Ekonomski razvoj kao osnova ostvarivanja ekonomskih i socijalnih prava
|
Koncepcija razvoja zasnovana na ljudskim pravima Razvoj zasnovan na ljudskim pravima je konceptualni okvir ljudskog razvoja normativno zasnovan na standardima ljudskih prava. Koncepcija razvoja zasnovana na ljudskim pravima postavlja ostvarivanje osnovnih ljudskih prava i sloboda kao cilj razvoja. Kod ovog pristupa ljudska prava se koriste kao ciljevi u definisanju i skiciranju razvojne politike. [1] Polazi se od stava da se implementacija i zaštita ljudskih prava ne može ostvariti bez odgovarajućih aktivnosti i planova razvoja. U ovom smislu, ljudska prava u težištu razvoja obuhvataju čitav korpus ljudskih prava, kako građanska i politička, tako i ekonomska, socijalna i kulturna prava. Sva ova prava, bez obzira na njihov sadržaj, zasnovana su na dva osnovna principa: principu ravnopravnosti žena i muškaraca, i principu zabrane diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, jezik, veroispovest, političko opredeljenje i nacionalno, etničko ili društveno poreklo. Koncept razvoja zasnovan na ljudskim pravima [2] integriše norme, standarde i principe međunarodnog sistema ljudskih prava u planove, politike i procese razvoja. Norme i standardi su postavljeni u sledećim međunarodnim dokumentima:
1945. - Povelja Ujedinjenih nacija Uz ove osnovne, postoje još brojni međunarodnopravni instrumenti sa opštim ili specifičnim sadržajem. Mnogi od njih su usvojeni pod okriljem Ujedinjenih nacija, Međunarodne organizacije rada i Organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO). Pristup razvoju zasnovan na ljudskim pravima uključuje sledeće elemente:
Definicija ciljeva razvoja u smislu odnosa sa ostvarivanjem i zaštitom određenog prava predstavlja ostvarivanje neposredne normativne veze razvojne politike sa međunarodnim, regionalnim i nacionalnim instrumentima u oblasti ljudskih prava. Kod ovog pristupa razvoju polazi se od stanovišta da su ljudska prava nedeljiva i međuzavisna, te stoga celina okvira razvoja mora pokrivati sve sektore, kao što su obrazovanje, zdravstvena zaštita, stanovanje, pristup sudskoj zaštiti, lična bezbednost i biračko pravo. Ovakav pristup nije kompatibilan sa razvojnim politikama, planovima razvoja ili programima koji kao posledicu proizvode kršenje prava, dozvoljavaju «trgovinu» pravima ili postavljanje «razvoja» kao «prioritetnog cilja» nad ljudskim pravima. Razvoj zasnovan na ljudskim pravima zahteva da se odrede nivoi odgovornosti za proces razvoja identifikovanjem subjekata nosioca prava i subjekata nosioca odgovornosti. U ovom pogledu ravnopravno se uzimaju u obzir kako pozitivne obaveze (da štite, obezbeđuju i unapređuju) tako i negativne obaveze (da se uzdrže od kršenja). Subjekte odgovornosti na ovom planu čine pojedinci, države, lokalne vlasti, privatne kompanije, donatori i međunarodne institucije. Odgovornost na ovom planu čini i obezbeđenje prevođenja univerzalnih standarda u lokalne odnosno nacionalne standarde, politike i mere na osnovu kojih bi se mogao meriti napredak u ostvarivanju ljudskih prava i obezbeđivanje odgovornosti za njihovo sprovođenje i zaštitu. Ovakav pristup razvoju zahteva da ga prati odgovarajuća legislativa, administrativni postupci i prakse, institucije i mehanizmi koji bi delovali u cilju obezbeđenja i zaštite ljudskih prava, odnosno reagovali u slučajevima njihovog kršenja. U ovom domenu naročito je značajna uloga države koja mora putem političke volje i određenih mehanizama da obezbedi potrebnu legislativu i administrativne i institucionalne mehanizme za njeno sprovođenje i zaštitu. [3] Primarna odgovornost za uspostavljanje i sprovođenje sistema ljudskih prava je na državama, ali je međunarodna zajednica takođe obavezna da obezbedi međunarodnu saradnju u ovoj oblasti kao i razvijanje sistema ljudskih prava u zemljama u razvoju kojima nedostaju potrebni resursi i kapaciteti. Umesto davanju pomoći, koncepcija razvoja zasnovana na ljudskim pravima daje prednost strategijama osposobljavanja. Ona počiva na titularima prava koji su samim tim oni koji usmeravaju razvoj. Zato je naglasak na ljudskom biću kao središtu procesa razvoja. Cilj je da se ljudi osposobe da kreiraju sopstveni život i život svoje zajednice. Stoga ovakva koncepcija razvoja zahteva visok nivo učešća lokalnih i regionalnih zajednica, civilnog društva, manjina, žena i drugih subjekata. [4] To pretpostavlja pristup informacijama, institucijama, odlučivanju i kreiranju ekonomske i druge politike. Ovakav pristup razvoju podrazumeva ugrađivanje specifičnosti određene sredine (lokalne, regionalne, nacionalne itd.) u formulisanje razvojne politike. Ovo znači stvaranje sopstvene razvojne politike zasnovane na specifičnostima, interesima i potrebama ljudi koji žive u odnosnoj zajednici, umesto prihvatanja modela i rešenja sa strane i brzometnih «rešenja» i recepata koji ne uvažavaju te specifičnosti okruženja. Postavljanje ljudskih prava u središte razvoja podrazumeva poštovanje principa ravnopravnosti i nediskriminacije po bilo kojoj osnovi, obuhvatajući kako aktivne mere eliminisanja diskriminacije tako i afirmativne akcije i prakse za pripadnike diskriminisanih grupa. U takvoj poziciji mogu biti žene, pripadnici određene rase, nacionalnosti, etničke grupe, starosnog doba, veroispovesti itd. Obezbeđenje principa nediskriminacije u koncepciji razvoja zasnovanog na ljudskim pravima zahteva da se u svakoj sredini, na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou, ustanove koje su to društvene grupe čija se prava sistematski krše, odnosno nemaju pristupa efekfivnoj zaštiti i ostvarivanju osnovnih zagarantovanih prava. To je osnova za određivanje takvog razvoja koji će uzimati u obzir potrebe i položaj diskriminisanih grupa i obezbediti uslove za identifikovanje osnova diskriminacije radi njene eliminacije i za uživanje prava ravnopravno sa pripadnicima ostalih grupa. Ovo pretpostavlja postojanje podataka i vođenje statistike, što nadalje zahteva da državni organi vode evidenciju i podatke razvrstane po raznim kategorijama karakteristika i osobenosti, kao što su pol, starosna dob, nacionalno i etničko poreklo, veroispovest, rasa, invaliditet, seosko odnosno gradsko stanovništvo itd. Samo na osnovu ovako razdvojenih podataka može se otkriti postojanje diskriminisane grupe i obezbediti ostvarivanje prava i potreba pripadnika te grupe kako u svakodnevnom životu, tako i prilikom određivanja pravaca razvoja i donošenja i primene konkretnih mera. Osim toga, razvojna politika treba da uključuje i mere za otklanjanje neravnoteže moći između, primera radi, žena i muškaraca, ili radnika i poslodavaca. U definisanju razvoja, Evropska unija od Amsterdamskog ugovora potpisanog 1997. godine ekonomiji pridružuje još dva politička polja: društvo i životnu okolinu. Juna 2001. godine Evropski savet je u Gotenburgu doneo prvu Evropsku strategiju održivog razvoja, šesti akcioni program o zaštiti životne okoline i Belu knjigu o javnoj upravi. Prema ovoj Strategiji, promišljena ekonomska politika može da neutrališe pritisak na životnu okolinu i iscrpljivanje prirodnih resursa koji su prateći fenomeni ekonomskog razvoja zasnovanog na korišćenju energije i materijalnih inputa. Stimulisanjem inovacija, produktivnosti i efikasnosti može se postići smanjivanje pritiska na životnu okolinu i resurse i, istovremeno, doprineti povećanju zaposlenosti i kompetetivnosti širom Evrope. [5] Strategija održivog razvoja trebalo bi da bude zasnovana na stalnoj analizi posledica povećanja pritisaka na životnu okolinu prouzrokovanu ekonomskim razvojem i težnji za izgrađivanjem vizija povećanja produktivnosti resursa. Na ovom principu treba da se podstaknu i razviju inicijative za odgovarajuće integracije raznih politika, na primer tržišta, regionalne politike i trgovine. Osnovni cilj treba da bude novi model razvoja u kojem su društveni i ekološki ciljevi i inicijative podržavani u procesu stvaranja ekonomskog bogatstva. Evropska strategija održivog razvoja stoga podstiče utvrđivanje nacionalnih i sektoralnih ciljeva što će omogućiti proces integracija politika. Potrebno je da se razviju ciljevi i indikatori u ekonomskoj sferi (npr. kriterijum konvergencije ekonomske i monetarne unije) kao i u oblasti socijalne kohezije (npr. bruto nacionalni proizvod/stopa nezaposlenosti). Ekonomska, socijalna i kulturna prava Koncept razvoja zasnovan na ljudskim pravima podrazumeva da se u kreiranju ekonomskog razvoja polazi od stvaranja uslova koji će omogućiti uživanje i zaštitu ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava [6] , a samim tim, i građanskih i političkih prava. Ovu grupu prava čine:
Činjenica je da ostvarivanje ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava u velikoj meri zavisi ne samo od volje države, već i od njene ekonomske razvijenosti i raspoloživih sredstava. U tom smislu su ova prava «dugoročna» i ne mogu se ostvariti odjednom, niti u kratkom roku. To, međutim, ne oslobađa države obaveze da deluju na ovom planu. Naprotiv, države su dužne da preduzimaju korake «kako bi se postepeno postiglo puno ostvarenje prava priznatih u ovom paktu svim odgovarajućim sredstvima...» [7] . I pored toga što stepen sprovođenja ovih prava zavisi od ekonomske razvijenosti država, sve države, bez obzira na stepen njihove razvijenosti, moraju svojim građanima da obezbede makar mimimum prava koje garantuje Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Ujedinjene nacije danas nedvosmisleno polaze od stava nedeljivosti ljudskih prava, što je potvrđeno i prilikom obeležavanja pedesetogodišnjice postojanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima 1998. godine sa sloganom «Sva ljudska prava za sve». Obaveze država prema ostvarivanju i zaštiti ekonomskih i socijalnih prava Prihvatanje principa nedeljivosti ljudskih prava znači da su države u istoj meri odgovorne za kršenje i neostvarivanje ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava, kao i za kršenje građanskih i političkih prava. Poslednja decenija i po obeležena je značajnim razvojem međunarodnopravnih instrumenata u oblasti ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava, kao što su revidirana Evropska socijalna povelja [8] , Dodatni protokol Evropskoj povelji za obezbeđenje sistema kolektivnih žalbi [9] i San Salvadorski Protokol Američkoj konvenciji o ljudskih pravima u oblasti ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava [10] . Inicijativa za usvajanje Opcionalnog protokola na Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima i Opcionalni protokol na Konvenciju o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena [11] usmereni su ka jačanju obaveza države u zaštiti ovih prava. Propuštanje države da ispunjava svoje obaveze iz međunarodnih konvencija koje je ratifikovala, u ovom slučaju ekonomska, socijalna i kulturna prava, predstavlja, prema međunarodnom pravu, kršenje odnosne konvencije. Država ima tri vida obaveza: da poštuje, štiti i ispunjava (ekonomska, socijalna i kulturna prava). Bilo kakav propust u odnosu na ove obaveze smatra se kršenjem prava. Svaka od ovih obaveza ima dva elementa: obavezu sprovođenja i obavezu postizanja određenog efekta. Obaveza sprovođenja podrazumeva usvajanje određenih mera, politike ili plana akcije, a obaveza postizanja određenog efekta zahteva od države da postigne određeni cilj kako bi zadovoljila standardima u odnosnoj oblasti. Država ima diskreciono pravo u odabiru mera za sprovođenje svojih obaveza. Praksa država i primena pravnih normi u konkretnim slučajevima i situacijama od strane domaćih sudova i međunarodnih tela za nadziranje implementacije međunarodnih instrumenata znatno su doprineli razvoju univerzalnih standarda ljudskih prava. To je uticalo i na bolje razumevanje prirode ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava, ograničenja i spektra odnosa koje obuhvataju. Prema Međunarodnom paktu iz ove oblasti, država, bez obzira na svoje ekonomske mogućnosti, ima obavezu da ispunjava minimalni nivo obaveza kako bi se osigurao minimalni, osnovni nivo uživanja svakog od ovih prava. U tom smislu, primera radi, država, čiji veliki broj stanovnika gladuje, ili nema krov nad glavom, ili nema pristupa osnovnom obrazovanju - krši Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Ovaj minimalni nivo obaveza, uprkos tome što se kvantitativno ne može iskazati, nije uslovljen postojanjem određenih resursa potrebnih za njihovo izvršavanje, niti se može eliminisati zbog ekonomskih teškoća ili drugih razloga. Polazi se, naime, od stanovišta da je funkcija i uloga države da pruži određene usluge, zaštitu i sigurnost svim članovima zajednice koji u njoj žive, te da se mnoga od tih prava mogu osigurati, bez da se prethodno obezbede značajni finansijski i materijalni resursi. S druge strane, ipak, potpuno ostvarenje mnogih, iz čitavog spektra ovih prava, može da zavisi od raspoloživosti određenim materijalnim i finansijskim sredstvima. Do kršenja ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava dolazi kada država svojim aktom ili nečinjenjem vodi politiku ili praksu koja je protivrečna obavezama iz Međunarodnog pakta ili ih ignoriše, ili ne uspeva da dostigne zahtevani minimalni standard ili rezultat. Kršenje ovih prava predstavlja i svaka diskriminacija u njihovom ostvarivanju ili zaštiti na osnovu pola, rase, jezika, religije, nacionalnog, etničkog ili socijalnog porekla, političkog ili drugog stava. Primeri neposrednog kršenja prava su:
Primeri kršenja ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava nečinjenjem države ili propuštanjem izvršenja određenih radnji su:
Čitav ovaj set odgovornosti i obaveza država u pogledu ostvarivanja, poštovanja i zaštite ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava, kao i širok raspon instrumenata i aktivnosti koje državama stoje na raspolaganju kako bi stvorile uslove za uživanje i zaštitu minimalnog nivoa ovih prava, ukazuje da države i njihove vlade nemaju mnogo prostora da opravdaju loš ekonomski i socijalni položaj koji trpi većina stanovništva. S obzirom na legitimitet koji joj je dat od strane građana, obaveza je država da pristupe i ratifikuju univerzalne međunarodnopravne instrumente iz oblasti ljudskih prava, odnosno, ako su ih već ratifikovali, da prihvaćene međunarodnopravne norme ugrade u svoje nacionalno zakonodavstvo i da preduzmu sve raspoložive mere za njihovo sprovođenje, zaštitu i poštovanje. Tu obavezu ne smeju zanemariti ni prilikom pregovaranja i zaključivanja bilaterarnih i multilaterarnih ekonomskih, trgovinskih i drugih sporazuma i aranžmana, kako sa drugim državama, tako sa multilaterarnim korporacijama. države imaju obavezu da utiču na politiku ovih korporacija i da ih modifikuju u cilju ispunjenja međunarodnih obaveza u oblasti ljudskih prava. S obzirom da i u ovoj oblasti sila, odnosno moć, dominira nad pravom, neophodno je ustanoviti mehanizme kontrole i prinude koji će efikasno korigovati i nadzirati politiku multinacionalnih finansijskih i ekonomskih korporacija u pravcu obezbeđenja ekonomskih i socijalnih prava ljudi. Problemi postavljanja heliocentrične [12] koncepcije ekonomskog razvoja U izradi nacionalne strategije ekonomskog razvoja zasnovane na ljudskim pravima pred nacionalnom državom se postavlja jedan broj problema:
U seriji od četiri izveštaja [13] , Danilo Turk, Specijalni izvestilac o realizaciji ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava Potkomisije UN za zaštitu manjina od diskriminacije, analizirao je osnovne činioce koji ugrožavaju i sprečavaju ostvarivanje ovih prava. U svom Finalnom izveštaju [14] sumirao je osnovne zaključke i preporuke i identifikovao određene faktore koji utiču na realizaciju ljudskih prava. To su, između ostalog, programi strukturalnog prilagođavanja privrede, visoki spoljni dugovi, neravnopravna raspodela prihoda, privatizacija ljudskih prava, loša koncepcija države, loše vođen i loše postavljena vizija razvoja, nedostatak političke volje, uništavanje zdrave životne okoline, oružani konflikti, ekonomski rast kao panacea i dualističko shvatanje ljudskih prava Komitet UN za ekonomska, socijalna i kulturna prava je u svom Opštem komentaru o međunarodnoj tehničkoj pomoći [15] upozorio da uključivanje ljudskih prava u planove i strategije razvoja često ostaje na nivou uopštavanja, kao i da ekonomski razvoj sam po sebi ne znači razvoj i ostvarivanje ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava. Komitet je priznao da međunarodna saradnja u cilju razvoja kao i razvojne politike na nivou država automatski ne doprinose poštovanju ljudskih prava pukim uključivanjem tematskih problematika kao što su zdravlje, obrazovanje ili politička participacija. Uočeno je da mnoge aktivnosti preduzete u ime «razvoja» ne samo da nisu doprinele poboljšanju stanja u oblasti ljudskih prava nego su čak bile kontraproduktivne. Komitet je preporučio da razvojne strategije članica UN treba da priznaju «blisku povezanost» razvojnih aktivnosti i napora za poštovanjem ljudskih prava, a da saradnja na planu razvoja treba da se zasniva na proceni efekata na ljudska prava. U tom smislu, obaveze prema ostvarivanju i zaštiti ljudskih prava treba da se uzmu u obzir u svakoj fazi primene projekata razvoja, od procene do nadzora i evaluacije. Zaključak Ostvarivanje razvoja zasnovanog na ljudskim pravima zahteva stvaranje preduslova na međunarodnom planu u smislu redistribuiranja odgovornosti za poštovanje, zaštitu i obezbeđenje korpusa međunarodno garantovanih ljudskih prava prema novim međunarodnim akterima koji imaju sve više značaja na ovom planu: međunarodnim finansijskim organizacijama i transnacionalnim korporacijama. To podrazumeva stvaranje efikasnih mehanizama za zaštitu i obezbeđenje ljudskih prava, kako na nacionalnom, tako i na međunarodnom nivou, i elimisanje višesmislenosti i nejasnoća u tumačenju pojedinih međunarodnih konvencija iz ove oblasti. Uz veću normativnu jasnost, treba obezbediti i odgovarajuće međunarodne instrumente i međunarodne autoritete za tumačenje pojedinih odredbi međunarodnih konvencija i sadržaja prava. Koncepcija razvoja zasnovana na ljudskim pravima podrazumeva i redefinisanje sadržaja razvoja i uključivanje takvih zahteva kao što su, primera radi, obrazovanje, zdravstvena zaštita, pravo na stanovanje i pravo na zdravstvenu i socijalnu zaštitu. Ovakav razvoj fokusiraće se na poboljšanje položaja ljudi, posebno marginalizovanih grupa, smanjivanje siromaštva, ostvarenje rodne ravnopravnosti, stvaranje uslova za punu zaposlenost i regeneraciji zdrave životne sredine. U takvim uslovima efikasnost ekonomske politike meriće se jedino kvalitetom života pojedinaca i stepenom zadovoljenja njihovih prava, interesa i osnovnih potreba. Bibliografija Addison, T. and Demery, L., 1986, The consequences for income distribution and poverty of macro-economic stabilisation, London: Overseas Development Institute AWID, 2002, A Rights Based Approach to Development, (Primer), Women’s Rights and Economic Change, No. 1, AWID, Toronto Bennholdt-Tomsen, Faraclas, Werlhof (eds.), 2001, There is an Alternative – Subsistence and Worldwide Resistance to Corporate Globalization, Spinifex press, Victoria, Zed Books, London – New York Brysk, Alison (ed.), 2002, Globalization and Human Rights, University of California Press, Berkley, Los Angeles, London Canadian Lawyers Association for International Human Rights (CLAIHR), 1996, Commerce with conscience? Summary Cheria, A., Edwin, S. P., 2004, A Human Rights Approach to Development: Resource Book, Books for Change, Bangalore Deacon, B., Globalization and Social Policy, UNRISD, Occasional Paper 5, March 2000 Deepa, N., Chambers, R., Kaul Shah, M. and Petesch, P., 2000, Voices of the Poor: Crying Out for Change, New York, N.Y: Published for the World Bank, Oxford University Press Dimitrijević, V., Paunović, M., 1997, Ljudska prava, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd Effects of structural adjustment policies and foreign debt on the full enjoyment of human rights, particularly economic, social and cultural rights, UN E/CN.4/2003/10, 23 October 2002 Elson, Diane and Nilufer Cagatay 2000, The Social Context of Macroeconomic Policies, World Development, vol. 28, no. 7, pp. 1347-64. EU Sustainable Development Strategy, Position Paper on the European Consultative Forum on the Enviromental and Sustainable Development, Luxembourg: Office for Official Publications of the European Communities, 2001 Gilpin, R., 2000, The Challenge of Global Capitalism: The World Economy in the 21st Century. Princeton University Press, Princeton Grabel, I., 2000, Identifying Risks, Preventing Crisis: Lessons from the Asian Crisis, Journal of Economic Issues 34 (2), pp. 377-383. ILO, 1995,World Employment Report 1995, ILO, Geneva ILO, 1998, Labour and social issues relating to export processing zones, Report for discussion in the Tripartite Meeting of Export-Processing Zone-Operating Countries, Geneva: ILO. ILO, 2002, ILO Activities on the Social Dimension of Globalization: Synthesis Report, ILO, Geneva. Kiely, R., 1998, Globalization, Post-Fordism and the Contemporary Context of Development, International Sociology, Vol. 13, No. 1 Mehra, M. (Ed.), 1999, Human Rights and Economic Globalization: Directions for the WTO, Upsala Sweden Mittelman, J.H., 2000, The Globalization Syndrome: Transformation and Resistance. Princeton University Press, Princeton Morduch, J., 1999, The Microfinance Promise, in Journal of Economic Literature 37 (4), pp. 1569-1614. Overseas Development Institute, What Can We Do With a Rights-Based Approach to Development, Briefing Paper, 1999(3), September Realising Human Rights for Poor People – Strategies for Achieving International Development Targets, Department for International Development, UK, October 2000 Seguino, S., 2000, Gender inequality and economic growth: a cross-country analysis, World Development, Vol. 28, No.7 Sen, G. and Grown C., 1987 Development, Crises, and Alternative Visions, Third World Women’s Perspectives. Monthly review Press, New York Social Watch, 1999, Report No. 3, Montevideo Social Watch, 2001, Report No. 5, Montevideo Staveren, I. Van, 1998, Robinson Crusoe and Silas Marner, or Two Stories on the Gendered Monetary Economy. WIDE, Brussels United Nations Industrial Development Organisation (UNIDO), 1995, Social progress through industrial development, World Summit for Social Development Briefing, UN WIDE, 1998, Women’s Economic and Social Rights – Protect, Promote, Fulfill, WIDE, Brussels
[1] Opširnije u: Overseas Development Institute, 1993, Briefing Paper, No.3, Overseas Development Institute, London [2] Ovaj koncept nije novijeg datuma. Međunarodna organizacija rada (ILO) ga forsira u svojim programima od početka osnivanja organizacije, a UNIFEM i UNDP razvijaju svoje programme upravo na ovom konceptu. [3] Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (1966) obavezuje države da preduzmu hitne i neodložne mere za progresivnu realizuaciju ovih prava, a propust da se to učini prestavlja kršenje dužnosti država. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (1966) obavezuje države da poštuju ova prava, da obezbede mere za njihovo poštovanje i uživanje kao i sudsku zaštitu. [4] Prema Deklaraciji UN o pravu na razvoj, to učešće mora biti “aktivno, slobodno i značajno”. [5] EU Sustainable Development Strategy, Position Paper on the European Consultative Forum on the Enviromental and Sustainable Development, Luxembourg: Office for Official Publications of the European Communities, 2001, p. 15 [6] Ova grupa prava ubraja se u takozvanu drugu generaciju ljudskih prava, nastalu tokom XIX i XX veka, sa težnjom da štite ekonomski i socijalni položaj pojedinca i time upotpune prvu generaciju kompleksa ljudskih prava, koja se tiču odnosa pojedinca i države, a čine ih građanska i politička prava. Dok je prva generacija ljudskih prava zasnovana prvenstveno na načelu slobode, druga generacija se bazira na načelima jednakosti i solidarnosti. Ona su zasnovana na ideji da se ljudi dovedu u sličan društveni položaj, kako bi mogli stvarno da uživaju svoja građanska i politička prava. Ekonomska, socijalna i kulturna prava dopunjuju prava iz tzv. treće generacije, nastale nakon drugog svetskog rata, kao što su pravo na razvoj, pravdu i ravnopravnost u aktivnostima koji se odnose na iskorišćavanje poljoprivrednog zemljišta, rude, industrije i trgovine, pravo na nezavisnost u oblasti informacija i komunikacija, pravo na kontrolu transnacionalnih korporacija, pravo na zdravu životnu sredinu uključujući intelekturalna prava svojine u oblasti tradicionalne medicine i poljoprivrede, manjinska prava i pravo na zaštitu kulturne baštine naroda. Opširnije: Dimitrijević, V., Paunović, M., (1997), Ljudska prava, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, str. 174-175. [7] Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, (U.N. Doc. A/6316 (1966) 993 UNTS 3) čl. 2. st. 1. Usvojen Rezolucijom 2200A (XXI) Generalne skupštine UN 16. decembra 1966, a stupio na snagu 3. januara 1976. godine. Sa stanjem 12. april 2005. godine Pakt je ratifikovalo 151 država. [8] Evropska socijalna povelja (revidirana, ETS No. 163) usvojena je 3. maja 1996. godine, stupila na snagu 1. jula 1999. godine. [9] Usvojen 9. novembra 1995. godine [10] Usvojen 17. novembra 1988. godine [11] Stupio na snagu 10. decembra 2000. godine [12] U metaforičnom smislu – «imati ljudska prava u centru» [13] E/CN.4/Sub.2/1989/19, E/CN.4/Sub.2/1990/19, E/CN.4/Sub.2/1991/17 [14] E/CN.4/Sub.2/1992/16, 3 July 1992 [15] International technical assistance measures (Art. 22) 02/02/90. CESCR General comment 2. (General Comments) E/1990/23.
|
  |
