stoga se mora liberalizovati međunarodna trgovina i finansije. Priznaje se da su tržišta možda nesavršena i nepotpuna, pa ima mesta da se javnom politikom tržišta usavrše i kompletiraju.

To je dovelo do promena u artikulaciji društvene reprodukcije i proizvodnje, što se prilično detaljno vidi na slučaju Australije, navedenom u radu koji su na jednoj konferenciji prezentirali Rej Brumhil i Ronda Šarp. Društvena reprodukcija se sve više artikuliše u druge oblasti kroz učešće pojedinca u “fleksibilnim” tržištima radne snage i kredita. Međutim, kod siromašnih ljudi još uvek uglavnom preovladava model muškarca-hranitelja porodice. U imućnijim domaćinstvima se neplaćeni rad u kući zamenjuje plaćenim radom u kući, koji često obavljaju imigrantkinje. Ali taj sistem se još uvek u velikoj meri oslanja na neplaćeni rad žena u siromašnim i prosečnim domaćinstvima i još uvek se uglavnom pretpostavlja da će se taj rad obavljati bez obzira na javnu politiku. Ministri finansija ne uviđaju relevantnost rodne analize jer se drže te pretpostavke, ali i zato što su suviše zauzeti bavljenjem vrlo kratkoročnom dinamikom oblasti finansija, u kojoj se velike svote pojedinih valuta mogu preko noći prebaciti u zemlju i iz zemlje.

Feminističkom alternativom bi se društvena reprodukcija postavila kao dominantna oblast, u čijoj su službi proizvodnja i finansije. Cilj makroekonomske politike bio bi pristojan rad za sve, uz ravnopravnu raspodelu neplaćenog rada između muškaraca i žena, uz podršku od strane javne politike kojom se priznaje značaj tog rada. Analizirajući kako se na tu alternativu može preći iz pozicije u kojoj smo sada, smatramo da feministička makroekonomija treba da se nadogradi i da proširi heterodoksnu makroekonomiju, istovremeno osporavajući neoliberalnu makroekonomiju.

Heterodoksna makroekonomija ukazuje na implicitno ograničenu sposobnosti monetarnog mehanizma da koordinira akumulaciju kapitala koja proističe iz samog monetarnog mehanizma, u kontekstu neophodno neizvesnog sveta. Feministička heterodoksna makroekonomija deli polaznu pretpostavku: da su monetarni kontrasti neophodno nekompletni i kontradiktorni, da je (Polanjijevim jezikom rečeno) novac fiktivna roba čija se vrednost, u krajnjem slučaju, oslanja na netržišne odnose. Međutim, i feministička hetorodoksna makroekonomija insistira da i oblast društvene reprodukcije nezaobilazno ograničava sposobnost monetarnog mehanizma da koordinira akumulaciju kapitala.

Činjenica da društvenu reprodukciju ne koordiniraju tržišta i da njome ne vladaju motivi profita nije rezultat čisto kontingentnog problema nepostojećih i nesavršenih tržišta koji bi mogli da se reše proširenjem i poboljšanjem tržišta. Odsustvo tržišta i motiva profita u ovoj oblasti je suštinski aspekt funkcionisanja kapitalističke monetarne ekonomije. Takva ekonomija se zasniva na velikoj količini raspoložive slobodne radne snage, koja nije u ropskom položaju ali nema ni pristup sredstvima proizvodnje, ukoliko ne prodaje svoj rad. U kapitalističkim ekonomijama se, naravno, odvija komercijalizacija proizvodnje, kao i nege ljudskih bića (surogatno materinstvo uz novčanu naknadu, prodaja beba na usvanjanje, plaćene usluge nege i brige), ali bi proizvodnja ljudi na istoj osnovi kao i komercijalna proizvodnja pilića, svinja i krava dovela u pitanje celokupno fukcionisanje slobodnog tržišta rada i legitimišućih mitova kapitalističke monetarne ekonomije. Poliani do izvesne mere identifikuje taj problem kad pominje radnu snagu kao fiktivnu robu. Ugovori su u kapitalističkoj ekonomiji obavezno nepotpuni ne zbog karakteristika oblasti finansija, nego i zbog karakteristika društvene reprodukcije.

Osim toga, kapitalistička monetarna ekonomija se prilagođava ne samo kroz “prinudnu štednju” u kojoj se siromašni potrošači cenama istiskuju sa tržišta robe široke potrošnje, nego i kroz “prinudni neplaćeni rad” u kome društvene norme navode žene i devojke da pokušaju da održe porodičnu potrošnju obavljajući više neplaćenog rada da bi se proizveli netržišni supstituti. Međutim, sposobnost žena i devojaka da to urade ima svoje granice. Kad se pređu uske granicesupstitucija nije moguća, pa usled toga dolazi do slabljenja ljudskih mogućnosti i društvenih mreža. Time se smanjuje proizvodna sposobnost ekonomije. To zaista predstavlja problem za ministre finansija, ali ako ih pravila međunarodne trgovine i finansija prinude da se usredsrede na probleme naredna 24 sata, neće imati vremena da razmatraju probleme sledeće 24 godine. Brza dinamika hiperliberalizovanih finansija prikriva sporiju dinamiku društvene reprodukcije.

To se u nekim delovima sveta menja, pošto se u organizaciji društvene reprodukcije odvijaju krupne promene kroz starenje strukture stanovništva na Severu i katastrofalne posledice epidemije HIV-AIDS u nekim zemljama južne polulopte.

Heterodoksna makroekonomija priznaje da ekonomski razvoj i fluktuacije nisu nezavisni, i da fluktuacija potražnje snižava opštu proizvodnu sposobnost ekonomije. Još uvek nisu spoznali da promene u oblasti društvene reprodukcije snižavaju i opštu proizvodnu sposobnost ekonomije. Treba uložiti više rada u razvoj kvantitativne feminističke heterodoksne analize kojom bi se otkrio značaj tih interakcija. Na konferenciji o feminizmu i post-kejnzijanskoj ekonomiji, Harun Akram-Lodi je izneo zanimljivu sugestiju da se to uradi nadograđivanjem na rad Kaleckog. I feministička ekonomija se može nadograditi na Marksov rad, jer je on prepoznao da se problemi monetarne ekonomije ne mogu svesti na nedovoljnu agregatnu potražnju i da proizlaze iz dinamike proizvodnje koja se rukovodi profitom. Feministička makroekonomija može da pokaže da je i dinamika proizvodnje kojom NE upravlja profit (tj. društvena reprodukcija) isto tako relevantna.

Feministička makroekonomska politika

Feminističke ekonomistiknje počinju da rade na alterativnoj politici. Na primer, Ajza Beker i Bridžit Jang su objavile vredne radove o kritici pravila makroekonomske politike (na primer, uravnoteženi propisi o budžetu, asimetrični ciljevi inflacije za centralne banke, pravila o dugovima u odnosu između duga i bruto domaćeg proizvoda i odnosu budžetskog deficita i bruto nacionalnog dohotka). Karen Groun i Stefani Seguino su napisale rad o feminističko-kaleckijanskom pristupu politici. Taj rad se mora nastaviti kako bi se pokazalo na koje sve načine feministički pristup ide dalje od alternativnih politika koje predlažu heterodoksni makroekonomisti. To je, po meni, primeren zadatak – proširivanje i kompletiranje, uz istovremeno nastojanje da se oslabi paradigma klasične makroekonomije.

Napomena:
Ovaj rad je originalno objavljen u specijalnom izdanju biltena Međunarodne asocijacije za feminističku ekonomiju Vol. 14, br. 3, 2004 ‘Feministička ekonomija kao osporavanje klasične ekonomije?», urednica Bina Agarwal
Prevod sa engleskog : Ženski centar za demokratiju i ljudska prava, Subotica, Srbija