Da li se ljudska prava tiču biznisa? Ponašanje u poslovnom svetu iz perspektive ljudskih prava mr Karin Lukas, Ludwig Boltzmann Institut za ljudska prava, Austrija |
Već nekoliko decenija smo svedoci prenosa ekonomske i političke moći iz državnih ruku u ruke poslovnog sveta. Jedan od pokazatelja toga trenda jeste i sama količina kapitala koji se generiše u korporacijama: «Majkrosoft» zarađuje više novca od trideset jedne najnerazvijenije zemlje zajedno [1] , a iz studije Andersona i Kavanoa [2] vidi se da «na listi stotinu najvećih ekonomija na svetu pedeset jedno mesto zauzimaju korporacije, dok su samo 49 države [3] ». Pre nego što je izraz „društvena odgovornost poslovnog sveta“ ušao u poslovni žargon, stav po pitanju odnosa ljudskih prava i poslovanja glasio je, lakonski rečeno, „Ljudska prava se ne tiču biznisa“. Koji su bili argumenti za takav stav? Muhlinski [4] navodi dva:
U međuvremenu se, nakon slučajeva kršenja ljudskih prava od strane pojedinih korporacija, stav „Ljudska prava se ne tiču biznisa“ promenio usled sve većeg pritiska nevladinih organizacija i potrošačke javnosti. Jedan broj korporacija smatra sebe odgovornim članovima društva, a i počele su da udovoljavaju zahtevima „društvene odgovornosti poslovnog sveta“. U narednim poglavljima ćemo opisati najskorije pojave u okviru ovog trenda, čime će se odgovoriti na argumente Muchlinskog. Društvena odgovornost poslovnog sveta Iz perspektive biznisa, izraz „društvena odgovornost poslovnog sveta“ (ili «korporativna odgovornost») može da se tumači kao «strateški i dugoročni koncept u menadžmentu kojim treba da se reaguje na konkretne probleme u društvu unapređenjem novih rešenja.» [6] Ne postoji neka opšteprihvaćena definicija toga pojma, ali postoji saglasnost da je opšti cilj tog koncepta njegov doprinos „održivom razvoju“ [7] . Po tom konceptu, smatra se da se ekonomski i socijalni ciljevi međusobno dopunjuju, a ne stoje u suprotnosti. U dva nedavna izveštaja, koje su objavile organizacija „SustAinability“ [8] i Svetska banka [9] , procenjuje se status quo društvene odgovornosti poslovnog sveta i oba izveštaja dolaze do sličnih zaključaka. Sve veći broj preduzeća sledi ispravne smernice, odnosno, uzimaju u obzir i zainteresovane strane izvan svojih redova, pokreću više društvenih aktivnosti u značajnim oblastima poslovanja. Javljaju se prvi primeri dobre prakse, uključujući i saradnju sa nevladinim organizacijama i sindikatima. S druge strane, najveći broj mera iz oblasti društvene odgovornosti su i dalje izolovani primeri koji ne zadiru u osnovnu delatnost korporacija i ne predstavljaju deo dugoročne strategije. Tako se čak i kod društveno dogovornih organizacija javlja konfliktno ponašanje, na primer pokreću aktivnosti iz oblasti društvene odgovornosti u smeru nediskriminatorne politike zapošljavanja, a u isto vreme lobiraju u smeru snižavanja socijalnih i ekoloških standarda. Osim toga, većina incijativa nije međusobno povezano niti su povezane sa globalnim inicijativama, usled čega nemaju neki značajnihi učinak. Još jedan problem u vezi sa konceptnom društvene odgovornosti jeste njegovo sprovođenje u delo. Malo koja korporacija dozvoljava nezavisnu procenu aktivnosti iz oblasti društvene odgovornosti, a pokušaji ustanovljavanja jednoobraznih standarda izveštavanja o tim aktivnostima nalaze se tek u povojima. Izveštavanje o društvenoj odgovornosti i poslovnog sveta i verifikacija aktivnosti Odmah na početku se mora napomenuti da ne postoje opšteprihvaćeni standardi za dobrovoljno izveštavanje o socijalnim i ljudskim pravima. Bez tih standarda koji bi korporacije obavezivali da se bave problemima ljudskih prava, samim korporacijama je prepušteno odlučivanje o tome kako će se tim problemima baviti – što je pomalo nesistematičan metod. Takav utisak se potvrđuje analizom izveštaja o korperacijama „Talisman“, „Premier Oil“ i „BP“ i njihovom poslovanju u Sudanu, gde se primećuje tendencija razvodnjavanja tih aktivnosti. [10] Osim toga, nije bilo moguće izvršiti objektivnu proveru tih izveštaja. Nije dovoljno samo moći proveriti tačnost činjenica i podataka, nego treba verifikovati i metode i instrumentarij koji se koriste za prikupljanje tih činjenica. Na prvi pogled se čini da korporacije nisu baš kvalifikovane da objasne sopstvene obaveze u oblasti ljudskih prava, naročito kad su te obaveze u suprotnosti sa željom da se profitira, kao što je slučaj se korpiracijama „Talisman“, „Premier Oil“ i „BP“ u Sudanu. Stoga se čini da je društvena odgovornost korporacija dostigla svoje granice. Za sada je samo mali broj korporacija u mogućnosti da ukombinuje društvenu odgovornost sa tržišnom dobiti i još uvek postoji nizak stepen komunikacije između nacionalne politike i aktivnosti iz oblasti društvene odgovornosti. U vezi sa tim ograničenjima stoji i sve veća skepsa u pogledu iskrenosti takvih aktivnosti. Korporacije moraju više da rade na transparentnosti i nezavisnoj verifikaciji svojih aktivnosti, uključujući vanjske zainteresovane strane. Sve veći uticaj nacionalne i međunarodne politike i standarda društvene odgovornosti čini se neophodnim i neizbežnim, naročito u oblasti ljudskih prava. Ljudska prava i ponašanje poslovnog sveta Kada se bavimo ovim pitanjem, treba razlučiti dva odvojena pristupa. Kao prvo, da li postoji indirektna odgovornost korporacija u oblasti ljudskih prava, proistekla iz odgovornosti njihovih matičnih zemalja za ljudska prava? I drugo, da li kod samih korporacija postoji direktna odgovornost za ljudska prava nevezano za međunarodnu odgovornost njihovih matičnih država.
Sve zemlje članice UN su se zakonski obavezale da će poštovati, štititi i sprovoditi ljudska prava u praksi. Tu spada i zaštita ljudskih prava od mogućih ili stvarnih kršenja od strane privatnih aktera. [11] Ta obaveza zaštite od privatnih aktera izričito je propisana Konvencijom o ukidanju svih oblika diskriminacije žena i Konvencijom o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije. [12] Država koja se pravno obavezala da će štititi ljudska prava ima i obavezu da korporacije koje krše ljudska prava poziva na odgovornost zbog njihovog ponašanja. Međutim, postoje situacije kada zemlje u kojima korporacije posluju (tzv. zemlje-domaćini) nisu u stanju [13] ili nisu voljne da pozovu korporacije na odgovornost. [14] Primeri takvog odsustva volje privlače popriličnu pažnju javnosti, kao na primer kršenje ljudskih prava od strane nigerijske vlade i korporacije „Shell“ u delti Nigera [15] , ili „Unocala“ u Mianmaru tokom eksploatacije prirodnog gasa. [16] U situacijama kad zemlje domaćini nisu u stanju ili nisu voljne da poštuju ljudska prava, javlja se tzv. „praznina u odgovornosti“, na koju se mora odgovoriti sprovodivim standardima, bilo direktne ili indirektne odgovornosti kompanija na polju ljudskih prava. Zbog te praznine u odgovornosti, sudovi u matičnim zemljama tih korporacija počeli su da primaju tužbe zbog kršenja ljudskih prava od strane korporacija. Većina tih slučajeva čeka na suđenje po američkim i britanskim sudovima. Osim toga, u nekoliko zemalja poput SAD, Australije i Velike Britanije, sačinjeni su predlozi zakona kojima bi se zakonodavno definisala odgovornost korporacija. U Velikoj Britaniji je 2003. godine sastavljen Predlog zakona o odgovornosti preduzeća. Tim predlogom zakona propisuje se da poslovanje mora biti u skladu sa međunarodnih standardima ljudskih prava i odgovornosti; isti se moraju verifikovati godišnjim izveštajima. Osim toga, taj nacrt zakona predviđa odgovornost direktora, ukoliko poslovanje dovede do „eventualnih značajnih socijalnih ekonomskih, ekoloških i ekonomskih posledica“ uzrokovanih:
Pod nadležnost tog nacrta zakona spadaju sve firme sa godišnjim prometom preko pet miliona funti, koje posluju ili su registrovane u Velikoj Britaniji. Vrlo je značajno da se nacrt zakona odnosi i na poslovanje u inostranstvu ukoliko je firma registrovana u Velikoj Britaniji. Slični nacrti zakona sačinjeni su i u SAD i Australiji. Iako je malo verovatno da će u skoroj budućnosti bilo koji od tih nacrta postati obavezujući propis, ti dokumenti izražavaju rastuću spremnost da firme treba pozivati na odgovornost i oni predstavljaju značajan signal u tom smeru.
Trenutno, takva direktna odgovornost za sada postoji samo kao „meko pravo“, koje nije pravno obavezujuće po korporacije, pa se tako korporacijama ne mogu izricati sankcije ukoliko prekrše te odredbe. Primeri takvih odredbi su Smernice Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) za multinacionalna preduzeća [17] i Tripartitna deklaracija Međunarodne organizacije rada (MOR) o međunarodnim preduzećima i socijalnoj politici [18] . OECD-ove smernice prvenstveno regulišu komercijalna pitanja, ali sadrže i odredbe o pravima radnika i ekološkim problemima. Radi nadzora nad poštovanjem tih Smernica, osnovane su tzv. Nacionalni kontaktni punktovi, koja služe za pomoć, i po potrebi, rešavanje po podnetim žalbama. Međutim, ti kontaktni punktovi mogu samo da daju preporuke koje nisu obavezujuće po pravna lica. Tripartitna deklaracija MOR-a je, naravno mnogo detaljnija po pitanju prava radnika, i sadrži odredbe o pravu na organizovanje i osnivanje sindikata, o načelu nediskriminacije na radnom mestu, itd. I Deklaracija ima nadzorno telo: Komisiju za multinacionalna preduzeća. Komisija prima državne izveštaje i daje predloge u sporovima po pitanju tumačenja Deklaracije. Mada je efekat oba ova instrumenta ograničen zbog odsustva mehanizma sankcija, potencijal za promenu poslovnog okruženja u smeru etičkog ponašanja bio bi veći da je njihov rad bolje poznat i da ih zemlje Članice OECD koriste kao preduslov za neke aktivnosti, kao što su javne nabavke i dobijanje kredita. Postoji i treća mogućnost: mogućnost da se dobrovoljno prihvaćene odredbe o odgovornosti korporacija ( slično «klauzulama o ljudskim pravama») učine obavezujućim tako što će se ugrađivati u građanske ugovore ili međunarodne konvencije. To je već realizovano u međunarodnom ekološkom zakonodavstvu. Konvencija o građanskoj krivičnoj odgovornosti za štetu od zagađenja naftom i naftim derivatima predviđa odgovornost brodovlasnika (bilo da se radi o fizičkom ili pravnom licu) za ekološku štetu prouzrokovanu upravljanjem brodom [19] . Slične odredbe se nalaze i u Konvenciji UN o pomorskom pravu. [20] Zanimljivo je da u procesu sastavljanja tih konvencija nijedna država ili kompanija nije izjavila da se tu radi o „privatizaciji odgovornosti“ ili slabljenju odgovornosti država. [21] Sve je veći broj glasova u međunarodnom političkom i pravnom diskursu koji tvrde da je u međunarodnoj areni došlo do prenosa moći sa država na korporacije, tj. o promeni odnosa snaga koje i zakon mora da prizna. Država je, tvrde oni, izgubila monopol nad moći i stoga može ili čak mora da podeli jedan deo svoje odgovornosti za ljudska prava sa privatnim akterima. [22] Ta rasprava se odražava i u nedavnim procesima u međunarodnom pravu kojima se ustanovljava odgovornost nedržavnih aktera za ljudska prava. Jedan od najvažnijih primera jeste Međunarodni krivični sud: Rimskim statutom se predviđa odgovornost nedržavnih aktera za grubo kršenje ljudskih prava. [23] Još jedan značajan korak u smeru direktne odgovornosti korporacija u oblasti ljudskih prava jesu «Norme o odgovornosti transnacionalnih korporacija i drugih poslovnih organizacija u oblasti ljudskih prava» [24] Potkomisije UN za unapređivanje i zaštitu ljudskih prava. [25] Prema ovom instrumentu, primarna odgovornost za ljudska prava počiva na državama; međutim, postoje i određene oblasti gde dodatna odgovornost za ljudska prava počiva na poslovnom svetu. To su sledeće oblasti:
Po pitanju opšte dodatne odgovornosti kompanija u oblasti ljudskih prava, komentar [26] uz Norme podnet od strane Potkomisije UN jasno kaže da kompanije moraju:
Kada se, međutim, radi o sprovođenju Normi u praksu, dokument je ipak pomalo neodređen.Norme treba ugraditi u međunarodno poslovanje [27] , treba izvršiti internu evaluaciju uticaja Normi na takvo međunarodno poslovanje, treba vršiti eksterni nadzor (od strane UN ili drugih institutcija), a predviđaju se i naknade putem nacionalnih i međunarodnih sudova. Taj deo nacrta Normi ostavlja neka otvorena pitanja koja zahtevaju dalje i detaljnije diskusije, kao što je problem saučesništva (kompanija i država u kršenju ljudskih prava) i tzv. „sfere uticaja“ na poslovne aktivnosti kompanija u kojma bi se mogla ustanoviti odgovornost za ljudska prava. O tim pitanjima se, recimo, može konsultovati međunarodno komparativno krivično pravo [28] i postojeći presedani koji se pominju u američkom zakonu o inostranim zahtevima za sudsku odštetu. Po pitanju nadzora i sprovođenja Normi, sigurno je da će se jednog dana razviti međunarodna diskusija. Međutim, mreže poput Međunarodnog foruma lidera poslovnog sveta napominju da je nacrt Normi sadržajna osnova za dalji dijalog i razvoj tzv. dobre prakse i aktivnosti u oblasti benčmarkinga, odnosno utvrđivanja repera u oblasti ljudskih prava u poslovnom svetu. Uprkos kritikama koje Normama upućuju naročito ljudi iz poslovnog sveta, one se mogu smatrati za „autoritativni vodič“ [29] za društvenu odgovornost poslovnog sveta i predstavljaju značajan korak za razjašnjavanje odgovornosti za ljudska prava koju kompanije snose. Veoma jasno i precizno, Norme rezimiraju ključne oblasti odgovornosti kompanija (nediskriminacija, pravo na bezbednost, i promovisanje ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava) na jednom polju prepunom različitih standarda, tumačenja i perspektiva. Pismene izjave koje su u Normama dali relevantni akteri poput Evropske unije, Međunarodne organizacije rada i države poput SAD vrlo jasno pokazuju u jednom smeru: gotovo svi su opredeljeni za unapređivanje odgovornosti poslovnog sveta kroz direktnu odgovornost država; pitanje direktne odgovornosti kompanija u oblasti ljudskih prava (kao što se, na primer, propisuje u tim Normama) se uglavnom osporava i ostavlja mnoga otvorena pitanja. Međutim, rad Potkomisije UN treba iskoristiti i dalje razviti u cilju bavljenja tim pitanjima. Na pozadini tih procesa odvija se žučna debata o tome da li društvena odgovornost poslovnog sveta treba da bude normatizovana i obavezujuća ili ne. Iako je linija razdvajanja naizgled jasna (poslovni svet je za dobrovoljne, a nevladine organizacije za obavezujuće odredbe), poslovni svet ima valjanih razloga i da se zalaže za obavezujuće propise [30] :
Iz gore navedenog je jasno da korporacije nisu odgovorne samo svojim akcionarima. Više nije moguće kategorički isključivati direktnu odgovornost poslovnog sveta za kršenje ljudskih prava. [31] Kao što se vidi iz ovog rada, već postoje oblasti međunarodnog prava u kojima postoji odgovornost pravnih lica i privatnih entiteta pred zakonom. Zaključak Na međunarodnom nivou, ljudska prava se postepeno ugrađuju u postojeće koncepte i inicijative u oblasti društvene odgovornosti poslovnog sveta. Sve je čvršće uverenje da ljudska prava moraju biti sastavni deo svakog društveno odgovornog ponašanja u poslovnom svetu. U ovom radu smo pokušali da damo početni uvid u veoma dinamično i kompleksno izbalansirano pitanje ljudskih prava u poslovnom svetu, a u konteksu društvene odgovornosti. Trenutno postoje samo improvizovani mehanizmi po kojima kompanije mogu da snose odgovornost za ljudska prava. Međutim, međunarodni trendovi se kreću u smeru standardizacije i razjašnjavanja odgovornosti kompanija u oblasti ljudskih prava. Ta odgovornost se može sagledati iz tri različite perspektive(1) sa gledišta direktne odgovornosti država za poštovanje ljudskih prava od strane kompanija, (2) sa gledišta odgovornosti za ljudska prava koje kompanije same snose i (3) iz perspektive dobrovoljnih aktivnosti preduzetih od strane kompanija (društvena odgovornost poslovnog sveta u „klasičnom smislu“) na poštovanju i unapređenju ljudskih prava. Trenutno se sva ta tri pristupa odvijaju na nacionalnom i međunarodnom nivou, gde je nasporniji ali i najsveobuhvatniji pristup pitanje direktne odgovnosti kompanija. Ovde je važno imati na umu da uopštene odredbe, kao što su Norme UN, treba primenjivati fleksibilno od slučaja do slučaja: korporacije koje eksploatišu prirodne resurse imaju drugačiju odgovornost za ljudska prava u odnosu na korporacije koje zapošljavaju – preko proizvođača – radnice u proizvodnji tekstila u radnom okruženju gde su zabranjeni sindikati a plate su ispod standarda Međunarodne organizacije rada. Međutim, treba imati na umu jednu činjenicu: države su još uvek odgovorne za većinu slučajeva kršenja ljudskih prava; čak i u slučajevima kad korporacije prekrše ljudska prava (kao npr. „Shell“ u Nigeriji i „BP“ u Kolumbiji), države imaju visok stepen učešća. Ovde se mora naglasiti da utvrđivanje odgovornosti kompanija za ljudska prava ne znači da će se samim tim države rešiti svoje odgovornosti. Neprihvatljiva je „trampa“ odgovornosti. Međutim, hitnije nego ikada, moraju se pronaći odgovori i reagovati na izazove procesa globalizacije u kome su nedržavni akteri stekli ekonomsku i političku moć i izazvali i doprineli kršenju ljudskih prava. Analize Svetske banke i organizacije „SustainAbility“ pokazuju da se društvena odgovornost poslovnog sveta mora povezati sa političkim smernicama kako bi se pojačao njihov uticaj, doslednost i usaglašenost sa standardima ljudskih prava. Ne samo nevladine organizacije i potrošači, nego i države i političari, moraju ovde da se late i obave važan zadatak.
O autorki:
Prevod sa engleskog: Ženski centar za demokratiju i ljudska prava, Subotica, Srbija i Crna Gora Literatura: Anderson/Cavanagh, The Top 200: The Rise of Global Corporate Power (2000). Carolin F. Hillemans (2003), UN Norms on the Responsibilities of Transnational Corporations and Other Business Enterprises with Regard to Human Rights, German Law Journal, Vol. 04, No. 10, S. 1065. Green Paper of the European Commission, (2002) International Council on Human Rights, Beyond Voluntarism. Human Rights and the Developing International Legal Obligations of Companies (2002) Menno Kamminga, Corporate Obligations under International Law (2004) Norms on the Responsibilities of Transnational Corporations and Other Business Enterprises with Regard to Human Rights, U.N. Doc. E/CN.4/Sub.2/2003/12/Rev.2 (2003). Peter Muchlinski (2001), Human rights and multinationals: is there a problem? Sarah Joseph, Taming the Leviathans: Multinational Enterprises and Human Rights (1999) Siehe Gagnon/Macklin/Simons, Deconstructing Engagement, (2003) SustAinability, Gearing Up, an Assessment mandated by the UN Global Compact, (2004) Walter Saurer, CSR – Corporate Social Responsibility, in: Global View, Heft II/2004 Weissbrodt/Kruger; Businesses as Non-State Actors (in Alston (ed.) Non-State Actors and Human Rights, p.318, fn 15, Oxford (2005) World Bank, Company Codes of Conduct and International Standards: An Analytical Comparison, Part I and II (2003)
[1] Finacial Times, 2001 [2] Anderson/Cavanagh, The Top 200: The Rise of Global Corporate Power [Gornjih 200: kako se uvećava moć korporacija] (2000) [3] Weissbrodt/Kruger; Businesses as Non-State Actors (in Alston (ed.) Non-State Actors and Hman Rights, p.318, fn 15, Oxford 2005 [4] Peter Muchlinski (2001), Human rights and multinationals: is there a problem? [Ljudska prava i multinacionalne kompanije: ima li problema?] [5] Peter Muchlinski (2001), Human rights and multinationals: is there a problem? [Ljudska prava i multinacionalne kompanije: ima li problema?] [6] Walter Saurer, CSR – Corporate Social Responsibility, [Društvena odgovornost poslovnog sveta] u: Global View, Heft II/2004, S. 7 [7] V. Green Paper of the European Commission, [Zeleni dokument Evropske komisije] 2002. [8] SustAinability, Gearing Up [Priprema] (2004), Procena po ovlaštenju UN Global Compact. [9] World Bank, Company Codes of Conduct and International Standards: An Analytical Comparison, Part I and II [Svetska banka: Pravilnici ponašanja u kompanijama i međunarodni standardi – Deo I i II] (2003). [10] Siehe Gagnon/Macklin/Simons (2003), Deconstructing Engagement, p. 100. [11] U sličnom tonu, Komisija za ekonomska, socijalna i kulturna prava u svom Generalnom komentaru br. 14, stav 42, kaže: „Iako su samo države potpisnice ovog Sporazuma i time u krajnjoj instanci odgovorne za pridržavanje istih, svi članovi društva, privatna lica, uključujući i zdravstvene radnike, porodice, lokalne zajednice, vladine i nevladine organizacije, organizaicje civilnog društva, kao i sektor privatnog biznisa – imaju odgovornost u odnosu na ostvarivanje prava na zdravlje. Stoga države potpisnice treba da obezbede okuženje kojim se olakšava ispunjavanje tih odgovornosti.“ [12] V. Sarah Joseph, Taming the Leviathans: Multinational Enterprises and Human Rights [Kako ukrotiti Levijatana: multinacionalna preduzeća i ljudska prava] (1999), str. 175. Tekstovi gore navedenih konvencija dostupni na: http://www.ohchr.org/english/law/ [13] „Neke države nemaju efikasnu kontrolu nad svim ili nekim delovima zemlje, ili nisu u stanju da efikasno regulišu kompanije zbog pravnih ili političkih prepreka. U takvim situacijama su međunarodni standardi počeli, i moraju da nastave sa razvojem kriterija kojima se definiše odgovornost kompanija u skladu sa zakonima o ljudskim pravima.“ Međunarodna pravnička komisija, Odgovor na Nacrt normi UN, str. 43 [14] Sara Joseph, p. 176f., Menno Kamminga, Corporate Obligations under International Law [Obaveze korporacija po međunarodnim zakonima] (2004), str. 3. Međunarodna pravnička komisija, Odgovor na Nacrt normi UN, str. 43 [15] Wiwa protiv Royal Duth Petroleum Company. [16] Doe protiv Unocal. [17] Dostupno na: http://www.oecd.org/dataoecd/56/36/1922428.pdf. [18] Dostupno na: http://www.logos-net.net/ilo/150_base/en/instr/tri_dec.htm. [19] Član III Konvencije. [20] Član 137(1) Konvencije. [21] V. Menno Kamminga, Corporate Obligations under International Law [Obaveze korporacija po međunarodnim zakonima] (2004), str. 3 [22] Joseph, str. 186, Kamminga, str. 3, Muchlinski, str. 40, Međunarodna pravnička komisija, Fn 10. [23] U procesu sastavljanja nacrta Statuta Međunarodnog suda, javile su se diskusije u pravcu proširivanja odgovornosti za ljudska prava ne samo na fizička nego i na pravna lica, međutim, taj prednog nije dobio većinu i nije unet u Statut. [24] Norms on the Responsibilities of Transnational Corporations and Other Business Enterprises with Regard to Human Rights [Norme odgovornosti transnacionalih korporacija i drugih poslovnih organizacija u pogledu ljudskih prava], U.N. Doc. E/CN.4/Sub.2/2003/12/Rev.2 (2003). [25] Potkomisija je pomoćno telo Komisije UN za ljudska prava [26] Komentar uz Norme, UN Doc E/CN.4/Sub.2/2003/38/Rev.2 (2003) [27] Nacrt Normi, stavoti 15-18 [28] V. Gagnon/Macklin/Simons, str. 126f [29] Carolin F. Hillemans (2003), UN Norms on the Responsibilities of Transnational Corporations and Other Business Enterprises with Regard to Human Rights, [Norme Ujedinjenih nacija na polju odogovornosti transnacionalnih korporacija i drugih poslovnih organizacija u pogledu ljudskih prava] German Law Journal, Vol. 04, No. 10, S. 1065. [30] Međunarodni savet za ljudska prava, Beyond Voluntarism. Human Rights and the developing international legal obligations of companies [S onu stranu voluntarizma. Ljudska prava i razvoj međunarodni pravnih obaveza kompanija]. (2002), p.20. http://www.ichrp.org/index.html?project=107 [31] U istom tonu, u Izjavi međunarodne pravničke komisije na nacrt normi kaže se: „Ponekad se tvrdi da ljudska prava obavezuju samo države a ne i nedržavne aktere, i da se stoga ne mogu nametati privatnim firmama. Međutim, ne postoje pravni ili konceptualni argumenti koji sprečavaju da kompanije snose direktnu odgovornost za kršenje ljudskih prava. Jasno je da države mogu da odluče na međunarodnom nivou da priznaju prava i dužnosti nedržavnih aktera. Sama Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima potvrđuje dužnost svih, a ne samo država, da štite ljudska prava; međunarodno humanintarno pravo vezuje naoružane suprotstavljene grupe; nedržavni akteri mogu po međunarodnim zakonima da počine zločine kao što su ropstvo, zločini protiv čovečanstva, genocid ili ratni zločini – da navedemo samo najočiglednije primere...“ (Exzerpt der Antwort auf die Draft Norms, S. 43).
|
  |
