Vlasništvo – to je krađa
                                                                                                            Prudon ^[1]

Rezime:

Fenomen javnih dobara postoji otkad postoji civilizacija, ali je njihov značaj i odnos prema njima bio različit u različitim istorijskim, a posebno društveno-ekonomskim etapama razvoja civilizacije. Ovo pitanje postaje naglašeno u uslovima pojave tzv. nove ekonomije (odnosno, totalne ekonomije), a posebno u zemljama u tranziciji. Kako je Državna zajednica Srbija i Crna Gora trenutno u fazi sveopšte tranzicije, u okviru koje se dramatično odvija proces transformacije društvene u privatnu svojinu, sa svim elementima elitističkog procesa, nužno je objasniti (edukovati) sve interesne društvene grupe o suštini javnih dobara, kao i o posledicama njihove nekritičke, neumerene i nemoralne privatizacije. Ovaj rad ima pretenzije da ukaže na samu bit javnih dobara, njihove opšte prihvaćene klasifikacije sa posebnim naglaskom na etičku dimenziju određenja samih dobara i odnosa prema njima, a nasuprot ekonomskom određenju. Ovo je obaveza sadašnjih generacija i prema sebi i prema svim budućim generacijama.
Ključne reči: javna dobra, etika, svest, javni izbor

Fenomenologija javnih dobara stara je koliko i civilizacija uopšte. Ono što je promenljivo u odnosu na javna dobra jeste svest o njima, znanje (spoznaja na naučnoj osnovi) i odnos prema njima, kao i stepen organizovanosti u obezbeđivanju javnih dobara u različitim etapama civilizacijskog razvoja.

Ekonomska geneza i klasifikacije

Ekonomija kao nauka počinje intenzivno da se razvija i sistematizuje svoja saznanja u drugoj polovini XIX i početkom XX veka. Ona je, prema tome, veoma mlada nauka, naspram matematike ili filozofije, na primer. Njeno konstituisanje i razvoj najviše se vezuju za razvijanje tržišta, razmene novca, proizvodnje kao organizovane aktivnosti i sl. Međutim, svi ćemo se složiti da su ljudske zajednice postojale i funkcionisale i pre pojave ekonomije kao nauke i elemenata ekonomije u kategorijalnom smislu. Te zajednice koristile su prirodna dobra (prirodne resurse) po nekim principima za koje ne možemo reći da su bili ekonomski u napred navedenom kontekstu.

Prvobitna akumulacija kapitala, razvoj trgovačkog kapitala, manufakture, novi tehnološki pronalasci, formiranje snažnih nacionalnih država, usložnjavali su ekonomske odnose i nametali potrebu da se oni objasne i što se danas smatra važnijim - predvide i projektuju.

U ekonomskom smislu, a u odnosu na javna dobra, najznačajniji uticaj imaju pojava i razvoj robne proizvodnje, odnosno, činjenica da javna dobra (veliki broj) stiču svojstvo robe i sva obeležja robnosti koja je, kao takvu, determinišu – upotrebnu vrednost, razmensku vrednost, tržišnu cenu. Ovom procesu kardinalno su doprinele tri činjenice:

• porast broja svetskog stanovništva,

• oskudnost i ograničenost prirodnih dobara i

• razvojni trend ekonomskih nauka, posebno političke ekonomije, poduprte marketingom i sličnim veštinama i njihov zaokret od teorije objektivne (radne) vrednosti ka teoriji subjektivne vrednosti, čime je otvoren proces za ''kreiranje'' ljudskih potreba. ^[2]

Savremena ekonomska nauka definiše i sistematizuje javna dobra polazeći od najopštije podele svih dobara na privatna i javna, odnosno:

• čista/potpuno privatna dobra i

• čista/potpuno javna dobra.

Osnovne ekonomske karakteristike privatnih dobara su:

• korisnicima privatnih dobara može se lako naplatiti i naplaćuje se njihovo korišćenje (uživanje);

• granični trošak proizvodnje dobara je pozitivan (jednak ili veći od prosečnog troška);

• u prisvajanju (kupovini i korišćenju) privatnih dobara, potrošači se ponašaju po principu rivalstva (ako ja – ti ne) i isključivosti (ja platio – ja koristim).

Za javna dobra, međutim, karakteristično je:

• da je praktično nemoguće naplatiti njihovo korišćenje;

• da je trošak proizvodnje nedeljiv, pa je granični trošak jednak nuli;

• da u njihovom korišćenju važe principi nerivalstva (i ja – i ti – i drugi) i neisključivosti (niko ne može biti sprečen u korišćenju).

Između ove dve (u teoriji poznate kao ekstremne) definicije dobara, nalaze se tzv. prelazni oblici dobara, kao što je kolektivno dobro (lovište, pašnjaci ^[3] ) ili klubsko dobro (koncertna dvorana, sportska hala ili bazen).

Druga, ne manje značajna klasifikacija javnih dobara, ima alokativni kriterijum. Prema ovom kriterijumu, sva javna dobra dele se na:

• globalna javna dobra (državne granice jedne zemlje nisu prepreka da stanovnici druge zemlje, ili više njih, budu korisnici tog dobra – npr. biološka raznovrsnost, odnosno biodiverzitet, kišne tropske šume, vazduh);

• nacionalna javna dobra (nacionalna odbrana, nacionalni parkovi);

• lokalna javna dobra (gradski parkovi, trgovi).

Upravo alokativni kriterijumi uvode u sisteme javnih dobara ključne ekonomske kategorije (i probleme, s tim u vezi):

• kategoriju svojine (vlasništva) i

• kategoriju rente (cene, odnosno koristi od korišćenja).

Najveći broj prirodnih resursa nema vlasnika, ili se nalazi u specijalnom svojinskom režimu, kao što su npr. esencijalni resursi neophodni za život (voda i vazduh, biodiverzitet). Ovaj svojinski režim poznat je pod imenom ''res nullius'' – niko nije vlasnik i niko ne kontroliše resurse.

Nasuprot ovom režimu postoje:

• državni svojinski režimi (država poseduje i kontroliše resurse);

• opšti režimi (resurse poseduju i kontrolišu određene grupe suvlasnika).

Upravo su sistem vlasništva i rente (cene za korišćenje) one ekonomske kategorije koje dovode do problema i konflikata u proizvodnji i korišćenju javnih dobara. Najčešće apostrofirani posledični problem je problem besplatnih korisnika, odnosno, rasipanje rente, koje, u krajnjoj konsekvenci, dovodi do ''tragedije ničijih dobara''. ^[4] Pojednostavljeno, u odsustvu cene, pristup javnim dobrima nije ničim ograničen, što ograničene resurse dovodi do beskonačnog stepena eksploatacije. Kako bi se ova drastično negativna pojava predupredila, nužno je uspostaviti pravila u korišćenju, a pre svega:

• legislativom (ili aranžmanom regulacije), koja podrazumeva utvrđivanje standarda za učesnike u ekploataciji i kažnjavanje onih koji se propisa ne pridržavaju;

• aranžmanom (sistemom) korisničkih naknada, zasnovanih na principu ''korisnik plaća'';

• aranžmanom razvijenih dozvola, uspostavljenim od strane ovlašćenog autoriteta (npr. u eksploataciji morskih ribolovnih resursa);

• tradicionalnim aranžmanima zasnovanim na svesti, odgovornosti, dobrim običajima, kulturi i tradiciji, bez posebnih oblika prisile bilo koje vrste.

Od etike do ekonomije i nazad

Istorija nas uči da su ljudske zajednice na nižem stepenu tehničkog razvoja imale veću svest o značaju javnih dobara (npr. izvora vode za piće), kao što tu svest danas pokazuju švajcarski stočari ili borci za prava životinja. Ova pojednostavljena paralela navodi na zaključak da je visoka svest, i na nju naslonjena etika, o značaju javnih dobara imanentna onim ljudskim zajednicama koje su u pogledu tehničkog razvoja ekstremne - ili su na vrlo niskom ili na vrlo visokom stepenu.

O čemu je, zapravo, reč?

Očigledno je, da ovo važno pitanje ima direktnu vezu sa nivoom i stepenom zadovoljenja čovekovih potreba za dobrima. Ako je čovek zadovoljan ili zadovoljen određenim nivoom svojih ličnih potreba, njegova svest o javnim dobrima je viša ili obrnuto.

Uzmimo vrlo jednostavan primer. Imate sopstveni automobil kojim svakodnevno idete na posao. Vi ste, na taj način, rešili i zadovoljili svoju potrebu da brzo, efikasno i komotno stignete do posla i nazad kući, koristeći pri tome sve prednosti koje vam pruža vaše privatno dobro (automobil). Pri tome, vi imate mogućnost, jer vas niko iz te mogućnosti ne isključuje, i ne može isljučiti, da koristite autobus, tramvaj, voz i slično, odnosno, javni prevoz – kao javno dobro, a koje će mnogi vaši sugrađani koristiti i imaju pravo da ga koriste, jer nemaju automobil ili ne žele da se voze svojim automobilom. Pri tom, objektivne okolnosti ili pobude za korišćenje javnog dobra uopšte nisu važne i svi snosimo određene troškove za korišćenje javnog dobra – plaćamo kartu (ako se vozimo), odnosno poreze i takse iz kojih se finansira organizovanje i funkcionisanje javnog prevoza.

Ili, uzmimo drugi, enciklopedijski primer javnog dobra – sistem odbrane. Svaki građanin u državi ima jednako pravo  na sigurnost i bezbednost svog života i svoje imovine. Organizacija (ekonomski: proizvodnja) ovog javnog dobra je u rukama države, za šta treba obezbediti određena sredstva. Finansiranje odbrane je jedan od najvažnijih rashoda svake države i svest o tome je široko rasprostranjena, ma u kojoj meri čovek bio pacifista.

Primer treći. U vreme letnjih vrućina svaki čovek ima jednaku (prirodnu) potrebu da se rashladi u vodi. Pri tom, on tu svoju potrebu može da zadovolji na razne načine. Može da ode npr. na gradski bazen (javno dobro), ili da sagradi sopstveni bazen (privatno dobro), odnosno, da otputuje u neko od atraktivnih letovališta u kojem će koristiti, opet, ili bazen u okviru hotela u kojem je odseo (klubsko dobro), ili javnu plažu, zavisno od potrebe, želje ili ličnog stava. Zadržimo se kod gradskog bazena. Možemo, ali i ne moramo da koristimo ovo javno dobro. Međutim, svest o potrebi za njim retko će izazvati negodovanje ako lokalne vlasti odluče da iz sredstava prikupljenih od poreza, koje svi plaćamo (ili treba da plaćamo) izgrade (proizvedu) gradski bazen. Problem može da se javi ako gradske vlasti u jednom trenutku odluče da prodaju bazen, jer će novi oblik vlasništva, rukovođen profitnom logikom i politikom cena za uslugu korišćenja bazena, dovesti do isključivanja određenih lica (siromašnijih, pre svega) u dostupnosti ovog dobra za sve građane.

Proizvodnja javnih dobara finansira se iz javnih prihoda. Akteri u ovom procesu su svi članovi jedne zajednice, na bilo kom nivou organizovanja – lokalnom, regionalnom, nacionalnom ili federalnom. Dakle, niko nije isključen ni u proizvodnji, ni u potrošnji (dostupnosti). U ovim koordinatama javno dobro je eksplicitno ekonomska kategorija određena drugim ekonomskim kategorijama: prihodi-rashodi, trošak-korist, proizvodnja-potrošnja.

U napred navedenim, a i u svim drugim primerima javnih dobara, ma kako kategorisana bila (kao globalna, nacionalna, zajednička, kolektivna ili klubska), neminovno se promeće pojam svesti (savesti?) o potrebi za javnim dobrima i njihovoj proizvodnji, kao potrebi per se. Ovaj ontologizam zasnovan na poimanju dobrog (naspram lošeg) uvodi nas u određivanje javnih dobara kao etičke kategorije.

Gde je izgubljena etika?

Etički diskurs tehnologije, odnosno, tehnike, sa svim svojim dobrim i lošim konsekvencama, ima svoje korene u antičkoj tragediji, kada se ''mašina'' pojavila kao posrednik između Boga i ljudi, odnosno, prirode (resursa) i ljudi u svom ekplicitnom značenju danas.

Nije potrebno posebno dokazivati danas da je tehnološki progres doveo do impozantnih razmera privrednog i svakog drugog napretka čovečanstva, kao što nije potrebno posebno dokazivati da je razvoj doveo do regresa u mnogim sferama čovekovog života, sa vrlo pesimističkim prognozama za budućnost.

Uprkos činjenicama i saznanjima o štetnostima nekih tehnoloških rešenja, čovek ih neumerno i nekritički koristi, okrećući se u tom procesu protiv sebe samoga. Proizvodnja jednog resursa (npr. autoputa, kako bismo brže i bezbednije putovali) nužno uništava drugi resurs (npr. plodnu zemlju ili šumu). Svest o prirodnom (javnom) dobru uzmiče, na taj način, pred (kreiranom?) potrebom da se odmaramo na dalekoj obali mora ili jezera, ili brzo obavimo ''biznis''. Tehnička rešenje i njihova uloga u besomučnom zadovoljavanju generisanih potreba, spremnosti da se za njih plati a posebno da se ostvari profit, dovode nas u situaciju da ponovo moramo ''oblikovati'' svest ljudi o postepenoj, ali radikalnoj ''promeni odnosa čoveka prema prirodi, društvu, drugom čoveku, prema svetu i životu, na temeljima novog naturalizovanog humanizma i humanizma uopšte'' ^[5] , sa stvaranjem nove vrednosne martice.

Na razmeđu industrijske i postindustrijske epohe, možda je najvažnije pitanje civilizacije: šta ono što ja radim čini (dobro ili loše) čoveku u meni ili/i drugom čoveku?

Verovatno rešenje ove dileme jeste, istovremeno i najteže, kreiranje potreba po meri čoveka. Večno će golicati našu maštu zašto neki čovek, poznati sportista ili biznismen, gomila u svojoj garaži 10-tak i više najboljih i najskupljih automobila, živi u kući sa nekoliko desetina soba i na imanju od nekoliko stotina hektara, kada to daleko prevazilazi njegove egzistencijalne potrebe. Možemo li zamisliti šta bi se desilo, ako bi jednog dana poželeo i bio u mogućnosti, i spreman da plati, da kupi i pretvori u svoje privatno dobro Nijagarine vodopade, Plitvička jezera ili kanjon Tare ?

Brojni su primeri koji nam govore kako je ekonomija pobedila etiku. Gomilanja privatnih dobara, preko mere čovekovih nužnih potreba svedok su tome i trajaće sve dotle dok materijalna privatna dobra budu mera čovekove vrednosti.

Kanjon Tare – Pobeda etike nad ekonomijom, za sada

Nedavna ideja Vlade Republike Crne Gore da raspiše tender za izgradnju brane i hidroelektrane na reci Tari, najtipičniji je primer kako je jedno čisto javno dobro zamalo postalo tržišno ekonomsko (možda i privatno) dobro. Ova infaltilna vladina ideja, na svu sreću, mobilisala je široki front osvešćenih ljudi, formalno i neformalno organizovanih grupa, ekspertskih i nevladinih organizacija i za sada Tara će ostati ono što i treba da bude – javno dobro.

Na ovom mestu dolazimo do ključne pretpostavke za očuvanje javnih dobara i njihove funkcije – javnog izbora.

Prema teoriji javnog izbora (posebna, moderna ekonomska disciplina), javni izbor je ''proces kojim se pojedinačne sklonosti udružuju u kolektivne odluke''. ^[6] Demokratsko društvo (zrelo, dabome)usaglašava i uvažava važnost individualnih vrednosti i ukusa i etablira ih principom ''jedan čovek – jedan glas''.

Zbir pojedinačnih vrednosti i sklonosti, na temelju kvalifikovane većine, upravo usmerava i oblikuje (preko svojih legitimnih predstavnika) okvire i ciljeve politike jedne zajednice (države, regije, lokalne samouprave) i ekponira izabrane političare kao odraz svesti birača. Svesni birači (obrazovani, informisani, odgovorni) biraće iste takve predstavnike, i obrnuto. Ne ulazeći dalje u ovu, takođe važnu materiju, nužno je podvući da na ovaj način, dakle, javnim izborom, mi-građani birači, zapravo etabliramo naš vrednosni sistem. Upravo iz tog razloga, potrebno je otvoriti najširi mogući front za obrazovanje i informisanje stanovništva o javnim dobrima, njihovom značaju za nas, a posebno za buduće generacije, prema kojima takođe imamo ogromnu odgovornost.

Literatura:

1. Babić Mate, Makroekonomija, Mate d.o.o, Zagreb, 2001.

2. Bojović Viktorija, Javna dobra – karakteristike, formiranje tražnje za javnim dobrima i problem besplatnih korisnika, časopis ''Anali ekonomskog fakulteta u Subotici'', broj 12, 2004.

3. Drašković Božo (redaktor), Ekonomija prirodnog kapitala, Beograd, 1998.

4. Goodstein Eban, Ekonomika i okoliš, Mate d.o.o, Zagreb, 2003.

5. Ilić dr Bogdan i dr, Politička ekonomija, Beograd, 2000.

6. Malešević Krstan, Čovek protiv sebe, Beograd, 2004.

7. Milenović Božidar, Ekološka ekonomija, Niš, 2000.

8. Samuelson Paul, Nordhaus William, Ekonomija, Zagreb, 2000.

O autorki:
Prof. dr Ljubica Komazec, Srbija i Crna Gora, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Subotici Univerziteta u Novom Sadu. Disciplina kojom se najviše bavi je Ekonomika preduzeća, naučna oblast Menadžment, ali se interesuje i razvija disciplinu Ekološka ekonomija. Objavila je kao koautor tri udžbenika, nekoliko desetina (oko 40) naučnih i stručnih radova i učestvovala u izradi 40-tak naučno-istraživačkih projekata. Glavni je urednik časopisa ''Anali ekonomskog fakulteta u Subotici''.
Kontakt: ljkomazec@eccf.su.ac.yu

^[1] Proudhon, Jean-Pierre, Qu’est-ce que c’est la propriété ? Recherche sur le principe du droit et du government, [Šta je svojina? Esej o principu prava i vlade], 1840.

^[2] Prema teoriji subjektivne vrednosti, vrednost robe određuje želja pojedinca, dakle, odnos pojednica prema robi – šta ona znači za njega. Ako smo skloni npr. praćenju mode, učinićemo sve da dođemo u posed modnih noviteta, a time se ulazi u vrtlog potrošačkog društva.

^[3] Primer kolektivnog javnog dobra je režim korišćenja prava na pašu u Švajcarskoj. Pašnjaci u Alpima su kolektivno vlasništvo stotinama godina, a preterana ispaša je sprečena udruženjima korisnika koja ograničavaju dozvoljeni broj grla stoke. Ova udruženja dugoročno stabilno funkcionišu i prava i odgovornosti prenose sa generacije na generaciju, a osnova njihovog funkcionisanja su svest o uzajamnosti, poverenje i poštovanje pravila.

^[4] Neodoljivo se nameće asocijacija na celokupan sistem društvene svojine u bivšoj Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji i njegov krah.

^[5] Krstan Malešević, Čovek protiv sebe – ogledi iz socijalne ekologije, Beograd, 2004, str. 59.

^[6] Mate Babić, Makroekonomija, Zagreb, 2001, str. 390.