Pitanje privatizacije je bilo predmet mnogih intenzivnih globalnih debata poslednjih godina. U Africi, ono je ostalo veoma kontroverzno i politički rizično. Privatizacija u Nigeriji nije bila popularna reforma. Ona je dobila mnogo kritike od radnika, intelektualaca i pojedinaca. Bilo je brojnih štrajkova sindikata protiv predloženih prodaja u strahu od gubitka posla. Dok pristalice privatizacije vide taj aspekt ekonomske reforme kao instrument efikasnog upravljanja resursima za brz ekonomski razvoj i smanjenje siromaštva, kritičari dokazuju da privatizacija nanosi štetu siromašnima kroz gubitak zaposlenja, smanjenje prihoda i smanjenim pristupom osnovnim socijalnim uslugama ili povećanjem cena. Šta god da je stav ovih dveju strana, jedina grupa koja nema pravo glasa u ovoj stvari su siromašni. Autorka je mišljenja da privatizacija nije obavezno dobra ili  loša, već  da loše funkcionisanje ili efektivnost zavise od implementacije. (Najtingejl 1997.)

Dobivši mnogo iz empirijskog istraživanja od autora Upravljačke prakse i odlučujući faktori rada preduzeća državnog i privatnog sektora u Anambri, Edu i Delta državama u Nigeriji: faktor analiza (Nwoye 1997.), analiza koja upoređuje efektivnost obavljanja usluga u državnom nasuprot privatnom sektoru ne pokazuje jasnu evidenciju da je obavljanje usluga u privatnom sektoru suštinski efektivnije ili manje efektivno od obavljanja usluga u državnom sektoru, već da svaki sektor ima svojih prednosti i slabosti.

Ovaj rad daje opšti pregled opsega, efekata i posledica privatizacije javnih  preduzeća u Nigeriji u pogledu mišljenja koja imaju različite grupe ljudi. Ovaj rad ni u kom slučaju nema nameru da bude panaceja u tretiranju globalnog predmeta privatizacije, to je više prikaz podrške ili brige posebno vezane za  pitanje zaposlenja, prihoda, socijalnih usluga i privrednog blagostanja, uključujući cene.

Konceptualna pitanja

Pojam privatizacije u poslednje vreme pobuđuje oštre političke reakcije iz više uglova.Privatizacija može biti definisana kao prenos vlasništva i kontrole preduzeća sa države na privatni sektor. Različite grupe su je definisale drugačije.

Akt o privatizaciji i komercijalizaciji  iz 1988. godine i Akt o Birou za javna  preduzeća  definisali su privatizaciju kao ustupanje dela ili svih akcija i drugih interesa koje drži Federalna vlada ili neka od njenih  posrednika, u preduzećima koja su ili potpuno ili delimično u vlasništvu Federalne vlade. Ali, kako god da je privatizacija definisana, ona prenosi vlasništvo nad proizvodnjom i kontrolu preduzeća iz državnog u privatni sektor. To je ideološki pojam.

Opravdanost osnivanja javnih preduzeća

Mnogi razlozi su navedeni kao opravdanost  za osnivanje javnih preduzeća.

• Prvi od ovih, naročito u pogledu zemalja u razvoju kao što je Nigerija, je razvojni značaj. U mnogim zemljama u razvoju, resurs koji je dostupan privatnom sektoru nije adekvatan za snabdevanje određenim robama i uslugama. Na primer: investicije potrebne za izgradnju hidroelektrane ili plana za vodu za veliki urbani centar su prilično velike i biće potrebno dugo vremena da se prihod od investicija relizuje.

• Drugo, politička razmatranja utiču na učešće vlade u obezbeđivanju određenih socijalnih i ekonomskih usluga. U mnogim afričkim zemljama razvoj je usko povezan sa obezbeđivenjem socijalnih usluga, pa je zbog toga rad vlade u mnogim ovakvim zemljama procenjen na osnovu njene sposobnosti da obezbedi različite vrste javnih usluga u oblastima gde takve usluge ne postoje.

• Treći razlog za intervenciju vlade u snabdevanju i upravljanju robom i uslugama u mnogim delovima sveta je činjenica da nijedna osoba ne treba da bude konstantno lišena pristupa takvim objektima zbog nedostatka finansija ili iz razloga geografske lokacije.

• Četvrti razlog odnosi se na potrebu da se zaštiti potrošač, što ne mora biti od interesa privatnom sektoru. Na primer, vlada interveniše u obezbeđivanju obrazovanja  u mnogim zemljama da bi zaštitila decu koja nisu sposobna da sama donose važne odluke, tako što čini da obrazovanje bude obavezno i besplatno do određene starosne dobi.

• Peti razlog za intervenciju vlade u snabdevanju određenom robom i uslugama odnosi se na nerazdvojivost, koja karakteriše ovakve usluge. Neki objekti, kao što su mostovi, tuneli, putevi, ulično osvetljenje i deponije, ne mogu se deliti ili delimično obezbeđiveti. Ulično osvetljenje se obezbeđuje tako da ga ili svi u zajednici mogu koristiti ili ne. Objekti ovakve vrste moraju se obezbediti javno i finansirati od oporezivanja.

• Šesti razlog za intervenciju vlade je svest o nacionalnoj bezbednosti. Određeni objekti kao što je nacionalna kapetanija, policija, su previše  značajni da bi bili ostavljeni na milost  privatnika.

Razvoj preduzeća javnog sektora često ima jedan od dva oblika. Prvo, oni mogu da se razviju iz lokalne potrebe, ili kao odgovor na neku neplaniranu ekonomsku krizu, specifičnu nestašicu, flagrantnu zloupotrebu monopolističke ili oligopolističke moći od strane privatnih proizvođača, eknomsko 'usko grlo' ili nestašice, očigledne marketinške promašaje u alokaciji resursa itd. Ekonomska kriza stvara društveno-ekonomske uslove, koji opravdavaju državnu intervenciju.

Alternativno, evolucija može predstavljati proces pažljivo planiranih grupa ideja, uključujući pitanja menađžmenta, finansijske kontrole i/ili određivanja cena. U većini situacija, primarni interesi društva kao što je «velferizam» ^[1] su unapred određeni  i postulirani. Ova dva procesa su okarakterisala evoluciju preduzeća iz javnog sektora u Nigeriji, koja datira iz prekolonijalnog doba.

Kratak istorijski pregled razvoja javnih preduzeća

Privatni sektor je bio tradicionalna struktura  ekonomija u svetu. Nigerijska ekonomija je velikim delom bazirana na privatnom sektoru. Privatni sektor se pojavio u Nigeriji kao rezultat potrebe da se racionalno iskoriste nedovoljni resursi  da bi se proizvela roba i usluge za ekonomsko poboljšanje kao i unapređenje dobrobiti građana. Angažovanje državnog sektora u Nigeriji postalo je važno tokom perioda posle nezavisnosti.

Železnica je bila verovatno prvi glavni primer preduzeća državnog sektora u Nigeriji. U početku, zamišljena uglavnom u uslovima  kolonijanih strateških i administrativnih potreba, brzo je dobila dimenziju dobrodošle ekonomske koristi za prevoz robe u međunarodnoj trgovini, kako što  su kakao, kikiriki, palmino jezgro itd.

Imajući u vidu strukturalnu prirodu kolonijalnog privatnog vlasništva i kontrolu nad železnicom u državama metropolama, teško se može očekivati da je nigerijska korporacija železnica mogla biti započeta kao bilo koji drugi projekat, nego kao preuzeće državnog sektora za ovakav masovni transport.

Kolonijalna administracija je bila centar neophodnih ekonomskih i društvenih objekata infrastrukture koje privatna preduzeća nisu mogla da obezbede. Druga, uključuju železnicu, puteve, mostove, električnu energiju, pristaništa i luke,vodovod i telekomunikacije. Društvene usluge, kao što  su obrazovanje i zdravstvo, bile su u velikoj meri ostavljene u srodnim rukama Hrišćanske Misije. Ali čak i na ovom početnom stupnju, sama Vlada je ušla pozitivno u pojedine direktne proizvodne sektore privrede: kamenolom u Aru, ugljenokop u Udi i pilanu i fabriku nameštaja u Ljori.

To su bili početni koraci. Ulazak industrije sirove nafte u nigerijsku ekonomiju  posle građanskog rata 1970. sa udruženim usponom, pojačao je angažovanost Vlade u proizvodnji i kontroli nigerijske privrede. Glavni cilj  Vlade u to vreme bio je da pretvori što je više moguće sve veći prihod od nafte u društvene, fizičke i ekonomske investicije u infrastrukturu. Nigerijski dekret o unapređenju preduzeća iz 1972. koji je stupio na snagu 1.aprila 1974. sa svojim sledećim amandmanom iz 1976. obezbedio je konkretnu osnovu za obimno učešće Vlade u vlasništvu i upravljanju preduzećima. Ako imate u vidu ovaj razvoj, državna preduzeća na federalnom nivou su premašila 100 u broju do 1985. i ona su se širila na poljoprivredne, energetske, rudarske, bankovne, osiguravajuće, proizvodne, transportne, trgovinske i druge uslužne aktivnosti. Ubrzo, raznovrasnost nigerijskih preduzeća se proširila od organizovanja farmi do proizvodnje, od opštinskog prevoza do rudarstva, od stambene izgradnje do višenamenske energije, od trgovine do bankarstva i osiguranja. Na nivou državne i lokalne vlasti, raznovrsnost aktivnosti koje su privukle investiranje iz državnog sektora, je takođe postala  velika. Tako su razna preduzeća od javnog interesa u pogledu učešća većine akcija ili u potpunom vlasništvu od strane države,  i drugih državnih entiteeta postala vidljiva u različitim delovima Nigerije. Između 1975. i 1995. godine procenjeno je da je Federalna vlada Nigerije investirala više od 100 milijardi dolara u državna preduzeća.

Privredni problemi osamdesetih godina

Osamdesete su bile svedok stalnog ekonomskog pogoršanja  i očigledno  pogrešne ekonomske politike. Zemlja je početkom osamdesetih ušla u težak period. Nastala  je nestašica deviznih sredstava. Do sredine osamdesetih  obelodanila se realnost  nacionalne privrede. Smanjenje broja radnika je postalo jako rašireno i u privatnom i u državnom sektoru. Visoka stopa inflacije i  nezaposlenosti pogađala je i  kvalifikovanu i  nekvalifikovanu radnu snagu i uslovila  nizak stepen korišćenja fabričkih kapaciteta. Izvor društveno-ekonomskih teškoća vezuje se za globalnu ekonomsku recesiju koja je počela 1980-ih. navele su  Federalnu vladu, na čelu sa predsednikom Shehu Shagarijem, da započne program ekonomske stabilizacije.( Aboyade,1974 ).

Problem funkcionisanja preduzeća u državnom sektoru u Nigeriji bio je dodatno iskomplikovan padom društveno-ekonomskog razvoja u zemlji, prouzrokovanog globalnom ekonomskom recesijom i kolapsomtržišta nafte. Tako  nesiguran  fiskalni i monetarni položaj u Nigeriji nije više mogao da izdrži zahteve svojih preduzeća iz državnog sektora, više zbog toga što su oni radili ispod očekivanja u pogledu profita od investicija i kvaliteta usluga. Krajem osamdesetih  državna preduzeća koja su bila prevelika, počela su da pate od fundamentalnih problema defektne strukture kapitala, prevelike birokratske kontrole i intervencije, neadekvatne tehnologije, velike inkompetencije i flagrantne korupcije. Sa dubokim unutrašnjim krizama koje obuhvataju visoku stopu inflacije i nezaposlenosti, spoljne dužničke obaveze i pogrešno raspoređivanje deviznih sredstava,Nigerija je zajedno sa mnogim drugim afričkim zemljama ozbiljno savetovana od strane svetskih zajmodavnih agencija , naročito od Međunarodnog monetarnog fonda  i Svetske banke da se oslobodi  državnih preduzeća, kao jedan od uslova za dobijanje ekonomske pomoći. Sa pojačanim pritiskom za ekonomskom liberalizacijom, afričkim liderima, uključujući nigerijske,  rečeno je da će privatizacija kao ekonomska reforma pomoći da se smanje državna neefikasnost i gubici, obezbedi veći spektar delovanja za privatni sektor, privuče više investicija, uvede nova tehnologija i na taj način oživi ekonomski rast. Tako su mnoge zemlje, uključujući Nigeriju, započele privatizaciju i druge tržišno orijentisane reformekako  bi se izvukli iz strukturalne neravnoteže.(Nwoye 1997.) 

Sa ovakvom pozadinom Program strukturalnog prilagođavanja  predložio je vrstu reforme koja bi uticala na ciljeve, administraciju i menadžment većine preduzeća državnog sektora sa cilje povećanja njihove efikasnosti (Federalna republika Nigerija, l986.). Stoga  je jedan od glavnih ciljeva Programa  bio vođenje deregulacije i privatizacije koje vode ukidanju subvencija, smanjenju troškova za plate i očiglednom kresanju  u javnom sektoru, da bi se država smanjila na normalnu veličinu.    

Pod reformskom šemom očekivalo seda se preduzeća državnog sektora klasifikuju u tri široke kategorije:

1. Potpuno  ili delimično privatizovana,

2. Potpuno ili delimično komercijalizovana,

3. Zadržana kao institucije državnog sektora.

Dok je Program strukturalnog prilagođavanja proširio kategorije u kojima se preduzeća državnog sektora mogu grupisati, nije uspeo da stvarno klasifikuje postojeća preduzeća u specifične kategorije.

Privatizacija u Nigeriji

Privatizacija u Nigeriji je bila formalno uvedena Ukazom o privatizaciji i komercijalizaciji iz 1988. godine, koji je kasnije osnovao Tehnički komitet za privatizaciju i komercijalizaciju  pod predsedništvom dr Hamza Zayyadom, sa ovlašćenjem da privatizuje 111 javnih  preduzeća a 34 da komercijalizuje.. Godine 1993. nakon što je privatizovao 88 od 111 preduzeća navedenih u dekretu,  Tehnički komitet je završio  svoj zadatak i predao završni izveštaj. Na osnovu preporuke– Tehničkog komiteta, Federalna vojna vlada je 1993. godine proglasila Ukaz o birou za javna preduzeća kojim je ukinut Ukaz iz 1988. godine, i osnovao Biro za  javna preduzeća  radi  primene programa privatizacije u Nigeriji. Godine 1999. Federalna vlada je donelaUkaz o (privatizaciji i komercijalizaciji) javnih preduzeća  kojim je stvoren  Nacionalni savet za privatizaciju na čelu sa potpredstednikom Alahaji Atiku Abubakar. Funkcije saveta uključuju:

• kreiranje politike privatizacije i komercijalizacije,

• određivanje modaliteta za pivatizaciju i savetovanje vlade o tome,

• određivanje vremena za privatizaciju određenih preduzeća,

• odobravanje cena akcija i postavljanje savetnika za privatizaciju,

• obezbeđivanje da se komercijalizovanim državnim preduzećima upravlja u skladu sa zdravim komercijalnim principima i obazrivim finansijskim praksama,

• povezivanje javnih preduzeća sa nadzornim ministarstvimakako bi se obezbedila efektivna kontrola i osigurala upravljačka samostalnost javnih preduzeća.

Ukazom iz 1999. godine takođe je osnovan Biro za javna preduzeća  kao sekretarijat Nacionalnog saveta za privatizaciju. Funkcije Biroa između ostalog obuhvataju:

• primenu politike Saveta u vezi privatizacije i komercijalizacije,

• pripremu javnih preduzeća odobrenih od strane Saveta za privatizaciju i komercijalizaciju,

• savetovanje Saveta o kapitalnim potrebama za rekonstrukciju preduzeća koja se privatizuju,

• obezbeđivanje finansijske discipline i odgovornosti komercijalizovanih preduzeća,

• davanje preporuka Savetu  prilikom angažovanjakonsultanata, savetnika,  investicionihbanaka, finansijskih institucija koje emituju hartije od vredosti, akcionara, advokata, staraoca, knjigovođa i drugih stručnjaka koji su potrebni za privatizaciju ili komercijalizaciju preduzeća,

• obezbeđivanje da se uspeh privatizacije i komercijalizacije vrši putem kontrole i evaluacije.

Potonja primena donela je sa sobom protivrečnosti koja još postoje.Zapadne zemlje, a naročito MMF i Svetska banka, okrivljene su da primoravaju na privatizaciju javnih preduzeća i prirodnih resursa u Africi, kao uslov za pomoć u razvoju (Nwoye, 1995.). One se optužuju da govore osiromašenim zemljama da predaju svoje javne usluge privatnicima i rasprodaju svoju naftu, gas, rudnike, električnu energiju, telekomunikacije, transport i vodovode za šta se kaže da je uslov za ublažavanje tereta dugova. Mnoge afričke zemlje su do guše u dugovima i mole za opraštanje dugova. Kaže se da Nigerija ima teret dugovanja od 32.3 milijarde dolara od kojih se procenjuje da su usluge u 2003. godini. progutale čak 2.91 milijardu dolara.

Predubeđenja protiv privatizacije

Imajući u vidu činjenicu da je početni podsticaj za privatizaciju u Africi došao od zajmodavnih institucija, naročito MMF–a i Svetske banke kao deo pritiska ka strukturalnom priladođavanju, mnogi su verovali damora da postoji skriveni program u obliku ekonomske eksploatacije.

To je uglavnom uslovljenost koja se vezuje za privatizaciju u pogledu ublažavanja tereta dugova i davanja finansijske pomoći, koja je izazvala ozlojeđenost od strane javnosti, naročito radnika, koji privatizaciju vide kao inicijativu od strane zajdmodavca. Kao i u pojedinim drugim afričkim zemljama, ova ozlojeđenost se pojačava jer je veliki broj većih preduzeća privatizacijom doveden pod  strane interese.

Nekoliko argumenata protiv privatizacije su sledeći :

• Povećanje cena – Protivnici strahuju da će privatni sektor  eksploatisati potrošače tamo gde postoje monopolistička ili oligopolistička moć tako što će povećati cene robe.

• Stvaranje siromaštva – U srži i kritike privatizacije je opažanje da ona nije  pravedna – da šteti omašnima i ranjivoj radnoj snazi, a koristi bogatima, moćnima i privilegovanima – te da stoga podstiče siromaštvo. 

• Razbijanje sindikata - Radnici koji su otpušteni kao rezultat privatizacije imaju velikih teškoća u nalaženju drugog posla; veliki broj ljudi bez posla prinuđeni su da prihvate poslove sa nižom platom, manjom sigurnoću i manjim beneficijama. Oni stoga veruju da su ciljevi privatizacije smanjivanje  cene rada i broja radnika i razbijanje moći sindikata.

• Korupcija - Postoji takođe  argument da, ako  čak i ako privatizacija doprinosi poboljšanju efikasnosti i finansijskom učinku, ona ima negativan efekat na raspodelu  bogatstva koja se verovatno javlja iz korupcije. Korupcija je jedini najdestruktivniji faktor odgovoran za žalosnostanje stvari u mnogim zemljama u razvoju. Ona deformiše ekonomiju putem rasipništva i pogrešne alokacije  resursa i tako stvara potrebu za spoljnom pomoći. Međunarodna organizacija Transparency International  je odavno osudila štetne posledice korupcije i identifikovala akutnu korupciju u mnogim zemljama u razvoju. Na primer, 1997. godine  njen indeks godišnje korupcije rangirao je Nigeriju kao najkorumpiraniju zemlju  u svetu, koju slede Pakistan i Kenija ^[2] . Do 1998. godine indeks se pomerio i Kamerun je zamenio Nigeriju na prvom mestu ^[3] . Pojedini  pogrešno upućeni Nigerijci uveravaju: ”na kraju krajeva, korupcija je svuda, uključujući industrijski razvijene zemlje.” Tačno je da je korupcija fenomen rasprostranjen u čitavom svetu, a to su i industrijski razvoj i tehnološka dostignuća. Zašto se onda  industrijski razvijene zemlje angažuju oko tehnoloških inovacijua,  dok se afričke zemlje bave širenjem samo granica korupcije i poduhvatima koji vode siromaštvu?

• Javna preduzeća treba da ostanu - Postoji snažno verovanje da privatizacija nije neophodna. Javna preduzeća ne moraju da rade sa gubitkom; sve što im je potrebno su dobri menadžeri, manje političke intervencije, kompetentni upravni odbori i naročito racionalnija politika formiranja cena.
• Nepravda - Postoji tvrdnja da su političari i birokratija oni koji su prouzrokovali loše  poslovanje javnih  preduzeća, a samo se od radnika očekuje da podnesu teret reformi. Kritike ovo vide kao nepravdu.
• Eksploatacija od strane kapitalističkih zemalja - Privatizacija se  vidi kao nametanje stranih kapitalista i agencija kao što su MMF i Svetska banka; prema tome, privatizacija mora da znači eksploataciju  zemalja u razvoju. Privatizacija je strana - Pojedini kritičari dokazuju da je privatizacija neokolonijalizam, s obzirom da se politika gura od strane Međunarodnog monetarnog fonda,  Svetske banke i njihovih  agencija. Ona nije domaća ideja i zbog toga neće funkcionisati.
• Zahtevi radnika za zaštitom radnih mesta - Od početka je najuporniji i najorganizovaniji javni otpor privatizaciji u Nigeriji, dolazio  iz radničkog pokreta. Uvek je bilo štrajkova i kontraštrajkova protiv  odluka o privatizaciji vladinih agencija. Ponekad radnici uspevaju da blokiraju ili uspore privatizaciju određenih preduzeća. U drugim slučajevima Vlada jednostavno ignoriše otpor radnika, ostavljajući za sobom  gnev i političku tenziju. Ono što je očigledno je da radnici reaguju protiv ugrožavanja njihovih radnih mesta ili mogućnosti ugrožavanja beneficija od strane  nove uprave. Možda je moguće da je to nastavljen pritisak od strane Svetske banke da pokrene proces reformi i drži ga na koloseku, što utiče da se pojedine od ovih humanitarnih problematika ignorišu. 

Ovakve optužbe nisu retkost. Strah od privatizacije nije briga nastala samo u Nigeriji. Širom sveta najžešći i najuporniji su oni koji podržavaju radnike. Kritičari privatizacije dosledno oslikavaju negativne efekte na raspodelu prihoda i dobrobit radnika. Ipak se još empirijski ne zna dovoljno o uticaju privatizacije u Nigeriji da bi se formirao definitivan sud, aktuelne izjave o ovom pitanju još se nalaze između predloga i zaključaka.

Ciljevi privatizacije

Moguće je da su pojedina od ovih raširenih i kritičkih opažanja i tvrdnji o privatizaciji tačna – nema sumnje da su pravljene greške u prošlosti i da obećanja nisu ispunjena, na primer u  slučaju intervenicje od strane nosioca političkih funkcija. Međutim, može se ispostaviti da je greška suditi o privatizaciji iz ograničene perspektive. Skup ciljeva  programa privatizacije  je  širi i obuhvata mnoge fundamentalne komponente koje mogu zajedno da deluju  radi povećanja mikro-ekonomske efikasnosti. Postoje, zaista, neki kritični dugoročni ciljevi koje treba postići kroz privatizaciju, uključujući sledeće:

• povećanje proizvodne efikasnosti,

• jačanje uloge privatnog sektora u privredi, što će garantovati zaposlenost i veću iskorišćenost kapaciteta,

• poboljšanje finansijskog zdravlja javnih usluga, sa uštedama od ukinutih subvencija,

• oslobađanje više resursa za alokaciju u ostaleoblasti vladinih aktivnosti tamo gde je potrebno (primera radi, finansije koje bi trebalo da se koriste za subvencije sada treba da se usmere u razvoj seoskih zajednica),

• smanjenje korupcije s obzirom da će se smanjiti intervencijaod strane političara.

Program privatizacije treba da se prosuđuje i  procenjuje nivoom ispunjenja predviđenih ciljeva. Osim toga, privatizacija bi trebalo da se kreće sporom ali stabilnom razvojnom brzinom.

Program za uspešnu primenu privatizacije

Zadobijanje poverenja radnika

Vlada treba da nastoji da pridobije pristanak radnika za privatizaciju dajući im vlasništvo nad deonicama preduzeća. Radnicima bi mogao da bude dodeljen procenat akcija po posebno sniženoj  ceni. Postoji potreba za daljim praćenjem privatizovanih preduzeća - da se vodi evidencija o preciznim brojkama  o zaposlenosti pre i posle privatizacije, uključujući statistiku koja će pokazivati da li uposlenost opada ili raste radi smanjivanja  straha  sindikata. Ostala statistika trebalo bi da obuhvati koliko će sposobnih i kvalifikovanih radnika biti prihvaćeno od strane kupaca itd.

S druge strane, radnici takođe moraju da shvate da  mnoga radna mesta takođe mogu biti svakako izgubljena usled njihovog smanjivanja, s obzirom da Vlada ne može u beskonačno da nastavi sa subvencionisanjem krizom pogođenih javnih preduzeća;  jedino što bi moglo da se garantuje je stalno otpuštanje. Bilo koji ozbiljan pokušaj da se suočite sa negativnim pojavama i gubicima  u preduzećima državnog sektora a da to nije privatizacija, morao bi obavezno da uključi smanjenje broja radnika.

Uključivanje sfere rada

Interakcija sa sindikatima kao interesne strane  je često dobra strategija. Jedna od glavnih grešaka uobičajenih u privatizaciji u Africi je potcenjivanje radnika. Kada sindikati nisu uključeni u organizovan proces, moglo bi biti teško steći njihovu saradnju. Akcionari se moraju učiniti osetljivim na predstojeća ograničenja koje će privatizacija verovatno prouzrokovati, naročito u bliskoj budućnosti.

Kontrolisanje procesa privatizacije

Pojedine zemlje su stvorile  jake poluautonomne komisije za privatizaciju uz učeće iz vlade, preduzeća i drugih sektora. Nigerija može da formira  takvu komisiju koja bi se sastojala od predstavnika vlade,  verovatno iz Biroa za privatizaciju, predstavnika sindikata i privredne komore koji bi bili uključeni u procese kontrole i primene.Jedan od glavnih zadataka s kojima se suočava privatizacija je obezbeđivenje veće transparentnosti i odgovornosti u procesu. Sumnje o korupciji koje prate dogovore oko privatizacije zahtevajuustanovljavanje odvojenih revizija  i Nadzornih komiteta Skupštine radi pomaganja u procesu kontrole.

Transparentnost i odgovornost

Jedno od najvažnijih zadataka u ostvarivanju privatizacije je obezbeđenje veće transparentnosti  i odgovornosti u procesu. Nigerijsku naciju karakteriše nepoverenje i sumnja. Transparentnost stvara percepciju  poštenja i odgovornosti. Sredstva dobijena od prodaje javnih  preduzeća mogu se investirati u opipljive javne interese kao što su obrazovne i  zdravstvene usluge. Pojedine  zemlje u razvoju koriste svoje prinose  za izmirenje dugova. Po mom mišljenju, novac dobijen prodajom javnih preduzeća i  ušteđen putem ukidanja subvencija trebalo bi investirati u zaleđe za obezbeđivanje infrastrukture. Ovo  neće samo podstaknuti  razvoj, već će i proveriti tendenciju seosko-gradske migracije, naročito među mladima,  s obzirom da gradovi postaju prenaseljeni dok se seoske oblasti zapuštaju. 

Konzistencija i kredibilitet

Pre izvesnog vremena sam saznala da se konzistencija plus kredibilitet  izjednačavaju sa ekonomskim poverenjem. Nema sumnje da javnost uvek želi nenadmašan rekord kredibiliteta da bi se zadobilo njihovo poverenje u bilo koji program strukturalne reforme. Ključ za kredibilitet je konzistencija i komunikacija. Kad god vladi nedostaje kredibilitet, ljudi odbijaju da menjaju dok konfrontacija koja će nastati usled toga na nametne neizbežnu cenu zaraćenim stranama o trošku privrede.

Ideološki imperativ

Veoma je poučno zabeležiti da se uspešna strukturalna reforma ne može zabeležiti sve dok:

1. Vlada ne veruje, poštuje i, najvažnije,ne informiše javnost adekvatno, svaki korak, kao što je zašto se preduzimaju određene aktivnosti;

2. privatizacija nije obavljena pravilno bez posebih koncesija ili privilegija prilikom prodaje javnih  preduzeća;

3. zemlje kreditori moraju voditi računa o specifičnim okolnostima Nigerije kada povećavaju pritisak na brzinu privatizacije, zato što  našu zemlju sa niskim prihodom karakteriše siromaštvo.

Donja granica

Zaključna tačka je da, ako se privatizacija sprovodi sa iskrenom namerom, skoro svaka grupa će napredovati. oskobađanja. Radnici će biti  akcionari, položaj potrošača će biti bolji zbog boljih usluga, novodiplomirani  i nezaposleni će  dobiti posao usled ekspanzije, Vlada će se osloboditi tereta subvencija, investitori će dobiti priliku da investiraju i,  konačno, javnost (i stranci i državljani) biće slobodni da slede svaki svoj  lični ekonomski interes.

S obzirom na ogromne društveno-ekonomske probleme s kojima je suočena Nigerija, postoje svi razlozi za brigu o stanju naših planova i akcija. Pitanja koja su obuhvaćena, od razvoja infrastrukture do  proizvodnje povrća, sva ona se razgranavaju ne samo u državnom sektoru, već i u privredi kao celini.

Bibliografija

Aboyade, O. [1974]: "Nigerian Public Enterprises as an Organizational Dilemma" [“Nigerijska javna preduzeća kao organizaciona dilema”] in Public Enterprises in Nigeria [Javna preduzeća u Nigeriji]. Proceedings of the 1973 Annual Conference of the Nigerian Economic Society.

Federal Republic of Nigeria [1986]: Structural Adjustment Programme for Nigeria [Programi strukturalnog prilagođavanja za Nigeriju]. Lagos: Federal Government Printers.

Nightingale, S.M; Pindus, M.N. [1997]: Privatization of Public Social Service: A Background Paper [Privatizacija javnih socijalnih usluga]. Unpublished

Nwoye, M.I. [1995]: Small Business Enterprise: How to Start and Succeed. [Mala preduzeća; Kako početi i uspeti] Benin: Benin Social Science Series for Africa.

Nwoye, M.I. [1997]: Management Practices and Performance Determinants of Public and Private Sector Enterprises in Anambra, [Prakse upravljanja i determinante izvršenja u javnom i privatnom sektoru u Anambri] Edo and Delta States of Nigeria: A Factor Analysis.

National Productivity Centre, [1991]: Productivity for Self-Reliance and Excellence [Produktivnost za samonadmoćnost i izvrstnost]. Proceedings of the 1st National Productivity Day Celebration, 21 February 1991, Lagos.

Obadan, M.I. [1993]: Wither Structural Adjustment in Nigeria [Odumiranje strukturalnog prilagođavanja u Nigeriji]. Ibadan: NCEMA Monograph Series No. 3.

Yahaya, S. [1991]: "The Performance of Public Enterprises in an International Context: An Empirical Study" [“Učinak javnih preduzeća u međunarodnom okruženju: Empirijska studija”]in Public Enterprises in Nigeria. [Javna preduzeća u Nigeriji] The Nigerian Economic Society Annual Conference, Sokoto.

Transparency International, “Transparency International publishes 1997 Corruption Percpetion Index”, Press Release, Berlin 31 July 1997

World Bank [1994a]: Adjustment in Africa: Reforms, Results and the Road Ahead. [Prilagođavanje u Africi: Reforme, rezultati i put pred nama] Washington, DC: The World Bank.

World Bank [1994b]: World Development Report, 1994: Infrastructure for Development.    [Izveštaj o svetskom razvoju, 1994: Infrastruktura za razvoj] Washington, DC: The World Bank.

O autorki:

Dr May Ifeoma NWOYE (Nigeria), završila studije računovodstva na Univerzitetu Džordž Vašington i studije finansija na Jugoistočnom univerzitetu u Vašingtonu, SAD. Doktorat iz menadžmenta stekla je na Univerzitetu Benina u Nigeriji. Članica Nigerijskog instituta za menadžment. Autorka više knjiga i istraživačkih radova o preduzetništvu i menadžmentu u mnogim lokalnim i međunarodnim časopisima.
Kontakt: maynwoye@yahoo.com 

^[1] Od engl. ‘welfarism’ – skup stavova i politika koje karakteriše ili teži ka osnivanju države blagostanja (engl. welfare state). Prim. ur.

^[2] Transparency International, “Transparency International publishes 1997 Corruption Percpetion Index”, Press Release, Berlin 31 July 1997, p. 2. Dostupno na: http://www.transparency.org/cpi/1997/cpi1997.pdf (napomena M.D.)

^[3] Dokument dostupan na: http://www.transparency.org/cpi/1998/cpi1998.html (Prim. ur.)