Početna strana
 
Seksualno zlostavljanje žena i eksploatacija dece od strane mirovnih snaga:
Slučaj Bosne i Hercegovine i Demokratske Republike Kongo
mr Olivera Simić, konsultantkinja za rodna pitanja, Bosna i Hercegovina

1. Uvod

Misija Ujedinjenih nacija u Kongu (u daljem tekstu MONUC ) je misija koja je u toku, dok je misija UN u Bosni i Hercegovini (u daljem tekstu UNMIBH) završena pre nešto više od tri godine. [1] Iako skandalizovana sa učešćem mirovnjaka u trgovini ženama i seks industriji, UNMIBH je dobila visoku ocenu od strane međunarodne zajednice kao “uspešna.” [2] Nakon završeka misije mirovne snage su napustile zemlju i promenile mesto boravka u potrazi za državama razorenim ratom kojima je potreban mir. Ipak, krivična dela izvršena od strane mirotvoraca nad onima kojima su oni najviše potrebni, posebno nad ženama i decom, nastavljaju se. Štaviše, izgleda da su u porastu.  

Bez sumnje, seksualna eksploatacija je oduvek bila “seksi” tema koja privlači novinare ali i čitaoce širom sveta [3] . Štaviše, ukoliko se seksualno zlostavljanje može na bilo koji način dovesti u vezu sa UN i njegovim osobljem, utoliko je “interesantnije” i privlači veću pozornost. S druge strane, mediji čini se, nisu previše zainteresovani za, na primer, ekonomski prosperitet koji misija može da ponudi domicilnom stanovništvu, kao što je mogućnost zapošljavanja i time postajanja dela sistema UN. Zaista, interes da se naglase pozitivni trendovi koje misija može da donese zemlji u kojoj se nalazi radije nego samo promašaji je retko od bilo čijeg interesa, osim interesa UN.

Nadalje, što su više naslov i priča šokantni, veći je osećaj besa i razočarenja u celokupan sistem UN od strane javnosti. Ljudi su uvek uznemireni kad saznaju da je neko seksualno zlostavljan, ali zašto je to posebno izraženo u slučaju pripadnika mirovnih snaga? Da li je to zog prefiksa UN koji stoji ispred njih? Da li je to zbog toga što bi oni trebalo da budu “spasioci” “ranjive” populacije, a ne njihovi zlostavljači? Ili mi želimo da potvrdimo nešto dobro znano, a to je da niko nije “savršen” kao što UN često želi da ostavi dojam na populaciju širom sveta. U ovom eseju, pokušaću da objasnim šta je do sada učinjeno u sistemu UN, posebno u mirovnim misijama Ujedinjenih nacija u Bosni i Hercegovini i Kongu, u pogledu rastućeg problema seksualnog zlostavljanja žena i eksploatacije dece od strane mirovnjaka, dok su boravili u misijama na njihovim teritorijama. Nastojaću u ovom tekstu da iznesem značajne akcije koje se preduzimaju, u cilju poboljšanja dosadašnje situacije u borbi sa ovim gorućim problemom, a od 1995. godine kada je misija UN došla u BiH i kada su optužbe o njihovom uključivanju u seksualno zlostavljanje i trgovinu ženama počele da izlaze u javnost. Kako je misija UN u BiH odgovorila na ove optužbe? Koji mehanizme za zaštitu i sudsko gonjenje su postojali tada, a koji se sada primenjuju? Da li je misija UN u Kongu naučila lekciju od misije UN iz BiH? Ili je istina da će Dečaci ostati dečaci bez obzira da li mi nešto poduzeli ili ne.

2. UNMIBH i MONUC: završena misija i misija u toku

Kongo i pet regionalnih država su potpisale mirovni ugovor u Lusaki u julu 1999. godine. Da bi moglo da održava vezu sa stranama u konfliktu i da izvršava druge zadatke, Veće sigurnosti  je uspostavilo misiju UN u Kongu 30. novembra 1999. godine uključujući u istu već osoblje ovlašćeno svojim prethodnim rezolucijama. Veće sigurnosti je 24.  februara 2000. godine proširilo svoju misiju i mandat. [4] Nakon toga, ono je svoj mandat još nekoliko puta proširilo. Sadašnji mandat uglavnom proističe iz Rezolucije 1493, donete 28. jula 2003. godine kojom je Veće sigurnosti,  autorizovano Poglavljem VII UN Povelje, povećalo mirovnu UN misiju na brojno stanje od 10.800. [5] Medjutim, iako je rat proglašen završenim, sukobi traju do današnjeg dana. 

Uspostavljena 1995. godine, mirovna misija UN u BiH obavljala je čitav niz funkcija posebno onih koje se tiču reforme policije i sprovođenja zakona. Obe misije, i u BiH i u Kongu, imale su slične mandate: razoružavanje, deminiranje, ljudska prava, izbori, reforma bezbedonosnih snaga i ponovno uspostavljanje vladavine prava. Nakon sedam godina, i uspešnog zaključenja svog mandata, [6] misija UN u BiH je okončana 31. decembra 2002. godine. Iako se o misijama može govoriti kao uspešnim u pogledu nekih preduzetih aktivnosti, obe nisu uspele u jednom: održavanju discipline i poštovanju pravila ponašanja postavljenih za mirovnjake. Nepoštovanje pravila ponašanja pre svega pogađa (odnosno, u slučaju misije UN u BiH je pogađalo) žensku populaciju, kao i decu u obe zemlje. 

Kongo je zemlja koja broji blizu 55 miliona ljudi, dok je BiH 13 puta manja sa oko 4 miliona stanovnika. Međutim, u pogledu pretrpljenih gubitaka, obe zemlje su imale skoro isti procenat gubitka populacije prouzrokovane ratom. [7] Obzirom da ne postoji rodna segregacija podataka, mi ne znamo koliko je žena izgubilo živote u ovim konfliktima. Ono što znamo je da skroro 75 odsto izbeglica i interno raseljenih lica u Kongu čine žene i deca. [8] Skoro isti procenat žena izbeglica i interno raseljenih lica je bio i u BiH, što potvrđuje svetsku statistiku prema kojoj skoro 80 odsto pomenutih čine deca i žene. [9] Ipak, ova statistika nam ništa ne govori o procentu žena, jer pretpostavlja da su “žene i deca” homogena grupa ljudi. Ali, mi znamo da ona to nisu.

3. Mirovne misije: plodno tlo za seksualno zlostavljanje?

Ono što može predstavljati zajedničku osobenost obe misije je da su izazvale šokantne izveštaje o seksulanom zlostavljanju i silovanjima. Iako su slučajevi seksualnog zlostavljanja i nasilja, koji su postali gotovo univerzalni u kontekstu mirovnih misija [10] i postojali su (a u slučaju misije u Kongu još uvek postoje) u obe misije, priroda zlostavljanja u ove dve misije je drugačija. Na primer, dok je trgovina ženama procvetala dolaskom desetina hiljada mirovnjaka, prvenstveno pripadnika muškog pola u BiH 1995. godine [11] , u Kongu ne postoje slučajevi (barem ne transparentni i zvanično poznati) o umešanosti mirovnjaka u transnacionalni organizovani kriminalitet kao što je trgovina ženama. Kongo je pre zemlja porekla za žene i decu koji su trgovani u svrhu seksualne eksploatacije, prisilnog rada i prisilnog učestvovanja u oružanim sukobima. [12] Ipak, “nedostatak informacija ne znači ne postojanje fenomena trgovine ženama i decom u Kongu.” [13] Međutim, čak i ako transnacionalni kriminal u vidu trgovine i ne postoji sad, mogao bi postati problem i Kongo bi trebao da bude spreman da kazni one koji bi mogli biti uključeni u buduće mreže trgovine.  Iako kazneni zakonik u Kongu “ne sadrži specifične odredbe protiv trgovine ženama i decom”, [14] on ne bi trebao da čeka da kriminalizira trgovinu ljudima nakon što zemlja postane zatrpana slučajevima ili kada izgubi preku potrebu za tim, što se upravo i desilo u BiH. [15]

U obe mirovne misije mirotvorci su koristili neravnomerne odnose moći i imali odnose sa maloletnica/ima i odraslima za bizarnu količinu novca ili u zamenu za hranu ili druga dobra. Slučajevi silovanja od strane mirovnjaka u BiH nisu bili transparentni i posebno poznati, dok su u slučaju Konga oni bili široko rasprostranjeni. Jasna razlika u blagostanju između domaće populacije i mirovnjaka je zapravo stvorila mogućnost za korištenje moći i autoriteta nad ranjivom populacijom. Međutim, u BiH pored nekoliko slučajeva u kojima su mirovnjaci seksualno zlostavljali maloletnice/ke, glavna meta su im bile bele žene strankinje, žrtve trgovine ljudima. Ovo je sledeća razlika između MONUCa, gde su mirotvorci seksualno zlostavljali lokalne devojčice/žene/decu, dok su UNMIBH mirotvorci uglavnom učestvovali u seksualnom zlostavljanju strankinja  iz Rumunije, Ukrajine i Moldavije. Ograničena sloboda kretanja i višak slobodnog vremena mogu biti neki od  razloga zbog kojih su se oni opredeljivali da posećuju najbliže bordele i noćne barove pretrpane ženama strankinjama. Ipak, neki slučajevi, koji su zapravo bili glasine o seksualnom zlostavljanju bosanskih maloletnica, imali su za mesto seksualnog iskorištavanja ogradu koja je žicom delila vojne baze od “vanjskog sveta” tj. domiclinog stanovništva. Priče koje su tada kružile među lokalnom populacijom bile su o lokalnim devojčicama, srednjoškolkama, koje su vršile oralni seks za 5-10 eura odmah ispred vojne baze, pa čak (neki kažu) i kroz žicu od ograde [16] .

Teško je potvrditi da su ove devojčice vršile seksualne usluge u BiH zbog preživljavanja ili je postajao neki drugi razlog za to. Međutim, dobro je poznato da su žene koje čine seksualne akte sa mirovnjacima, sa izuzetkom žrtava trgovine [17] , podstaknute siromaštom i nedostatkom alternativnih načina obezbeđenja osnovnih ljudskih potreba za njih i njihovu porodicu.

Iako nisu uočeni slučajevi transnacionalne trgovine ljudima u Kongu, neki slučajevi unutrašnje trgovine su prepoznati. Lokalni dečaci se ponašaju kao makroi za MONUC osoblje, podvodeći devojčice za prostituciju. Dečaci iz Konga u proseku zarađuju jedan američki dolar za svaku devojčicu ili završe tako što ne budu isplaćeni uopšte. Ovi dečaci su uglavnom maloletni između 8 i 18 godina, bivša deca vojnici od kojih svega nekolicina pohađa školu. [18] Većina identifikovanih ženskih žrtava potiče iz siromašnih sela i starosti su od 12 do 16 godina. [19]

Najzad, primetila sam da su npr. mirovnjaci iz Pakistana jedna od nacija koje je umešana u ozbiljne optužbe za trgovinu (kupovinu) žena u BiH, a u Kongu u opstrukciji napora da se ispita umešanost u seksualna zlostavljanja ali takođe i u nekim drugim skorašnjim mirovnim operacijama. S tim u vezi, bilo bi poželjno da se učini više ozbiljnog istraživanja o mogućim prezumpcijama da su neke nacije više sklone da budu umešane u seksualna zlostavljanja žena, nego druge. Ovo bi moglo da bude korisno u smislu veće opreznosti i identifikacije potencijalnih prestupnika ali takođe i radi više rada sa istima na prevenciji, da do prestupa ne dođe. 

4. Status žena u BiH i Kongu

Status žena pre dolaska mirovne misije u određenu zemlju bi trebao biti analiziran i uzet u obzir kao relevantan. Paul Higate kao jedno od objašnjenja za loš odnos prema ženama Konga od strane mirovnjaka vidi u već postojećoj neravnopravnosti polova u samom Kongu. Drugim rečima, ukoliko žene nisu poštovane od strane “njihovih” (domaćih) muškaraca, kako i zašto bismo očekivali da one budu poštovane od strane stranih mirovnjaka? Takođe, Higate pominje i rasizam, govoreći da “muški mirovnjaci nalaze da su Kongolke drugačije od belkinja, obrazovanih žena koje se nalaze u njihovim zemljama porekla”. [20]

Dok  žene i u BiH i u Kongu žive u patrijarhalnom društvu, situacija sa Kongolkama je drugačija nego sa ženama iz BiH. Žene BiH su pre rata uživale relativno dobar status i bilo im je omogućeno da koriste svoja socijalna i ekonomska prava. Takođe, žene su imale visok stepen pismenosti, bile su dobro obrazovane i zaposlene. Nasuprot njima, žene Konga su bile tretirane kao “građanke drugog reda” [21] i pre izbijanja ratnih sukoba. Štaviše, “zakon kao i društvene norme su definisale ulogu žena i devojaka koje su morale biti potčnjene muškarcu.” [22] Porodični zakon u Kongu zahteva da se žene povinuju svojim muževima koji su prepoznati kao glave domaćinstva. Naravno, ova činjenica ne govori da je to upravo razlog zašto se žene prostituišu ali smatram da pređašnji društveni status i uloga žene može biti važna. Nisko samopouzdanje žena, visok stepen seksualnog nasilja tokom rata, zajedno sa rasprostranjenim porodičnim nasiljem, društvenim i zakonskim normama koje potčinjavaju žene muškarcima mogu da vode do “stepena lokalnog prihvatanja nasilja i/ili eksploatativnog ponašanja prema ženama i devojkama”. [23] Takođe, moramo imati na umu da je Kongo bio kolonija “belog čoveka” više od 60 godina [24] i da zbog toga “beli čovek” još uvek može biti viđen kao “superioran” kome se treba potčiniti.

Nadalje, posebno nakon rata u Kongu, teret opstanka i obezbeđenja dobrobiti porodice je pao na ženu. Međutim, seks upražnjavan radi opstanka je mogao stvoriti “kontekst u kojem je nasilni seksualni odnos više prihvaćen i u kojem mnogi muškarci-bilo civili ili vojnici doživljavaju seks kao “uslugu” [na koju oni imaju “prirodno” pravo koje proizlazi iz njihovih “prirodnih” potreba za zadovoljavanjem seksualnog nagona gdegod i kadgod oni osećaju potrebu za tim] koju je lako zadovoljiti upotrebom sile.” [25]

Ovakav stav bi mogao objasniti razmišljanje žrtava koje  “uopšte nisu bile svesne da su bile eksploatisane ili zlostavljane, osim ukoliko akt nije uključivao i nasilje, kao što je silovanje.” [26] Ipak, i u slučajevima silovanja kada bi primile novac od nasilnika, mnoge žene žrtve bi smatrale da je na ovaj način slučaj “rešen” i čak bi mogle i pomisliti da su sarađivale sa nasilnikom jer su prihvatile njegov novac. Nakon ovoga žena bi se mogla osećati krivom i pomisliti da nema zapravo nikakav razlog da prijavi slučaj sekualnog zlostavljanja. Dajući novac ili druga materijalna dobra nakon seksualnog čina, mirovnjaci “pokrivaju” eksploataciju i silovanje. To čine u nameri da se prikaže “zajednički pristanak” i volja obe strane u slučaju da žena progovori i pokuša da dokaže koitus koji se desio bez njenog pristanka.  

Zajedno sa stigmom i strahom, faktor koji igra veliku ulogu je i visok stepen nepismenosti među devojčicama, što ih čini nesposobnim za čitanje imena na uniformama pripadnika mirovnih snaga. S tim u vezi, biće veoma teško očekivati od žene da prijavi slučajve seksualnog zlostavljanja, a posebno da identifikuje nasilnike. Kombinacija straha i stigme od njene neposredne okoline, kao i nepismenost i odsustvo svesti da je ona žrtva ozbiljnog zločina, čine situaciju vrlo kompleksnom. Zbog toga, civilno društvo mora da odigra veoma važnu ulogu, poput one koju je odigralo u BiH. Nevladine organizacije (NVO) bi trebalo da vode kampanje za podizanje svesti, otvaraju SOS linije i pokušaju da ponude alternative ženama. Za žene iz BiH, NVO su odigrale veliku ulogu i pomogle stotinama žena koje su su se našle u bordelima u zemlji, stalnim javnim kampanjama, javnim diskusijama i izjavama koje su imale za cilj da se pomogne ženama koje se često nađu u po život pretećim situacijama.  

Ja bih, međutim, rekla da mirovnjaci gledaju na žene kao inferiornu rasu u svakom slučaju. Iako može biti istina da su oni posebno nasilni prema crnim ženama, u BiH oni su bili umešani u seksualno zlostavljanje i trgovinu ženama iz bivšeg Sovetskog Saveza koje su pripadnice bele rase. U BiH nije bilo crnih žena žrtva trgovine. Prema tome, verujem da je  jedini izvor nasilja, zapravo, pripadnost muškom rodu i onome što je društvo konstruisalo kao muški rod, posebno pripadnost vojsci i stav koji društvo, a posebno vojska, izgrađuje prema ženama uopšte. Kao što je to jedan, viši po rangu mirovnjak rekao “subordinirani status [žena] je vezan za njihov spol i …obzirom na to, muškarac može da ima određena seksualna prava nad njima, posebno kada oni moraju da dele isti smeštaj sa njima.” [27] Istina, žene iz Konga dele “isti smeštaj”, obzirom da dele istu zemlju u kojoj žive  sa mirovnjacima. Ukoliko mirovnjaci dele mišljenje njihovog nadređenog, onda ne treba da nas iznenađuje njihov odnos prema ženama. 

Pored toga što su mirovnjaci u stvari vojnici, oni su obučeni da dehumaniziju “drugog”, s ciljem kako bi bili sposobni da idu u borbu bez uplitanja emocija. U slučaju silovanja i seksualne eksploatacije, žene strankinje se tretiraju od strane mirovnjaka kao “druge”. One se ne posmatraju kao ljudska bića sa jednakim vrednostima i potrebama koje zaslužuju apsolutno poštovanje svojih ljudskih prava. Predrasude i stereotipi o ženama drugačijih boja, rasa, socijalnog i obrazovnog statusa mogu biti nešto važno za predočiti mirovnjacima pre njihovog odlaska u zemlju misije. Kako drugačije je moguće objasniti da će čovek, (koji nema kriminalni dosije u zemlji porekla i možda nikad nije ni pomislio o silovanju “svoje žene”, tj. žene iz zemlje svog porekla) seksualno zlostavljati i eksploatisati žene u “drugim” zemljama? Pored toga, prema studiji urađenoj od strane UN Division for the Advancement of Women (UN odseka za napredak žena) dokazano je da su “slučajevi silovanja…opali samo uz prisustvo i malog broja žena…muškarci se ponašaju bolje kada su u prisustvu žena iz svoje kulture.” [28] Ovo može biti objašnjeno razlikom u tretmanu i poštovanju koji muškarci imaju prema  “svojim” ženama, a nemaju prema “drugim”.

Kao što je to izjavio Jack Paul Clain [29] u dokumentarnom filmu “Boys will be boys” (Dečaci će uvek biti dečaci) “ovi ljudi [misleći na žene žrtve trgovine u BiH] će vam reći šta god poželite” optužujući ih za kazivanje neistine i davanje neistinitih izjava. Ovakva devaluacija i nepoštovanje koje neki mirovnjaci imaju prema ženama strankinjama, mogu biti uzrok za potencijalna buduća zlostavljanja.

5. Šta je dosad urađeno po pitanju rešenja problema seksualnog iskorištavanja i zlostavljanja u mirovnim misijama?

Izgleda da se zapadna Afrika “morala desiti” da bi se pokrenulo donošenje novih strategija. Kao da skandali u BiH, u vezi sa učestvovanjem mirovnjaka u seksualnom zlostavljanju, nisu bili “dovoljno dobar” razlog da bi se strategije koje se odnose na seksualno iskorištavanje i zlostavljanje stavile na mesto koje im pripada. Tek nakon sramote sa kojom smo se suočili nakon izveštaja UNHCR/SC UK [30] , Ujedinjene nacije su odlučile da je došlo vreme da se nešto učini.

Mada su, prema Pravilima i propisima za osoblje UN-a, seksualno iskorištavanje i zlostavljanje uvijek bili zabranjeni, izgleda da je samo mali broj zaposlenih ovu zabranu shvatao ozbiljno. Takođe, Jedinica za planiranje strategije, osnovana pri Ministarstvu za mirovne operacije (nadalje u tekstu: DPKO), izdala je Zbirku od deset pravila ponašanja za “plave šlemove” kojim se daje do znanja koje je to prihvatljivo ponašanje svakog vojnika u mirovnoj misiji, te svojim članom 4. zabranjuje “nemoralno ponašanje seksualnog, fizičkog ili psihološkog zlostavljanja ili iskorištavanja lokalnog stanovništva ili osoblja UN-a, naročito žena i dece.” [31] Osim ovih opštih pravila, koja se primenjuju na sve vojne “mirovnjake” kad god su u misiji, postoji, takođe, specifični državni kod ponašanja koji se odredi ako misija ima specifične probleme koje želi rešiti. Kod ponašanja koji važi za pojedinačne zemlje, određen je tako da skrene pažnju na probleme na koje se naišlo u toku misije i koje misija smatra dovoljno važnim da ih reši. MONUC-ov kod ponašanja je određen i objavljen u aprilu 2003. godine i njime se “striktno zabranjuje…..svaki akt seksualnog zlostavljanja i/ili iskorištavanja članova lokalne zajednice, uključujući decu.” [32] 30 Ipak, administrativna uputstva Generalnog sekretarijata su još jednom morala naglasiti ova pravila i ponoviti ih u biltenu pod nazivom “Specijalne mere za zaštitu od seksualnog iskorištavanja i seksualnog zlostavljanja” [33] , koji je objavljen u oktobru 2003. godine, gotovo godinu dana nakon završetka misije u BiH.

Takođe, 2002. godine DPKO je izdao Objedinjene smernice i direktive o disciplinskim postupcima osoblja koje služi u mirovnim misijama Ujedinjenih nacija i drugim misijama na terenu [34] , sa ciljem pooštravanja disciplinskih procedura.

Nadzorne službe su 2004. godine započele istragu tvrdnji, a 7. januara 2005. godine objavile su izveštaj o 72 identifikovana prekršaja seksualnog iskorištavanja i zlostavljanja, koja su počinili mirovnjaci MONUC-a [35] .  Preduzete su i druge mere u svrhu eliminisanja seksualnog iskorištavanja i zlostavljanja, kao što su uspostavljanje strategije ne-bratimljenja, sveobuhvatna obuka i veća svesnost i uvođenje policijskog sata vojnim kontingentima. [36]

Samo tri godine nakon osnivanja MONUC-a, skrenuta je pažnja na problem odnosa među polovima i preduzete su određene aktivnosti. BiH je možda imala “opravdanje”, s obzirom da je Rezolucija Veća sigurnosti 1325 o ženama, miru i sigurnosti (nadalje u tekstu: Rezolucija 1325) doneta u oktobru 2000, ali je uvođenje problema odnosa između polova u mirovne operacije uspostavljeno Pekinškom deklaracijom i platformom za aktivnosti, iz 1995. godine. Takođe, tokom devedesetih godina prošlog veka, jezik UN-a je počeo da uvodi promovisanje ravnoteže u zastupljenost polova na svim profesionalnim radnim mestima i usvajanje strategije nazvane “integrisanje rodne perspektive u javnu politiku” (eng. “gender mainstreaming”).

Međutim, osim pokušaja da radi na uspostavljanju ravnoteže zastupljenosti polova, UNMIBH nije istinski radio na ukazivanju na problem odnosa između polova, niti je, u svom sastavu, imao Jedinicu za jednaku zastupljenost polova. Možemo reći da je formalno uključivanje perspektive odnosa između polova u mirovnim operacijama fenomen u porastu. U ovom pogledu, pre usvajanja Rezolucije 1325, jedinice sa jednakom zastupljenošću polova su osnovane samo u dve mirovne misije. [37]

Mada je MONUC osnovan 1999. godine, Jedinica za jednaku zastupljenost polova je uspostavljena tek 2002. godine. Nadalje, mesto oficira zaduženog za kontrolu poštivanja koda ponašanja je uvedeno kao novi mehanizam za borbu protiv seksualnog iskorištavanja i zlostavljanja. Ono što se sigurno nije desilo u UNMIBH, a jeste u MONUC-u, je obuka u oblasti odnosa među polovima. U MONUC-u se obuka sprovodi u saradnji sa civilnim društvom, kao i u kombinaciji žena i muškaraca koji vode obuku. Obuka je do sada dala uspešne rezultate [38] .

Jedan od zadataka UNMIBH-a je, takođe, bio da pažljivo kontroliše tvrdnje o umešanosti lokalne policije i da osigura pravilno vođenje internih istraga koje vodi lokalna policija. Ali svako se može zapitati ko je “izvršio temeljnu kontrolu navoda” međunarodne policije i osoblja UN-a koje je učestvovalo u seksualnom zlostavljanju i trgovini ljudima? Lokalnu policiju će kontrolisati međunarodna policija, a međunarodna policija samu sebe? Štaviše, oni pripadnici međunarodne policije koji su imali hrabrosti da progovore o kriminalnim radnjama svojih kolega, bili su otpušteni sa posla. [39]

Stoga, ako postoje tvrdnje ili dokazi o umešanosti civila UNMIBH-a ili UNMIBH-ove policije, misija će sprovesti vlastitu internu istragu i “ako to bude potrebno, preduzeti odgovarajuće mere” [40] . Ali, nije definisano šta “odgovarajuće mere” podrazumevaju.

Isti je slučaj sa MONUC-om. Ako osoblje MONUC-a prekrši kod ponašanja, kazne za kršenje ovih pravila će uključivati: “otkaz po kratkom postupku i vraćanje u domovinu, ako je to primenljivo”. [41] Jezik kojim se iskazuju mere kažnjavanja je suviše blag i neodređen i čini se da je velika sloboda ostavljena zemljama učesnicama za preduzimanje disciplinskih mera, ako to bude potrebno. Žrtve su sigurne da je to potrebno, alo ko njih pita? Dalje, zemlje članice uživaju apsolutnu autonomiju da reaguju na načine koje one smatraju prikladnim. [42] A šta ako se shvatanje jedne države o tome šta je prikladno ne poklapa sa široko rasprostranjenom idejom o sudskom terećenju i pravdi, već sa uskogrudim političkim interesima? U većini slučajeva, “prikladno” znači apsolutno izuzeće od kazne. Dinamika vlasti i nedostatak političke volje u zemljama članicama iz kojih dolaze članovi mirovnih misija da krivično terete svoje građane, ne dozvoljavaju nepristrasnost i pravednost.

Tek od 1999. do 2001. godine, UNMIBH je preduzeo aktivnosti da zaštiti ljudska prava osoba žrtava trgovine, naročito putem programa Međunarodne organizacije za migracije za zaštitu žrtava [43] i organizovanjem jedinica za sprovođenje zakona protiv trgovine ljudima.

Šest policajaca UN je 2002. godine vraćeno u svoju zemlju zbog uključenosti u prostituciju i trgovinu ženama, “prekoračivši time ovlaštenja” IPTF-a. [44] U julu 2001. godine, glasnogovornik UNMIBH-a je rekao da su dvadesetčetiri (24) policajca otpuštena zbog počinjenih krivičnih dela koja su klasifikovana od davanja mita do nedoličnog seksualnog ponašanja. [45] U novembru 2002. godine, UNMIBH je dao izjavu o jedanaest policajaca za koje se otkrilo da su prekršili kod profesionalnog ponašanja posećujući noćne klubove i koristeći u njima seksualne usluge. Ovih jedanaest slučajeva ukidanja profesionalnih ovlaštenja su rezultat neprestanih napora timova koji rade na STOP programu IPTF-a (Special Trafficking Operation Programme - Specijalni program zaustavljanja trgovine ljudima) u njihovoj borbi protiv trgovine ljudima u BiH. [46]

Nijedan od vraćenih policajaca nije u svojoj zemlji bio krivično gonjen nakon povratka iz misije. Njihov imunitet je shvaćen kao apsolutno nekažnajvanje za krivična dela koja su počinili u zemlji u kojoj su bili u misiji. Na sreću, situacija se popravlja i u slučaju Konga zemlje članice preduzimaju više aktivnosti u pogledu krivičnog gonjenja svojih državljana. Međutim, ovo nije dovoljno i moramo biti sigurni da “zaštita reputacije nekih zemalja članica (ne) preuzme prednost u odnosu na probleme u koje spada i odnos među polovima”. [47]

6. Šta je još moguće uraditi?

Rekla bih da smo tek na početku “puta za rešenje problema odnosa među polovima” i mnogo je toga što se mora uraditi na tom putu kako bismo postigli jednakost polova. Mada se jedinice za jednaku zastupljenost polova sve više javljaju poslednjih nekoliko godina, njima ipak još uvek nedostaje podrška UN-a, kako u finansijskim sredstvima, tako i u ljudskim resursima. Postoji, takođe, i nedostatak političke volje unutar sistema UN-a, koja bi do kraja podržala rad i aktivnosti jedinica za jednaku zastupljenost polova.

Povrh toga, problem seksualnog iskorištavanja i zlostavljanja je složen i trebalo bi da istražimo koren problema kada budemo pokušavali da izradimo i primenimo nove strategije. Takođe, verujem da našu pažnju moramo podjednako posvetiti počiniocu krivičnog dela i žrtvi, jer mislim da je, bez paralelnog rada sa oboje, nemoguće rešiti problem.

Stoga je neophodno da se u budućnosti uradi sledeće:

  1. Izraditi programe namenjene mirovnjacima, ženama žrtvama seksualnog zlostavljanja ali i deci. Civilno društvo zemlje domaćina trebalo bi da ima zadatak da poveća svesnost o problemu, pre nego što mirovnjaci dođu u zemlju, ali i da održava kampanje i nakon njihovog dolaska. Ono bi trebalo da obaveštava stanovništvo, naročito žene, šta se može desiti nakon njihovog dolaska, naročito u pogledu seksualnog iskorištavanja i zlostavljanja. UN bi trebalo blisko da sarađuju sa građanskim društvom i da zajedno rade u borbi protiv seksualnog iskorištavanja i zlostavljanja. Moraju izgraditi poverenje među stanovništvom zemlje domaćina i razviti saradnju u borbi protiv seksualnog iskorištavanja i zlostavljanja.

  2. Obzirom da je mnogo lakše kontrolisati vojno osoblje UN-a (jer oni žive u vojnim bazama) nego civilno osoblje, UN bi trebalo da izgrade mehanizme kontrole koji bi mogli detaljnije pratiti život civila koji rade za UN. Civili žive u stanovima u gradovima, imaju veću slobodu kretanja i s obzirom da je tako, njima je lakše da čine kriminalne radnje bez straha da će biti otkriveni. Neki od njih su, do sada, držali u svojim stanovima seksualne robove, a da dugo nisu bili otkriveni, a neki od njih nikada i neće biti otkriveni.

  3. Lokalne nevladine organizacije ali i misije UN-a, bi trebalo da otvore SOS direktne telefonske linije, putem kojih bi mogli primati anonimne telefonske pozive kako od žrtava, tako i od mirovnjaka koji znaju da je njen/njegov kolega uključen u zlostavljanje. Ljudi koji rade na SOS direktnim linijama moraju biti kvalifikovani i osetljivi na pitanje odnosa među polovima. SOS direktna telefonska linija će biti poverljiva i anonimna i neće biti opasnosti da neko ostane bez posla zato što je nekog prijavio.

  4. Mogao bi da se osnuje ombdusmen (parlamentarni zaštitnik prava građana od samovolje državnih organa vlasti, prim. prev.) ili neko drugo telo koje će biti izvan strukture UN-a i primati žalbe od građanskog stanovništva i mirovnjaka. Takvo telo bi trebalo da bude nepristrasno i sastavljeno od ljudi sa velikim iskustvom u oblasti ljudskih prava.

  5. Imuniteti bi trebalo da budu suženi i da ne obuhvataju ozbiljna kršenja ljudskih prava, bez obzira da li su se desila za vreme mandata mirovnjaka. Niko ne bi smeo da bude nekažnjen za ubistvo, silovanje ili seksualno zlostavljanje. Ove radnje (!) sigurno nisu “neophodne za nezavisno obavljanje njihovih [pripadnika mirovnih misija] funkcija.” [48]

  6. Zemlje članice bi trebalo da u što većem broju počnu da oduzimaju imunitet svojim državljanima, ako su počinili ozbiljne zločine. Njihovi politički interesi i reputacija moraju biti “žrtvovani” u ime odgovornosti i pravde. Generalni sekretar takođe mora početi da oduzima imunitet mirovnjacima i da na ovaj način omogući lokalnim sudovima da obave svoju sudsku nadležnost. Sigurna sam da ćemo, ukoliko počnemo da oduzimamo imunitet svaki put kada slučaj to zahteva, imati manje slučajeva krivičnih dela u misijama.

  7. Transparentnost svih slučajeva, navođenje imena mirovnjaka i njihov veliki publicitet. Nastavak procedura u matičnim zemljama mirovnjaka i izvještaj koji se vraća lokalnoj populaciji u proceduru.

  8. Oporavak žrtava seksualnog iskorištavanja i zlostavljanja mora uključiti pojedinačnog mirovnjaka (!) i mora se odrediti visoko finansijsko obeštećenje. Pošto je novac njihov osnovni motiv (ako ne i jedini) da se priključe mirovnoj misiji, trebalo bi da razmislimo o određivanju finansijske kazne. Ona bi trebalo da bude visoka i da se upućuje direktno sa računa pojedinačnog mirovnjaka. Ova kazna će biti udružena sa otpuštanjem mirovnjaka iz operacije, vraćanjem kući i naplatom svih sudskih troškova pred sudom njegove matične zemlje ili lokalnih sudova, u slučaju da generalni sekretar oduzme imunitet. Novac će se uputiti direktno žrtvi.

  9. Obuka iz oblasti odnosa među polovima i seksualnog iskorištavanja i zlostavljanja sa građanskim društvom i predavačima oba pola, trebalo bi da bude iskustvo preneseno sa UMNIC-a svim drugim misijama i primenjeno što je pre moguće.

  10. Moramo staviti veći naglasak na kulturni kontekst zemlje domaćina u odnosu na zemlju porekla mirovnjaka. Mirovnjaci bi morali biti obučeni ne samo da bi imali osećaja za problem odnosa među polovima, već i osećaj za kulturološke razlike. Takođe bi trebalo da prođu obuku o predrasudama, rasizmu i stereotipovima.

  11. Slažem se da mirovnjaci treba da imaju kratke kurseve iz kulture zemlje domaćina ili sportskih aktivnosti. Njihov kulturni život bi trebalo da bude bogatiji dok su u misiji a ne da to bude gubljenje vremena.

  12. Više žena bi trebalo da bude uključeno u timove koji vrše istragu slučajeva seksualnog iskorištavanja i zlostavljanja.

  13. Civilno društvo i vlada, uz podršku misije UN-a, bi trebalo da daju ženama druge mogućnosti i da organizuju stručno usavršavanje u oblasti borbe protiv prostitucije i seksualnog zlostavljanja.

  14. Obuka iz oblasti odnosa među polovima bi trebalo da bude podeljena na nekoliko odvojenih tema koje će se naročito baviti npr. pravima dece i zlostavljanjem dece, pravima žena i zlostavljanjem žena, uz naglašavanje kazni u slučaju kršenja ovih prava. Trebalo bi organizovati seminare i grupe za diskusiju sa malim brojem muškaraca. Možda su muškarci otvoreniji i iskreniji u manjim grupama. Ne verujem da se jednom obukom mogu obuhvatiti sve teme. Takođe, neke teme (možda zbog vremenskog ograničenja) ne moraju nužno biti obuhvaćene uvodnim kursom, već kasnije tokom misije. Obuka se može izvesti korištenjem audio-vizuelne opreme (filmovi) i vođenjem interaktivne (koji uzajamno deluju, utiču jedno na drugo, prim. prev.) diskusije, u najvećoj mogućoj meri.

  15. Odrediti buduće predavač/ice, s obzirom da nemamo dovoljno osoblja koje može držati predavanja iz oblasti odnosa među polovima. Moraju biti uključeni muškarci sa izraženim osećajem za odnos među polovima, koji razumeju problematiku. Na početku bi mogli biti skromno nagrađeni za svoju spremnost da se uključe u obuku za predavače. Ovo je izuzetno važno zbog jezičke barijere. Zato, dok ne ubedimo zemlje članice da omoguće realizaciju poslova koji prethode održavanju obuke iz oblasti odnosa među polovima, od pomoći će biti mirovnjaci različitih nacionalnih pripadnosti.

  16.  Insistirati na realizaciji poslova koji prethode održavanju obuke iz oblasti odnosa među polovima. Pošto je jezik barijera i ne mogu svi proći obuku u zemlji misije, trebalo bi razmotriti mogućnost da se zemljama članicama nametne obaveza realizacije poslova koji prethode održavanju obuke iz oblasti odnosa među polovima.

  17. Dovesti lokalno civilno društvo da drži predavanja ili dovesti stručnjake izvan UN-a koji imaju iskustvo u oblasti odnosa među polovima.

  18. Smanjiti za žene broj godina iskustva potrebnih za zaposlenje u civilnoj policiji UN-a. Žene koje imaju osam i više godina iskustva imaju više poteškoća da napuste porodicu i odu da rade u inostranstvo. Dati priliku mladim ženama, željnim znanja i dokazivanja. One su spremnije da putuju i obično nemaju obaveze prema porodici.

  19. Obuka bi trebalo da bude kulturološki prilagođena, bilo da se radi o poslovima koji prethode održavanju obuke ili obuci u misiji. Nije isto pričati o odnosu polova momku iz Norveške i iz Pakistana. Obuka bi trebalo da se održi iz perspektive matične zemlje, ali i zemlje domaćina. Mirovnjaci bi trebalo da znaju šta mogu da očekuju u zemlji u koju odlaze, pre dolaska u nju.

  20. Deljenje kondoma u misiji i istovremena zabrana seksualnih odnosa šalju zbunjujuću poruku. “Ilegalnim” deljenjem kondoma, podstiče se ilegalnost bezbednog seksa, analiza o tome u kojoj meri mirovnjaci koriste kondome ili se čak obaveštavaju zašto je važno da ih koriste u određenoj zemlji.

  21. UN moraju preuzeti odgovornost za decu koja su bila seksualno zlostavljana, kao i za žene. UN moraju uzeti učešća u procesu oporavka žrtve i naročito se brinuti za “bebe mira”, rođene iz seksualnog zlostavljanja od strane mirovnjaka.  

  22. Više finansijskih i ljudskih resursa posvećenih aktivnostima koje su vezi sa uvođenjem problema odnosa polova.

  23. Smanjenje broja vojnog osoblja u mirovnim operacijama i povećanje broja civilnog i drugog osoblja. Dovesti vojnike da održavaju mir do sada se nije pokazalo uspešnim, tako da bi trebalo započeti sa razmatranjem promene strategije za očuvanje mira u datoj zemlji.

  24. Kao što sam već spomenula u tekstu, državljani nekih zemalja, trebalo bi ne samo da budu pod sistemom nadzora već bi možda trebalo da razmislimo o tome da im se oteža da postanu deo misije, kao deo podizanja svesnosti i “kazne”. Ne želim da generalizujem, ali verujem da imamo dovoljno dokaza da su pripadnici određenih nacija češće uključeni u seksualno iskorištavanje i zlostavljanje od pripadnika drugih. Ovu bi tezu trebalo istražiti i ograničavajuće mere bi trebalo da postoje prilikom vršenja regrutacije za mirovne operacije.

7. Zaključne napomene

Pažnja koja je fokusirana na Kongo mogla bi se iskoristiti za neprimećivanje seksualnog iskorištavanja i zlostavljanja koje se dešava u drugim misijama. Pažnja usmerena na MONUC se može zloupotrebiti kao pokriće za ista zlostavljanja koja, kao rezultat ovoga, mogu proći neprimećeno. Takođe, ako već znamo da je skoro neizbežno da će dolaskom na hiljade ljudi, pretežno muškaraca, u mirovnu misiju u jednu zemlju, industrija seksa procvetati, krajnje je vreme da sve svoje snage usmerimo na mere sprečavanja usmerene ka lokalnim ženama, kao i mirovnjacima. Ono što je pozitivno jeste da se po prvi put naglašavaju kaznene mere koje će uslediti nakon nedoličnog ponašanja mirovnjaka. Štaviše, veći je publicitet na kaznama koje nameću zemlje članice svojim građanima koji su, radi nedoličnog ponašanja, vraćeni u svoje matične zemlje. Uprkos svim preprekama na putu pravde, čini se da se stvari kreću napred, te se nadamo da će vremenom imunitet biti tumačen kao odgovornost i krivično gonjenje. Ovo je sigurno veliki pozitivni korak naprijed, u poređenju sa UNMIBH-om.

O autorki:
Olivera Simić, Bosna i Hercegovina, magistarka pravnih i rodnih nauka. Magistrirala je međunarodna ljudska prava na Essex Univerzitetu u Velikoj Britaniji (2003.). Stekla je i zvanje magistrice na Univerzitetu Ujedinjenih nacija u Costa Rici gde je radila jedinstvenu kombinaciju rodnih i mirovnih studija. Radi kao konsultantkinja i ekspertica za rodna pitanja. Poslednjih godina intenzivno se bavi istraživanjem i pisanjem na temu ženskih i dečijih prava, kao i rodnih pitanja. Objavila je veći broj radova iz pomenutih oblasti. Radila je kao asistentkinja-istraživačica u jednoj od najvećih nevladinih organizacija u SAD, Human Rights Watch, kao i u kancelariji UNICEFa u Bosni i Hercegovini, gde je vodila projekte koji se tiču trgovine decom i rodno zasnovanog nasilja. 
Kontakt: oljasimic@yubc.net

[1] Misija UN u BiH je okončana  31.12. 2002.

[2] Vidi: <http://www.un.org/Depts/dpko/missions/unmibh/>

[3] Autorka je koristila sekundarne izvore, prvenstveno članke, vesti i nekoliko naučnih radova koji su se mogli naći na Internetu kako bi se sprovelo ovo istraživanje. Drugi pisani materijali, kao što su štampana izdanja novina ili članaka koji se odnose na ovu temu nisu bili dostupni autorki u vreme pisanja ovog rada.

[4] MONUC Videti:<http://www.un.org/Depts/dpko/missions/monuc/>

[5] MONUC-ov Mandat i Rezolucije. Videti:<http://www.monuc.org/MandateEn.aspx>

[6] UNMIBH, Pogledaj br. 1

[7] Kongo je izgubio 7, 3% a BiH 7,5% stanovništva. U Kongu, oko 3.8 miliona ljudi je poginulo u sukobu, koji se smatra za jedan od najpogubnijih sukoba posle dugog svetskog rata. Videti: CNN “UN optužuje za seksualno zlostavljanje”,
<http://www.cnn.com/2005/WORLD/africa/01/08/congo.peacekeepers.sex/>

[8] P. Higate, Rod i očuvanje mira: Demokratska Republika Kongo i Siera Leone Institut za mirovne studije (ISS) Monografija, br. 91, mart 2004. str. 10

[9] UNHCR: Svet žena izbeglica. Videti:
< http://www.ivillage.co.uk/newspol/camp/refuge/articles/0,10233,186771_186926,00.html>

[10] Isto. str. 6

[11] M. Rees, “Market, Migration and Forced Prostitution” [Tržište, migracija i prisilna prostitucija], Časopis za humanitarnu praksu. 14.06.1999. u P. Higate, Pogledaj br. 5. str. 21

[12] Narativni opis Konga  (Tier2 Watch List) Videti:<http://gvnet.com/humantrafficking/Congo-2.htm>

[13] N. Masamba Sita, “Trgovina ženama i decom: Situacija i trendovi u Afričkim zemljama” Videti:<http://www.unicri.it/UNAFRI%20(Workshop).doc>

[14] Isto. str. 4

[15] Tek u 2002. godini BiH je usvojila specifične odredbe u Krivičnom zakonu koje se odnose na transnacionalnu trgovinu ljudskm bićima, iako ovaj problem postoji u zemlji od 1995.

[16] Ovo su bile glasine među lokalnim stanovništvom kojem autorka pripada. Veoma je teško, skoro nemoguće naći bilo kakav pisani dokaz takvog ponašanja s obzirom da vlasti mirovnih snaga nisu želele da ovakva informacija izađe u javnost. Stoga je autorka dobila mnogo podataka putem neformalnog razgovora sa lokalnim stanovništvom kao i od pojedinih pripadnika mirovnih snaga koji su bili tamo u to vreme.

[17] Žrtve trgovine su prisiljne od strane njihovih makroa na seksualno ropstvo. One ne zarađuju novac, život im je stalno u opasnosti i izloženi su stalnoj toruri. 

[18] UN Generalna skupština, pedeset deveta sesija “Istraga od strane kancelarije za internu superviziju u optužbe o seksalnom zlostavljanju i eksploataciji misije UN u Demokratskoj Republici Kongo” (5.01. 2005) str. 8 para. 26.
Videti:<http://www.peacewomen.org/un/pkwatch/discipline/OIOSreportMONUCSEA05.pdf

[19] Isto. para 25

[20] P. Higate, supra, br. 5.  str. 14

[21] Human Rights Watch  (HRW) “Rat u ratu. Seksualno nasilje nad ženama i devojčicama u istočnom Kongu” (New York, Washington, London, Brussels, HRW, 2002) str. 20. Videti:
<http://www.peacewomen.org/resources/DRC/HRWCongo.pdf>

[22] Isto.

[23] Izjava ženskih organizacija u Kongu. Interni dokument “Izveštaj o misiji Konga 24.10. – 3.11.2004.” str. 3.

[24] Kongo, Microsoftova Enciklopedija Standard 2004.

[25] HRW, supra, n. 17. str. 21.

[26] Isto. str. 4

[27] P. Higate, supra, br. 5 str. 14

[28] G. J. DeGroot, “Nekoliko dobrih žena: Rodni stereotipi, vojska i mirovne misije”, u Louise Olsson i Torrun Tryggestad, Žene i međunarodne mirovne misije (London, Frank Cass, 2001) str. 37.

[29] Jack Paul Clain je bivši šef Misije mirovnih snaga UN u BiH.

[30] Seksualno nasilje i eksploatacija: iskustvo izbegličke dece u Liberiji, Sieri Leonu i Gvineji (UNHCR/SC UK, 2002). Za potpun izveštaj videti http://www.womenwarpeace.org/sierra_leone/docs/savereport.doc. Pristupljeno 11.03.2005.

[31] S. A. Corcoran, “Žene i misije održavanja mira” Bilten žena UN-a, Vol. 4, br. 2, juni-juli 2000. Za više informacija,
pogledati:<http://www.un.org/womenwatch/osagi/network/jul2000.htm#06>

[32] P. Higate, supra, br. 5, str.25

[33]    ST/SGB/2003/13 Videti na:<http://peacewomen.org/un/pkwatch/discipline/SGBonSEA.pdf>

[34] Videti na:<http://peacewomen.org/un/pkwatch/discipline/DPKODirectivescompilation.html>

[35] Pismo generalnog sekretara Savetu sigurnosti, kojim se uvode nove mere za mirovnjake UN-a u Kongu, u svrhu proučavanja tvrdnji o široko rasprostranjenom seksualnom iskorištavanju i zlostavljanju (09.02.2005.). Za više informacija, videti na:
http://www.peacewomen.org/un/pkwatch/discipline/SGletterMONUC05.pdf. Pristupljeno 7.03.2005.

[36] Isto.

[37] S Whitworth, Men, Militarism and UN Peacekeeping. A Gender Analysis [Muškarci, militarizam i održavanje mira uz pomoć UN-a. Rodna analiza] (London, Lynne Reinner Publishers, 2004), str. 130.

[38] P. Higate, supra, br. 8. str. 29.

[39] Kathryn Bolkovac, bivši oficir IPTF-a za rodna pitanja iz SAD, služila u UNMIBH-u.

[40] UNMIBH lansira STOP (Special Trafficking Operation Programme), pogledati:

<http://www.unmibh.org/stories/view.asp?StoryID=2>

[41] P. Higate, supra, br. 8, str. 25

[42] Ibid., str. 24.

[43] Međunarodna organizacija za migracije (eng. IOM) se stara za bezbedan povratak kući devojaka žrtava trgovine i žena uhvaćenih u zamku industrije seksa u BiH. IOM za ove žene nudi skloništa, savetovanje,  medicinsku negu i prevoz kući. Da bi se implementirao ovaj projekat, IOM sarađuje sa IPTF-om, OHCHR-om, lokalnim nevladinim organizacijama i mnogim vladama.
Videti: <http://www.iom.ba/Programs/OnGoing/trafficking.htm>

[44] Intervju HRW sa zamenikom komesara, IPTF, Sarajevo, 9. aprila 2001. HRW, supra,br. 12. at. 49 u Human Rights Watch (HRW), “Hopes Betrayed: Trafficking of Women and Girls to Post-Conflict Bosnia and Herzegovina for Forced Prostitution,” November 2002, Vol. 14, No. 9 (D).

[45] William Kole i Aida Čerkez-Robinson, “Policija UN optužena za učešće u prostituciji u Bosni”, Associated Press, 26. juli 2001.

[46] K. Haupt, UNMIBH, Transkript sa pres-konferencije, 17. oktobar 2002.

Videti:<http://www.nato.int/sfor/trans/2002/t021017a.htm>

[47] S. Whitworth, supra, br. 33. str. 120.

[48] Bečka konvencija o diplomatskim odnosima 1961. (7310 U.N.T.S. 96)