Da li je voda javno dobro ili roba? Razmišljanja o privatizaciji vode i pitanjima koja se odnose na siromašno stanovništvo Massan d’ Almeida, AWID |
Voda je u osnovi života na Zemlji. Dugo vremena smatrana je elementom. Tek je u osamnaestom veku lekar Henry Cavendish izvršio analizu i otkrio njenu dvostruku strukturu, binarno jedinjenje sastavljeno od kiseonika i vodonika. Ipak, voda se ne može svesti samo na ono što mogu o njoj reći fizičari i hemičari. Stanovište biologa je takođe interesantno : « Nijedan živi organizam ne može da živi bez
vode u bilo kojoj od njenih formi. Razlog je jednostavan :
naše ćelije, sva živa bića, uljučujući nas same, žive u vodenom
okruženju. Prema tome, postoje stalne hemijske razmene kroz membrane
naših ćelija između spoljnjeg okruženja koje se sastoji od krvi
i unutarćelijske tečnosti koja se sastoji od raznih supstanci
rastvorenih u vodi. Živa bića su prvenstveno i uglavnom sačinjena
od vode s obzirom da voda postoji unutar i van njihovih ćelija. »
“Ne znamo vrednost vode sve dok se izvor ne presuši.”
“Svakih osam sekundi, negde u svetu, jedno dete
umire od bolesti nastale zbog uskraćenosti vode i zdravstvenih
usluga.” Preko 1,1 milijardi ljudskih bića pati zbog uskraćenosti pijaće vode, a 2,4 milijardi zbog uskraćenosti zdravstvenih usluga. Skoro više od polovine stanovništva u zemljama u razvoju pati od najmanje jedne od šest osnovnih bolesti vezanih za vodu i koja ubija više od pet miliona ljudi godišnje, od čega su jedanaest hiljada dece koja umiru svakodnevno, što je tri do četiri puta više od broja žrtava napada na Svetski trgovinski centar. Kako onda da se razume ćutanje medija i ćutanje nas samih? «Naročito otkad su ovoj «nesreći oko vode» glupo, nerazborito i pohlepno izloženi milioni nas, kako elokvetno pokazuje knjiga Maude Barlow i Tony Clarka: «Države su se stvarno sporazumele na Samitu u Johanesburgu da obezbede pristup pijaćoj vodi i zdravstvenim uslugama do 2015. godine polovini stanovništva kojem je ograničen ovaj pristup. Ipak, ovo je postignuto po ceni nepriznavanja pristupa vodi kao osnovnog ljudskog prava, doprinoseći time da ovo javno dobro postane roba u korist 'vodenog' kartela.» Vodi je potrebna etika za akciju. Ona mora biti vođena opreznim principima i principima uzajamnog poštovanja kao i idejama pravde i solidarnosti. Do sada je ljudsko pravo na vodu kao obavezujuće ekplicitno pomenuto jedino u Konvenciji o eliminaciji svih vidova diskriminacije žena i to jedino u kontekstu pristupa vodi bez diskriminacije. Danas, pravo na vodu se izvodi kao preduslov prava na život, prava na hranu, prava na zdravlje i prava na smeštaj. Ovo stanovište je preuzeto u sloganu Svetske organizacije za ishranu u povodu Svetskog dana hrane u 2002. godini: “Nema hrane bez vode”. Prema tome, jasno je da svako ko se brine o budućnosti čovečanstva neopozivo mora razmišljati o problematici vode. Voda, to “plavo zlato”, postala je nezaobilazno pitanje. Prema Programu Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (United Nations Environmental Programme – UNEP), svetska kriza vode postala je najveći izazov sa kojom se susreće međunarodna zajednica, a kriza pijaće vode ima iste dimenzije i predstavlja istu potencijalnu pretnju kao klimatske promene. Potreba za Konvencijom o vodi nije tokenistički pokušaj odvojen od realnosti kao što kažu pojedini eksperti. Fundamentalna pitanja podvlače ovaj zahtev za pravom koje će obavezivati, pitanja sa kojima je potrebno da se što pre pozabavi. Da li je pristup vodi ljudsko pravo? Da li je voda javno dobro, kao što je to vazduh koji udišemo, ili je roba ? Ko može prisvojiti pravo da odvrne i zavrne slavinu: relevantni autoritet, stanovništvo (putem javnih autoriteta ili vlade) ili nevidljiva ruka tržišta ? Nestašica finansijskih resursa je na vrhu liste argumenata međunarodne zajednice u objašnjavanju zašto milijarde ljudskih bića nastavljaju da žive u neprihvatljivim uslovima u kojima im je voda uskraćena. Procene dodatnih privatnih sredstava potrebnih za postizanje Milenijumskih ciljeva uveliko variraju. Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu računa da nam je potrebno do 180 milijardi dolara godišnje, dok Svetska banka govori o skoro dvostruko većim godišnjim investicijama koje dostižu 30 milijardi dolara. Izveštaj pod nazivom “Camdessus” predstavljen na trećem Svetskom forumu o vodi u Kjotu je takođe baziran na ovom argumentu. Primarni inicijatori ovog izveštaja bili su Svetsko partnerstvo za vodu (Global Water Partnership) i Svetski savet za vodu (World Water Council). Izveštaj je napravljen od strane finansijskog eksperta pod odgovornošću bivšeg direktora Međunarodnog monetarnog fonda, Michel Camdessus-a, i koristi se kao refrenca za buduće politike donatora. Ponovo govori o megaprojektima kao što su oni koji su primenjeni u nekoliko poslednjih godina u mnogim zemljama sa fatalnim socijalnim i ekološkim posledicama za koje svi znamo. Prema zagovornicima privatizacije usluga vodosnabdevanja, potrebno je da se dodatni finansijski resursi mobilišu iz privatne ekonomije. Znamo za brojne primere zaduženih zemalja u razvoju koje su pod pritiskom Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke da privatizuju njihove usluge vezane za vodu kako bi dobili nove kredite. Realnost nedvosmisleno pokazuje da je privatizacija usluga vodosnabdevanja ćorsokak čak i kada se koriste finansijski argumenti. Na taj način nikad se neće ostvariti Milenijumski ciljevi. Multinacionalke su jedino zainteresovane za obezbeđivanje usluga vodosnabdevanja za megagradove, drugim rečima za oblasti sa klijentelom određenog nivoa kupovne moći i u kojima su velike mogućnosti za sticanje profita. Slučajevi kao što su Manila, Maputo, Togo, Južna Afrika itd. pokazuju da se multinacionalke uopšte ne brinu ukoliko povuku svoja zalaganja ako njihovi dobici ne udovolje njihovim očekivanjima. Tada je to država ta koja plaća posledice. Javno – privatno partnerstvo koje je bilo tema bezbroj hvala, ponovo istaknuto i u Johanesburškom planu za akciju, vodi na pogrešni put i do sada nije doprinelo rešavanju krize vode. Umesto toga, stvarnost je sledeća: većina ljudi koji nemaju pristupa bezbednoj prijaćoj vodi živi ili u seoskim područjima ili u udždericama. Druga dalekosežna posledica privatizacije vode su veći računi za vodu i drastične mere koje preduzimaju kompanije protiv potrošača ukoliko ne izmiruju račune na vreme. Voda, osnova svog života, ostaje bez globalne i autonomne zaštite zasnovane na međunarodnom pravu. Međunarodna konvencija o vodi može da bude jedno od rešenja, nudeći sledeće koristi:
Objavljeno u:
Reference :
|
  |
