Globalizacija ekonomskih tokova možda je danas najviše izražena i to je upravo ono prvo na šta se pomisli kada se o samoj globalizaciji govori. Ograničenje nekad suverene uloge nacionalne države, širenje tržišta preko cele planete bez vidljivog izgleda da im neko stane na put, gomilanje bogatstava u sve manje zemalja, a i unutar tih zemalja, sve je veća disproporcija između bogatih i siromašnih. Ono što je izgledalo izvesno tokom nekoliko decenija nakon drugog svetskog rata – istaknuta uloga tzv. socijalne države, briga o slabije pokretnom, manje zdravom i starijem stanovništvu, besplatno školstvo i zdravstvo – kao da sve više odlazi u istorijski zaborav. Na delu je sve izraženiji prastari princip jačeg, koji se i ne trudi previše da svoju ulogu zamaskira, tobože, humanim ciljevima. Dalekovidi ekonomisti su još pre dvadesetak godina predvideli stvaranje nove,  globalne ekonomije, koja će biti nešto različito od do tada poznate i naširoko prihvaćene, internacionalne ekonomije.

Takozvane države blagostanja („well-fare states“) za većinu svojih tekućih problema mogu zahvaliti strukturnoj promeni sistema svetske privrede koja je za neke i sinonim za globalizaciju. Te promene, kao što je već rečeno, uveliko ograničavaju (pa čak idu i ka tendenciji potpunog ukidanja!) snagu delovanja nacionalnih država, tako da ove, sve da to i žele, (više) nisu u stanju pružiti svojim građanima ono na šta su ovi već decenijama navikli. Nadnacionalni kapital nema mnogo milosti prema socijalnoj politici, ravnomernoj brizi za sve slojeve stanovništva, a posebno za one koji nisu u stanju da stvaraju profit. Sve veća nezadovoljstva masa koja se tim povodima javljaju, usmerena su na svoje vlade kojima su, pak, ruke vezane. Ukoliko se u dogledno vreme ne sačini takav međunarodni pravni poredak kojim će ovlašćenja i slobode država, korporacija i pojedinaca biti jasnije regulisane, sve su manji izgledi da će građani od svojih vlada moći da dobiju bilo kakvu zaštitu. Time se obesmišljava i institucija demokratskih izbora i svodi na ulogu pukog političkog folklora. Samo po sebi se razume da siromašna društva (kakva su uglavnom društva trećeg, pa i tzv. drugog sveta) nemaju šta da traže u „ravnopravnoj utakmici“. Kao novi problem nameće se bojazan da ni ona najbogatija i najstabilnija društva neće moći da izdrže tu trku. Ako se prihvate zahtevi tržišta kakve propovedaju neoliberalni ideolozi, već dostignuti široki stepen raznih socijalnih prava na kakva su građani navikli, nema mnogo izgleda da se zadrži. Habermas to jasno formuliše: "Da bi ostale konkurentne na sve većem svetskom tržištu, (OECD države) moraju da učine korake koji čine nepopravljive štete skladu građanskog društva... Najpreči zadatak Prvog sveta u dolazećoj deceniji biće stoga kvadratura kruga iz blagostanja, socijalnog sklada i političke slobode". ^[1] A znamo dobro koliko je rešavanje kvadrature kruga jednostavan zadatak.

Pokušaji adekvatnog odgovora na slom (nakon dugotrajne agonije) tzv. laissez-faire kapitalizma datiraju još iz vremena velike ekonomske krize krajem dvadesetih godina prošlog veka. Tada nastaje “kontrolisani kapitalizam” ^[2] koji se u kapitalističkim zajednicama javlja u tri različita oblika: u SAD kao “new deal”, u Japanu kao “zaštitnički” a u zapadnoj Evropi kao “socijalni” kapitalizam. Bez obzira na izvesne razlike, ono što je zajedničko za sva ta tri oblika reformisanog kapitalizma jeste briga za šire slojeve stanovništva. Oni i čine osnovu na kojoj se država blagostanja kasnije razvila. Možemo zaključiti da je, pošto smo svedoci vraćanja na neke stare, mislilo se davno prevaziđene ekonomske modele, posredi svojevrsna istorijska regresija. Ako ovo mišljenje ima osnova, onda ni toliko glasni govori neoliberalno usmerenih intelektualaca i ekonomista o istoriji koja je dostigla svoj poslednji (evolutivni), najbolji stepen – nemaju osnova. Ali o tome nešto više kasnije.

Kako je to ubedljivo pokazala i Naomi Klajn, prisutni su trendovi “selidbe” kapitala u nerazvijena područja, ali ne kako se to deklarativno tvrdi – zbog brige za dobrobit tamošnjeg stanovništva – već zbog njihovog surovog izrabljivanja. Ali istovremeno, takvim načinom redistribucije proizvodnje u siromašne krajeve trećeg sveta, bez kakvog-takvog posla ostaju i milioni domaćih građana, čime se krug bede zatvara i to uprkos proklamacijama o “vidljivom napretku” svetske ekonomije. “Sadašnji tok ekonomske globalizacije, ukazuje da se kapital seli u nerazvijenija područja, odnosno da beži iz razvijenih područja, izazivajući u njima pre svega socijalne probleme. Zaustavljanje ovog procesa značilo bi prepuštanje nerazvijenih područja njihovoj "sudbini" (što bi, opet, bilo da se ona "zaglave" u nerazvijenosti, bilo da izaberu sopstveni put razvoja koji bi mogao biti i radikalno drugačiji od zapadnog) značilo prestanak sadašnjeg trenda globalizacije ili bi ona bila ograničena samo na razvijena područja kao neka vrsta ’mini globalizacije’.“ ^[3] Jasno je da je to opasnost i za samu globalizaciju, ukoliko se ona shvata kao izvoz zapadnog, već potvrđenog modela organizacije ljudskog društva. Ako bi se ona zadržala samo u nekim područjima planete, onda više ne bi mogla sasvim opravdano da se naziva globalizacijom. Ako bi to bio generator nastanka neke alternativne globalizacije, tada bi rezultati po neoliberalnu ideologiju bili još utoliko gori. Nema sumnje da je ovo jedan od najvećih problema za koji, gore navedeni, zasad ne pružaju adekvatan odgovor.

Osim toga, uprkos proklamativnim naporima (a možda i stvarnoj želji) za prestankom etnički motivisanih sukoba smanjivanjem značaja lokalnih identiteta, rastuće siromaštvo između i unutar različitih društava kao da upravo pospešuje animozitete i sukobe, a u nekoj skorijoj budućnosti možda i ratove, suprotstavljenih etničkih, religioznih, rasnih ili klasnih grupa. „Neoliberalni tip globalizacije stvara novu geografiju socijalnog isključivanja (aparthejda). Svetovi bogatstva i ekstremne bede nisu odeljeni kineskim zidom - usred društva obilja širi se novo siromaštvo. "Crne rupe globalizacije", ljudi i teritorije isključeni iz napretka, nalaze se u svakom velikom gradu "prvog sveta" - u američkim gradskim getoima, francuskim naseljima Severnoafrikanaca, japanskim Yoseba-četvrtima, azijskim mega-gradovima. One su naseljene milionima beskućnika, svetom prostitucije, kriminala i droge, bolesnih i nepismenih.“ ^[4] Naomi Klajn u jednom svom tekstu ^[5] daje slikovit primer koliko su „realni“ saveti intelektualnih gurua neoliberalističke provenijencije. Naime, Tomas Fridman (Thomas Friedman) objašnjavajući zašto se kapital seli u nerazvijena područja, pruža veoma zanimljiv odgovor. Tvrdeći da je razgovarao s nekoliko mladih Palestinaca u svojim dvadesetim godinama, u Ramali na Zapadnoj obali, ustanovio je da njihova želja za ratovanjem, terorističkim akcijama i samoubilačkim poduhvatima proizlazi iz toga što nemaju posla, nade i poštovanja. Na prvi pogled, ovo objašnjenje ne deluje neracionalno. Svakako da su pobrojani razlozi veoma dobar zalog za razne izvore frustracija. Ali šta im Fridman predlaže? Da premeštanjem “poslova“ sa Zapada ne samo u Indiju ili Pakistan, već i u npr. Palestinu, pravimo ne samo prosperitetniji, već i sigurniji svet za naše sopstvene dvadesetodišnjake! To bi trebao biti jedan od krucijalnih razloga u prilog globalizaciji kakva je zamišljena od strane sličnih intelektualaca.

O tome o kakvim se “poslovima“ ovde radi, više u odeljku koji razmatra knjigu Naomi Klajn: Ne logo. Ovde ćemo se zadržati na jednoj drugoj stvari. Fridman “zaboravlja“ da kaže koji su politički uzroci nezadovoljstva palestinskog ili iračkog naroda. Klajnova ne okleva da ga podseti: „In other words, economic development will not come to Palestine via call centers but through liberation. Friedman's argument is equally absurd when applied to the country where terrorism is rising most rapidly: Iraq. As in Palestine, Iraq is facing an unemployment crisis, one fueled by occupation. And no wonder: Paul Bremer's first move as chief US envoy was to lay off 400,000 soldiers and other state workers. His second was to fling open Iraq's borders to cheap imports, predictably putting hundreds of local companies out of business.” (“Drugim rečima, ekonomski razvoj neće doći u Palestinu preko centara za poziv, već preko oslobođenja. Fridmanov argument je podjednako apsurdan kada se primeni na zemlju u kojoj terorizam najbrže raste: Irak. Kao i u Palestini, Irak je suočen sa krizom nezaposlenosti, dopunjenoj sa okupacijom. I gle čuda: Pol Bremerov prvi potez kao šefa američkih snaga jeste da otpusti 400 000 vojnika i drugih državnih radnika. Drugi je bio naglo otvaranje iračkih granica za jeftin uvoz, što će predvidljivo ostaviti stotine lokalnih preduzeća bez posla”). Klajn je još lucidnija kada pronalazi efikasniji način borbe protiv terorizma: „Friedman's bright idea of fighting terrorism with outsourced American jobs is overly complicated. A better plan would be to end the occupation and stop sending American workers to steal Iraqi jobs.” (“Fridmanova blistava ideja borbe protiv terorizma neizvornim američkim poslovima je preterano komplikovana. Bolji plan bi bio prekinuti okupaciju i prestati sa slanjem američkih radnika da kradu iračke poslove”).

Iako je sadašnja globalna ekonomija strukturisana oko tri glavna centra ekonomske moći, najbolje se može opisati kao post-hegemonski poredak koji više niti jedan pojedinačni centar, čak ni SAD ne može kontrolisati preko pravila za globalnu trgovinu ili razmenu. ^[6] Zastupnici ovakvog razvoja ekonomskih tokova time žele reći da se kompletna svetska ekonomija odvija na potpuno slobodnom, ni-od-koga-uslovljenom tržištu i da je lična, odnosno državna sposobnost jedini kriterijum uspeha odnosno neuspeha na tom polju. Ali bez obzira na to, uprkos internacionalizaciji i regionalizaciji, uloga i pozicija većine zemalja u razvoju, u svetskoj ekonomiji se menja neverovatno sporo čak i u dugim vremenskim intervalima od čitavog veka. Held i MekGru primećuju da se sadašnja međunarodna podela rada zasniva na onoj koja je još od Marksa bila prepoznata. ^[7] Današnja globalizacija donosi nezamislivo ujedinjeni svet za bogate pojedince, za elite, ali i rapidno rastuću podelu unutar društava što se više globalna međunarodna podela rada rasparčava na delove, na bogate i siromašne države, na gubitnike i dobitnike globalizacije. Ako bi globalizacija zaista bila uspešna kao što se to (možda) želi, onda bi njeni povoljni efekti imali uticaja na najveći deo svetskog stanovništva, a ne samo na one (izabrane?) grupe koje uglavnom često imaju udela i u njenoj implementaciji. Neoliberali sugerišu da je ekonomska globalizacija jedini efektivni put (podvukao D.P.) koji vodi ka globalnom smanjivanju siromaštva, dok u praksi to, međutim, izgleda sasvim drugačije. Neuspehe određenih zemalja da se uspešno priključe u društvo tzv. prvog sveta tumače njihovim propuštanjem da se dovoljno brzo usklade i integrišu u savremenu svetsku ekonomiju. Kada se to prevede sa jezika eufemizama, izgleda da žele reći kako su ovi naprosto – nesposobni.

Ne samo da se razlike sve više osete između država, nego su one sve vidljivije i unutar samih zemalja. Raslojavanje sve više uzima maha, sve manji broj (super)bogatih pojedinaca poseduje sve veći kapital, dok je utoliko veći broj onih ispod granica siromaštva. Nekoliko procenata najbogatijeg segmenta stanovništva ima u svom vlasništvu više od polovine nacionalnog bogatstva. Ovo se prvenstveno odnosi na Sjedinjene Američke Države (SAD) mada takvi trendovi postoje i u drugim kapitalističkim zemljama. Koliko je to sve dovedeno do paradoksa, možda najrečitije govori podatak da moćne korporacije raspolažu većom imovinom od mnogih (= većine) svetskih država, a da se na tu listu mogu upisati čak i neki pojedinci! Argument kako je posredi napredak svetske ekonomije može biti validan, ako se ograniči na ljude koje smo upravo pomenuli. Tada zaista nema nikakve dileme da je taj argument ispravan. Ali ako se kao ravnopravno postavi moralno pitanje istovremenog osiromašenja većinskog svetskog stanovništva, onda na takav stav pada značajna senka. To neoliberalno usmereni intelektualci nazivaju „borbom na otvorenom tržištu“. „U meri u kojoj nestaju standardizovane životne situacije i karijere, pojedinci gledajući umnožene opcije, osećaju sve veći teret odluka koje sada moraju sami da donesu, odnosno aranžmana oko kojih sami moraju da pregovaraju. Pritisak "individualizacije" primorava da se nova društvena pravila istovremeno i otkrivaju i konstruišu. Oslobođeni subjekti, koje tradicionalne uloge više ne vezuju i više njima ne upravljaju, moraju pomoću vlastitih komunikativnih napora, da stvore odnose koji će ih obavezivati.” ^[8] Ovo gore navedeno uopšte nije sporno, ali je umesno podsetiti da “oslobođene subjekte” o njihovim nastupajućim ulogama, niko ništa nije pitao! Te odluke su, iako sve njih najdirektnije pogađaju, donesene negde drugde. Zato nije čudo što se na sve većim prostorima globalizacijskih gubitnika proces globalizacije doživljava naprosto kao nastavak već dobro poznate kolonizacije, odnosno zapadnog imperijalizma. Tako će biti sve dok globalna nejednakost bude bivala sve jače izraženom. Činjenica da ni mnogi građani “imperijalističkih” zemalja ne osećaju sve blagodeti proklamovanog progresa, ni malo ne umanjuje opravdani gnev stanovnika svih neprivilegovanih zemalja drugog, trećeg i ostalih svetova. Možda upravo ovde treba tražiti korene rastućeg terorizma, koji je (pak) uistinu demokratski raspoređen – ugrožava sve podjednako!

Kako dolazi do tako radikalno usmerenih grupa i njihovih nasilnih akcija? Čak i u razvijenim zemljama, sve veća klasna diferencijacija dovodi do bojazni da će postojeće bogatstvo morati da se deli i da će stranci koji su u dotičnom društvu prisutni nezasluženo odneti „svoj deo kolača“. Takve strahove (a setimo se samo da su jašući na takvim demagoškim floskulama i nacisti svojevremeno došli na vlast) itekako (zlo)upotrebljavaju političari koji populističkim, izolacionističkim, pa i otvoreno neprijateljskim porukama osvajaju političke poene. Nacionalna, religijska, rasna ili klasna mržnja; kao i ksenofobija imaju dobrim delom svoje korene u gore navedenom. Ne treba ni spominjati da nakon dolaska do vlasti takvih snaga, o istinskom ekonomskom progresu ne može biti ni govora. A sve to je logična konsekvenca filozofije otvorenog, „deregulisanog“ tržišta. Ono favorizuje samo svoje favorite koji se maksimalno uspešno prilagođavaju njegovim nepisanim zakonima, načinu života u kojem je apsolutna svrha ljudskog života stvaranje i uvećavanje profita. Ono nema za cilj opšte dobro, već je realizacija davne ideje o ljudskom društvu kao ratu svih protiv svih. Odatle pa do sveopšte harmonije koju ono deklarativno proklamuje, veoma je dug i teško prohodan put. Pitanje je koliko je opravdano i proširivanje uticaja tržišne ideologije i na sve ostale – vanekonomske – segmente društva, a veoma je upitan i demokratski legitimitet međunarodnih finansijskih institucija (kao što su MMF, Svetska banka, WTO itd.) pošto „iznad“ sebe nemaju nikakve oblike kontrole te shodno tome, za svoje delovanje nikome ne polažu računa. Možemo samo zamisliti kakve su tu sve zloupotrebe moguće. Held pokušava da pruži odgovor na sva ta pitanja: „These sobering realities lead to the conclusion that it is only within the borders of the state – within the nation as a moral community – that legitimate and effective solutions to the problem of global social injustice can be constructed.“ („Ove razborite stvarnosti vode zaključku da, jedino unutar granica države – unutar nacije kao moralne zajednice – ono što legitimno i efikasno rešava problem globalne društvene nepravde može biti izgrađeno“). ^[9]   

Istorijski posmatrano, najveće širenje i doba svog najvećeg procvata “država blagostanja” je doživela u Nemačkoj tokom Prvog svetskog rata i tokom nacističke vladavine tridesetih godina prošlog veka. Zanimljivo je da je upravo za vreme Trećeg Rajha ^[10] bilo veoma izraženo pozivanje na socijalnu pravdu i razne vidove socijalne zaštite, koja je išla uporedo sa izgradnjom impresivne vojne mašinerije. Naravno da je ovo bio jedan od krupnijih argumenata onih koji kritikuju i savremene well-fare states. Činjenica da se to desilo baš u Nemačkoj postaje jasnija ako se ima u vidu da su u ovoj zemlji još daleke 1883. godine napravljeni prvi koraci u stvaranju sistema socijalnog osiguranja na taj način što je uspostavljena zdravstvena zaštita, povedena briga o nezaposlenima, starijim kategorijama stanovništva itd. Tada još troškovi namenjeni tim izdacima nisu bili preveliko opterećenje za proizvodni sektor države. Inicijator uspostavljanja takvog sistema bio je čuveni kancelar Bizmark. Ta ideologija se tokom dvadesetog veka munjevito proširila širom planete. Čak toliko da je jasno definisanje pitanja socijalne politike postalo ključno obeležje moderne države. Međutim, takvom politikom nešto je moralo biti žrtvovano. Ovde je to efikasnost kapitalističkog načina proizvodnje. Zagovornici neoliberalnog stanovišta optužuju enorman rast javne potrošnje, oporezivanja i birokratije, kao jedan od uzroka inherentne totalitarnosti države blagostanja. To korisnike usluga javnog socijalnog sistema, naravno, može dovesti u priliku da ovaj zloupotrebe. Entoni Miler (Anthony Mueller) to ne propušta da primeti: „Penziono osiguranje, zdravstveno osiguranje, osiguranje nezaposlenih, socijalna pomoć, invalidnine i brojne druge grane socijalne politike pretvorile su Nemačku u Eldorado za one koji traže "leba bez motike" (free ride). Često opisivan kao 'velikodušan', nemački sistem socijalnog blagostanja, ljudima zapravo pruža brojne podsticaje da namerno postanu nezaposleni, da traže prevremenu penziju i da se kvalifikuju za dobijanje socijalne pomoći i invalidnina.” To se posebno odnosi na period nakon drugog svetskog rata kada je svaka akcija usmerena protiv takve politike bila ocenjivana (modernom terminologijom rečeno) kao vid “politički nekorektnog govora”. Tako se na teret radno aktivnog stanovništva svaljuju sve veći izdaci, a uzimajući u obzir i sve stariju strukturu stanovništva većine zemalja zapadne hemisfere, procenat realno proizvodno aktivnih ljudi, drastično je umanjen i proporcionalno tome, više opterećen raznim kategorijama budžetskih korisnika. Kako uskladiti razumljive i objektivne potrebe korisnika socijalne politike od njihovih evidentnih zloupotreba, postaje novi problem koji treba rešavati.

Možemo uzeti jedan primer iz Italije. Naime, zakonodavac (u ovom slučaju država) je regulisao da radnik koji je otpušten iz preduzeća koje ima više od 15 zaposlenih, može da podnese tužbu protiv vlastitog poslodavca. I u praksi se dešava da su na mnoge takve tužbe stigli pozitivni odgovori. Ukoliko se dogodi da je poslodavac prisiljen ponovo istog radnika da vrati na posao, osim što je u obavezi da mu isplati sva izgubljena primanja, ovaj bi dobio i dodatnu odštetu zbog samog otkaza kao i novac od socijalnog osiguranja. Šta nam to govori? Da su poslodavcu zapravo „vezane ruke“, da mu otpuštanje radnika može pričiniti veću ekonomsku štetu od njegovog zadržavanja na poslu. A to otvara prostor za razne „ucenjivačke“ radnikove delatnosti, poput nezalaganja na radnom mestu, slabije produktivnosti, otvorenog sabotiranja radnog procesa, itd. Da ne govorimo da radnik ničim ne bi bio motivisan da postiže bolje radne rezultate, a poslodavac ne bi bio u prilici da vrši kvalitativnu selekciju između različitih radnika, pod pretnjom moguće tužbe i mnogostruke štete koja može uslediti. Nadalje, to je direktna destimulacija privrednog rasta, jer će mnoge kompanije namerno ostajati unutar granica od petnaest radnika, kako ne bi bile suočene s ovom pretnjom. Ovo je samo jedan primer ^[11] dokle može dovesti preterano vođenje računa o interesima radnika u odnosu na poslodavca, koji ipak čini važan kotač u razvoju svake ekonomije; a o ovom pitanju organizovan je ni manje ni više nego – referendum. Minardi po tom pitanju citira i mišljenje Bruna Leonija iz njegove knjige Sloboda i zakon u kojoj ovaj iznosi stav da poslodavci nisu uvek “jača”, kao što ni radnici ne moraju biti obavezno “slabija” strana u eventualnom sporu. U slučaju da su mu radnici potrebni više nego on njima, a nije u mogućnosti da ih pronađe; poslodavac nikako ne može biti smatran slabijom stranom ili posmatran kroz tradicionalnu prizmu famoznog eksploatatora.

Jedan od pozitivnih primera neoliberalistički usmerene ekonomije, dolazi nam iz Čilea, gde se došlo do ideje o – privatnim penzijama! Nema sumnje da se radi o veoma zanimljivom predlogu, pa da pogledamo o čemu se radi. “Čileanski model penzionog sistema predstavlja sveobuhvatnu alternativu društvenom kolektivizmu koji je prvi put uveo nemački kancelar Oto fon Bizmark krajem 19. veka i koji je predstavljao model za države blagostanja u 20. veku. Ukidajući vezu između individualnih doprinosa i dobiti - to jest, zalaganja i nagrade - i istovremeno poveravajući vladama ne samo odgovornost, već i upravu nad ovim kompleksnim programima, bizmarkovski pay-as-you-go penzioni sistem postao je centralni stub države blagostanja, u kojoj je mogućnost dobijanja izbora kupovinom glasova tuđim novcem - čak i novcem drugih generacija - dovela do inflacije socijalnih prava, a time i do gigantskih, slabo alimentiranih i skrivenih državnih dugovanja. U Čileu je ovaj isti princip na kome se zasniva privatni penzioni sistem već proširen, iako nesavršeno, i na zdravstvo i na nezaposlenost, uspostavljanjem individualnog osiguranja (zdravstvo) i računa (nezaposlenost) kojima upravlja privatni sektor.” ^[12] Ovaj sistem je već uspostavljen u mnogim zemljama Južne Amerike (Meksiko, Bolivija, Salvador, Peru, Kolumbija, Argentina, Urugvaj) ali i širom bivših zemalja socijalističkog bloka (Mađarska, Poljska, Kazahstan) što može biti posebno zanimljivo, a takođe i indikativno kao presedan.

Mađarska je prva bivša socijalistička zemlja koja je “probila led” i 1998. godine dozvolila da se deo radničkih plata uloži u penzione štedne račune. Dotadašnji način ulaganja u penzione fondove beležio je deficit još tokom devedesetih godina, a tada je doprinos iznosio 30% plate. Da je sistem ostao nepromenjen, Mađarska bi morala da podigne porez na plate čak na 55%, što bi već za nekoliko decenija (procena: oko 2035. godine) dovelo do toga da bi svakog penzionera izdržavao samo jedan radnik! Ako se zna da je u jednoj Italiji vlada isplaćivala invalidske penzije za 30 000 mrtvih ljudi, a pri tom uzevši da je to zemlja s najnižim natalitetom na svetu, možemo samo da zamislimo koliki su javni izdaci tokom jedne budžetske godine. Zabeleženi su čak i primeri da je jedna žena primala (invalidsku) penziju kao slepa osoba, dok je istovremeno radila kao vozač! U Italiji godišnji izdaci na javne penzije iznose čak 14.5% bruto društvenog proizvoda. Hose Pinera (Jose Pinera) argumentuje da su penzioni sistemi danas najugroženiji u zapadnoj Evropi, gde je poslovično jak uticaj tradicionalne države blagostanja. Osim čisto ekonomskih, navedimo i jedan ne-ekonomski uzrokovan argument u prilog privatnom penzionom sistemu. Siromašni ljudi, koji obično ranije počinju da rade od svojih nešto bolje-stojećih generacijskih kolega, imaju (uopšteno posmatrano) kraći životni vek od ovih potonjih. Pod ovakvim načinom uplaćivanja penzija, siromašni radnici bi mogli lakše da akumuliraju veće iznose na svojim računima, de facto time ublažavajući poznati jaz između bogatih i siromašnih, s obzirom da su radnici do sada ulagali u sistem koji im pruža stopu prinosa manju od dva posto. Eto konačno i jednog istinski socijalno humanog argumenta u prilog neoliberalnim misliocima! Ukoliko bi se ovakav način, s jednakom stopom uspešnosti mogao primeniti i u različitim društveno-ekonomskim modelima raznih zemalja, ne vidimo razloga da to ne bude učinjeno.

Napomena:
Izvod iz neobjavljenog rada « Filozofske implikacije globalizma i antiglobalizma », Beograd, 2004.

O autoru:
Dejan Petrović, Srbija i Crna Gora, diplomirao filozofiju na univerzitetu u Beogradu (2004.). Bavi se pitanjima promišljanja društva, političke teorije, esejistikom, novinarstvom itd. Posebno je zainteresovan za teme vezane za globalizaciju i antiglobalistički pokret. Autor nekoliko desetina autorskih tekstova, eseja, kritika i intervjua. Nagrade časopisa "Zarez" i "Srpsko pero" za esej. Objavljivao u Vremenu, Statusu, Habitusu, Zarezu, Aplauzu i NSPM.

^[1] Jurgen Habermas: Postnacionalna konstelacija, Otkrovenje, Beograd, 2002, str. 84.

^[2] Miroslav Pečujlić: Planetarni kentaur – dva lika globalizacije, NSPM, Beograd, 2003, str. 34.

^[3] Vladimir Vuletić: Globalizacija – proces ili projekt, NSPM, Beograd, 2003, str. 89.

^[4] Miroslav Pečujlić: Planetarni kentaur, NSPM, Beograd, 2003, str. 39.

^[5] Naomi Klein: Outsourcing the Friedman, Vidi na: http://www.commondreams.org/views04/0305-08.htm

^[6] David Held & Anthony McGrew: Globalization/Anti-Globalization, Polity Press, Cambridge,  2002, str. 51.

^[7] Ibid, str. 45.

^[8] Jurgen Habermas: Postnacionalna konstelacija, Otkrovenje, Beograd, 2002, str. 207.

^[9] David Held & Anthony McGrew: Globalization/Anti-Globalization, Polity Press, Cambridge, 2002, str. 87.

^[10] Anthony Mueller: Baj, baj Bizmark,  dostupno na: http://www.mises.org/story/1275

^[11] Alberto Mingardi: Italy's Tyranny of Labour Protection [Tiranija italijanske zaštite rada],  dostupno na:
http://www.josepinera.com/pag/pag_tex_italystyrranny.htm

^[12] Jose Pinera: Ka svetu radnika – kapitalista, , dostupno na:
http://www.josepinera.com/pag/pag_tex_toward.htm