Početna strana
 
Žene i ekonomske promene, 2000-2005
mr Mirjana Dokmanović, Ženski centar za demokratiju i ljudska prava, Subotica, Srbija

Sažetak
Rad se bavi analizom ekonomskog i socijalnog položaja žena u okruženju ekonomskih reformi u Srbiji započetih 2000. godine. Ispituje se da li strukturalno prilagođavanje i privatizacija koja se sprovodi ima rodnu dimenziju odnosno da li različito pogađa muškarce i žene, kao što su to iskustva svih drugih zemalja u tranziciji u Centralnoj i Istočnoj Evropi.

Ključne reči: tranzicija, ekonomske reforme, ekonomsko-socijalni položaj žena, diskriminacija žena.

Kratki pregled ekonomskih kretanja u Srbiji 2000-2005
Dok su ostale tzv. tranzicione zemlje u Centralnoj i Istočnoj Evropi i bivšim republikama Sovjetskog saveza započele gradnju tržišne ekonomije odmah nakon pada Berlinskog zida krajem osamdesetih, ekonomska tranzicija u Srbiji kasni. Razlozi su višeslojni i nalaze se u procesu 'dirigovanog ne-razvoja' osamdesetih (Đurić Kuzmanović, 2002), nepostojanju političke volje, oružanim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije i ekonomskoj izolaciji zemlje od strane međunarodne zajednice za vreme perioda konflikata. NATO bombardovanje 1999. godine dokrajčilo je već iscrpljenu ekonomiju tako da je nova vlast koja je došla tokom burnih političkih promena 2000. godine nasledila razorenu ekonomsku infrastrukturu. Sa takvom ekonomskom zaleđinom pokrenut je program strukturalnog prilagođavanja privrede uz treći talas privatizacije [1] , diktiran od strane Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, u osnovi sličan sa drugim programima ovog tipa u regionu. Program se zasniva na zahtevima za uklanjanjem svih prepreka za međunarodnu trgovinu i strane investicije, privatizacijom javnih usluga, fleksibilizacijom tržišta rada i smanjenjem svih socijalnih troškova. Određeni su prioriteti reforme domaćeg sektora, uključujući primenu privatizacije i strukturalnih reformi kao i politike, sa ciljem ohrabrivanja stranih direktnih investicija, eliminisanja neobučenosti tržišta rada, smanjivanja rigidnosti legislative u ovoj oblasti, unapređenja liberalizacije trgovine, smanjenja javnog sektora i opšteg nivoa javne potrošnje. [2] Za ciljeve privatizacije proklamovani su efikasna privreda koja će garantovati ekonomsku rast i stabilnost, jasna svojinska struktura, funkcionalna berza akcija i snažna korporativna uprava.

Pet godina posle - ekonomija
Na izmaku petogodišnjeg perioda ekonomski pokazatelji [3] su, između ostalog [4] , sledeći: BDP po glavi stanovnika je porastao sa 829 USD u 2000. godini na 2938 USD u 2004. godini. Procenjeni rast BDP za 2005. godinu je 6,1%. U istom periodu devizne rezerve zemlje su porasle sa 500 mil. USD u 2000. godini na 5 milijardi USD u avgustu 2005. godine. Strane direktne investicije su porasle sa 50 miliona USD u 2000. godini na 1360 miliona USD u 2003. godini, a za 2005. godinu procene su da će dostići 2.000 miliona USD. U periodu od 2002. do septembra 2005. godine privatizovano je ukupno 1.631 preduzeća u društvenoj svojini sa ukupno 227 hiljada zaposlenih u prodatim preduzećima. Preduzeća u strateškim granama, kao što su cementna, naftna i duvanska industrija, prešle su u vlasništvo stranih kompanija i multinacionalnih korporacija. Ukupne investicije u ova preduzeća dostižu blizu 900 miliona EUR, dok je u socijalni program uloženo nešto manje od jedne trećine ove sume (272 miliona EUR).

Uprkos ovakvih pokazatelja, pojedini ekonomisti ocenjuju da se srpska privreda nalazi u stagnaciji. Tzv. velika privreda opada i dalje, dok autohtoni privatni sektor, koji se ne nalazi u statistikama, raste, ali nedovoljno brzo (Mijatović, 2003, 35). I Svetska banka, uz procenu dobrog progresa Srbije u mnogim oblastima reforme, ističe da nisu otklonjene duboke strukturalne slabosti te da pozitivni efekti nisu održivi bez daljeg i bržeg sprovođenja strukturalnog prilagođavanja, jačanja političke stabilnosti, povećanja investicija, poboljšanja produktivnosti i zapošljavanja, što je takođe važno za postizanje drugih ciljeva, kao što su uključivanje neformalnih aktivnosti u formalni sektor i integrisanje domaće ekonomije u evropske strukture (Svetska banka, 2004, vii). 

Privatizacija i prestruktuiranje državnih i društvenih preduzeća praćena je i brojnim stečajevima i otpuštanjem viška radnika. Sporo rastući privatni sektor ne može da asimilira bujicu novonezaposlenih, što dovodi do rasta nezaposlenosti. 

U periodu 2002.-2005. godine usvojeno je 264 zakona, od čega se 122 zakona odnosi na finansijsku sferu. Sistemski zakoni koji regulišu zapošljavanje, rad i radne odnose, socijalnu zaštitu, penzijsko, zdravstveno i socijalno osiguranje uvode mnoge novine sa ciljem stvaranja novih ekonomskih uslova, privlačenja stranog kapitala i investicija i razvijanja privatnog sektora. Novi Zakon o radu iz 2001. godine pojačao je fleksibilizaciju zapošljavanja i otpuštanja radnika, smanjio otpremnine otpuštenim radnicima i u znatnoj meri olabavio obaveze poslodavaca prema zaposlenima. Fleksibilizacija rada dovela je do ukidanja 'garantovanog' radnog mesta i smanjenja rada neodređeno vreme, a do porasta ugovornih, sezonskih, povremenih i privremenih poslova.

Pet godina posle - stanovništvo
Promene u ekonomskoj sferi praćene su gibanjima u socijalnoj sferi. Stanovništvo tranziciju oseća kao:

  • Povećanje ekonomske, političke, socijalne i lične nesigurnosti;
  • Povećanje korupcije;
  • Povećanje nezaposlenosti (zvanična stopa je 32 procenata, dok je stvarna stopa znatno viša);
  • Povećanje broja ljudi koji su primorani da izvor prihoda nalaze u neformalnoj ekonomiji ;
  • Povećanje troškova života ;
  • Gubitak besplatnih ili jeftinih usluga u zdravstvu, obrazovanju i komunalnoj oblasti.

Ovakve ekonomske tendencije doprinele su raslojavanju društva, povećanju siromaštva i polarizaciji bogatstva u rukama malog broja ljudi. Broj onih kojima je potrebna socijalna pomoć [5] je u porastu i uključuju 1,2 miliona penzionisanih, 400 hiljada porodica koje dobijaju dečji dodatak, 14.500 porodica koje uživaju novčanu pomoć, 100 hiljada korisnika pomoći za ishranu (od strane Svetske organizacije za hranu FAO) i 77 hiljada invalida. Uprkos ovim visokim potrebama, budžetska podrška za ugrožene porodice i osobe pala je sa 16,7% koliko je iznosila u 1995. godini na 11,7% u 2003. godini, dok je udeo budžeta u socijalnoj zaštiti drastično opao sa 22,2% na 13,3%. Socijalna pomoć se uglavnom obezbeđuje iz donacija razvijenih zemalja. Rezultat smanjenja socijalne zaštite je slabija zdravstvena zaštita i zdravstvene usluge i smanjenje kvaliteta života građana i građanki.

Položaj žena u tranzicionoj ekonomiji
Gde su u ovim statistikama pojedinac/pojedinka, stari, mladi, bolesni, invalidi, stanovnici grada/sela, pripadnici određenih nacionalnih/etničkih/religijskih manjina? I da li se njihov ekonomski, socijalni, društveni i politički položaj razlikuje zavisno od toga da li je reč o muškarcu ili o ženi? Sve dosadašnje analize, i pored toga što nema sistematskog vladinog pristupa istraživanjima, pokazuju da je odgovor na ovo pitanje potvrdan, te da se 'naša' tranzicija ni po ovome ne razlikuje od iskustava drugih zemalja.

Tranzicija, s jedne strane, dovodi do rasta nesigurnosti posla, nezaposlenosti i siromaštva, a s druge strane, otvara nove mogućnosti vezane za demokratizaciju i razvoj privatne inicijative.  Iskustva država koje su prešla ili prelaze ovaj put potvrđuju da su rizici i šanse veoma neravnomerno raspoređeni, a da je rodnost tu glavna dimenzija (Ruminska-Zimny, 2002, 17). U većini zemalja žene plaćaju neproporcionalno visoku cenu sistematskim promenama,  dok im mogućnosti za poboljšanje kvaliteta života ostaju na niskom nivou [6] . Žene su u disproporcionalnoj većoj meri nego muškarci pogođene negativnim posledicama strukturalnog prilagođavanja i delovanja tržišta: gubitkom radnog mesta i stečenih prava i beneficija iz prethodnog perioda, povećanjem troškova života, nezaposlenosti i siromaštva, smanjivanjem nadnica, i otežanim pristupom zdravstvenim uslugama, socijalnoj zaštiti, obrazovanju i resursima.

Pored mladih i neškolovanih, žene su u najtežem položaju na formalnom tržištu rada, te su usmerene ka upošljavanju u neformalnom sektoru (World Bank, 2004, xi). Ovakva zapažanja potvrđuju se i u slučaju žena u Vojvodini, kako to pokazuju i Godišnji izveštaj pokrajinskog obudsmana za 2004. godinu i Godišnje informacije o položaju žena u Vojvodini [7] . Žene čine većinu u profesijama koje su od ranije zahvaćene procesom feminizacije radne snage. To se prvenstveno odnosi na zdravstveni i socijalni sektor u kome žene učestvuju sa 78,40 procenata zaposlenih, zatim obrazovanja (70,80 procenata), finansijskog posredovanja, a u industrijskim granama u prerađivačkoj industriji, poljoprivredi, trgovini i ugostiteljstvu. Dakle, u delatnostima i granama koje su na dnu lestvice po nadnicama. Uprkos visokom nivou obrazovanja i profesionalnim kvalifikacijama, žene ulaze na tržište rada pod nejednakim uslovima i u proseku duže čekaju na posao od muškaraca u svim stepenima stručne spreme.

Ocena je da talas novog otpuštanja ženske radne snage tek treba da stigne. Prva faza privatizacije obuhvatila je veće privredne kolektive i metalsku industriju gde su većinom zaposleni muškarci. Dalje kresanje administracije i stalno smanjivanje zaposlenih u javnom sektoru, kao i privatizacija tekstilne industrije [8] i manjih preduzeća, više pogađa žene, te će dalja privatizacija, bez specifično usmerenih preventivnih programa, naročito negativno uticati na žene (Vladisavljević, Zuckerman, 2004, 18).

U naročito nepovoljnoj situaciji su majke sa decom [9] . Žene se više nego muškarci suočavaju i sa starosnom diskriminacijom. Poslodavci izbegavaju da zapošljavaju žene koje imaju više od 40 godina, te one, nakon gubitka prethodnog radnog mesta, skoro da nemaju šansu da nađu novo zaposlenje. S obzirom da u većini slučajeva ne ispunjavaju uslove za penzionisanje, ostaju bez redovnih ličnih primanja. U ovakvoj egzistencijalnoj nesigurnosti je više od 40 procenata žena. S druge strane, žene koje rade u proseku zarađuju 15 procenata manju platu od muškaraca za isti posao. Potplaćenost žena je više izražena u prosveti, zdravstvu i socijalnom osiguranju gde su žene zaposlene u velikom broju. Razlike u plati su se poslednjih godina proširile u svim kategorijama zaposlenosti [10] .

Položaj žena pogoršava i slabljenje mehanizama zaštite prava radnika kao što je inspekcija rada. Posledica je da poslodavci masovno nesmetano i nekažnjeno krše prava radnika iz radnog odnosa, koji se nemaju kome obratiti za zaštitu. U strahu od gubitka radnog mesta, mnogi trpe ovakvo ponašanje [11] . U privatnom sektoru sindikat slabo uticajan ili ga uopšte nema, pa su zaposleni bez ikakve sindikalne zaštite.

Ekonomsko-socijalni položaj žena određuje i činjenica da je znatno više žena-radnica nego žena-poslodavaca. Žene su praktično izostale iz procesa privatizacije kao subjekti, slično drugim zemljama tranzicije. Zanemarljiv je broj privatizovanih preduzeća kupljenih od strane žena. Prema statistikama skoro svaka treća privatna firma je na imenima žena, ali su one uglavnom ili suvlasnice ili se, što je najčešći slučaj, firma samo forme radi vodi na imenu žene, dok je stvarni vlasnik njen suprug ili neki drugi muški član porodice.

Ove tendencije doprinose porastu feminizacije siromaštva, što potvrđuje i Strategija za smanjivanje siromaštva Vlade Republike Srbije. U njoj se ocenjuje da zbog nižih kvalifikacija i kraćeg radnog staža žene u proseku imaju za 15% nižu zaradu od muškaraca, dok se najveći rizik siromaštva javlja se kod starih žena na selu, samohranih majki, domaćica, Romkinja, izbeglica, neobrazovanih i nezaposlenih žena, bolesnih i žena sa invaliditetom, i žena žrtava nasilja [12] .

Značajno je istaknuti da su ženske organizacije na samom početku ekonomskih reformi upozoravale na neizbežnost nastupanja ovakvih negativnih posledica po žene ukoliko kreatori ekonomske politike ne uzmu u obzir specifičnost njihovog položaja na tržištu rada [13] . Naime, žene u ogromnoj većini ne poseduju ličnu imovinu - stanove, placeve, radnje, njive, stoku - koja je uglavnom vlasništvo muškaraca, muževa, očeva, braće (Puzigaća, 2001) - tako da nemaju mogućnosti, kada izgube posao u društvenom sektoru, ni da otpočnu neki samostalan biznis. Sve banke i finansijske organizacije, da bi dale kredite za otpočinjanje samostalnog posla, traže garanciju u vidu vlasništva nad nekretninama. To znači da će otpuštene žene biti čak lišene mogućnosti da se same snalaze (Vujatović Zakić, 2001).

Rodna dimenzija ekonomskih reformi
Zašto tranzicione reforme više pogađaju žene nego muškarce, i zašto žene manje od muškaraca uživaju pogodnosti od razvoja privatnog sektora, novih tehnologija, informacija i komunikacija, stvaranja novih radnih mesta i drugih beneficija koje otvara tržišna privreda? Odgovor se nalazi u patrijarhalno utemeljenim odnosima među polovima i prirodi tržišne ekonomije:

  • Žene su podložnije otpuštanju kako zbog rodnih predrasuda, tako i zbog toga što većinom rade na jednostavnijim i manje stručnim poslovima ili u administraciji, ili u privrednim granama i delatnostima koje najviše pogađaju strukturalne promene odnosno u kojima je privredni život kratak zbog investicionih ili tehnoloških gibanja.
  • Žene trpe zbog nekompatibilnosti ekonomske i reproduktivne uloge u promenjenim ekonomskim uslovima. Kresanje budžetskih izdvajanja za zdravstvo, obrazovanje, dečju zaštitu, socijalnu sferu znači, između ostalog, kraj besplatne ili jeftine brige o deci, čiji teret sada u potpunosti pada na ženu. Mnoga privatizovana preduzeća primorana su da ukinu ili smanje obim usluga i beneficija za svoje zaposlene, uključujući i objekte za brigu o deci. Dvostruki pritisak na žene, na poslu i u kući, povećava se sa pritiskom društva da naprave izbor i da posvete svoje vreme ili plaćenom radu i karijeri ili deci. Tim pre što privatni poslodavci očekuju veću produktivnost i zalaganje na poslu i dobrovoljni, neplaćeni prekovremeni rad.
  • Ekonomija zasnovana na mobilnosti radne snage ne vodi računa o manjoj pokretljivosti ženske radne snage, čija je geografska i obrazovna mobilnost vezana brigom o deci i porodici.
  • Rod je ključna odrednica podložnosti siromaštvu. Iako gubak radnih mesta pogađa i muškarce, ženama je teže da se ponovo zaposle ili samozaposle zbog nedostatka određenog obrazovanja i kvalifikacija, životnog ciklusa (poslodavci favorizuju mlađe žene) i nedostatka nezavisnog pristupa kapitalu, imovini, kreditima, resursima, novim informaciono-komunikacionim tehnologijama i slično.
  • Rodni stereotipi otežavaju vertikalno napredovanje žena na radnom mestu i prohodnost na bolje plaćene poslove. Ova diskriminacija žena dovodi do njihove koncentracije na najslabije plaćenim poslovima i delatnostima, u neformalnom sektoru i kao «fleksibilna» radna snaga.
  • Žene se suočavaju sa neravnopravnim tretmanom i marginalizacijom. Liberalizacija ekonomije i privatizacija usluga i javnih dobara kombinovana sa drastičnim socijalnim reformama povećava jaz između bogatih i siromašnih, kao i između muškaraca i žena.

U osnovi pogoršanja položaja žena je intenzifikacija njihove diskriminacije [14] na tržištu rada, na radnom mestu, u zapošljavanju, visini nadnica i socijalnoj zaštiti, odnosno rodna segregacija u ekonomiji i celom društvu (Karadenizli, 2002, 35). Feminizacija rada se dešava u uslovima rodne neravnopravnosti i pristustva patrijarhalnog obrasca. Bolje obrazovanje stoga ne pomaže ženama da steknu bolju platu. Poslovni sektor koji stereotipizira «ženske» poslove ukazuje na tešku prohodnost žena ka dobro plaćenim poslovima (Gabrić Molnar, 2002, 179). Politika trgovinske liberalizacije može doprineti povećanju mogućnosti zapošljavanja i preduzetništva za žene, ali u preovlađujućoj patrijarhalnoj kulturi u Srbiji, u kojoj muškarci dominiraju u procesima odlučivanja, takva politika može dovesti i do povećanja rodnih nejednakosti (Đurić Kuzmanović, 2005).

Cena strukturalnog prilagođavanja je različito raspoređena na pojedine socijalne grupe. Rodnu dimenziju odnosno različiti uticaj na žene i muškarce imaju i drugi segmenti tranzicionih reformi: javne potrošnje, zdravstva, penzijskog sistema, obrazovanja, energije i socijalne zaštite, kao i zajmovi Svetske banke namenjeni strukturalnom prilagođavanju [15] . 

Troškovi tranzicije su često skriveni jer su absorbovani putem povećanja neplaćenog rada žena u kući i smanjenja izdvajanja za hranu i energiju. Ovo stvara potencijalne dodatne velike troškove za ženu u smislu njenog zdravlja i kvaliteta života. Posredno utiče na povećanje ženskog siromaštva, jer siromašne majke zadržavaju ćerke u kući radi pomoći u radu u domaćinstvu, gazdinstvu ili u neformalnom sektoru, i tako im uskraćuju pravo na obrazovanje i, naknadno, mogućnost zapošljavanja na bolje plaćenom radnom mestu (Baden, 1997). Kontekst neplaćene ekonomije nege i niske ženske nadnice dalje snižavaju tržišne troškove i time doprinose poboljšanju komparativnih prednosti na trošak žena (Đurić Kuzmanović, 2005). Siromašne žene naročito pogađa ukidanje subvencija, povećanje cena i naknada za usluge (npr. zdravstvene), smanjivanje državnog ulaganja u infrastrukturu (voda, kanalizacija, putevi itd.) čime sve dublje zalaze u siromaštvo.

Zbog svog marginalizovanog položaja, žene imaju ograničeni uticaj na kreiranje ekonomske politike i uobličavanje novih zakona, politika i institucija i time na popravljanje svog položaja. One su znatno više nego u prethodnom socijalističkom periodu isključene, izolirane ili odstranjene sa mesta odlučivanja. Ovo se vidi u smanjivanju broja žena u parlamentima i na položajima odlučivanja [16] .

Zaključak
Demokratski procesi otpočeli promenama 2000. godine otvorili su prostor za rešavanje mnogih društvenih pitanja, među kojima i pitanje rodne ravnopravnosti i martinalozovanog položaja žena. Ovaj prostor, međutim, do sada nije ‘pokriven’ političkom voljom na nacionalnom nivou za menjanje stvarnog stanja, integraciju rodnog aspekta u javnu politiku i eliminisanje diskriminacije žena. Naprotiv – žene su sada u gorem položaju (Gabrić Molnar, 2002, 183).

Sve gore navedeno, kao i zapažanja ženskih organizacija u Vojvodini, ukazuju da su srbijanska i vojvođanska ekonomija zasnovane na rodno utemeljenom tržištu rada, sa asimetričnim odnosima roda i moći, i patrijarhalnom ideologijom koja unapred definiše prava, ulogu i položaj žena i muškaraca  i relativnu vrednost njihovog rada na tržištu. Nepovoljan položaj žena u društvu i u ekonomiji nedovoljno je vidljiv, između ostalog, i zbog nepostojanja rodno razvrstane statistike, neuključenosti ekonomije nege i brige u zvaničnu ekonomiju i pretežnog prisustva ženske radne snage u 'sivom' sektoru. Statistički pokazatelji i brojke (o zaposlenosti, nezaposlenosti, novom zapošljavanju, prosečnim platama, radnim satima, BND itd.) stoga ne pokazuju pravo stanje stvari.

Ženama ne ide u prilog ni rasprostranjeno pojednostavljeno shvatanje tržišne ekonomije kao objektivnog, a samim tim pravičnog mehanizma, prema kojem postoje brojne mogućnosti da pojedinac napreduje u društvu, a koliko će napredovati zavisi isključivo od njegovog rada i zalaganja. Pojedinac (dakle, i žena) je odgovoran/na za svoju ekonomsku sudbinu koju može da usmerava ulaganjem u svoje znanje, veštine, obučenost i prilagodljivost tržižnim promenama. Ovakvo pojednostavljeno tumačenje tržišta zanemaruje činjenicu da se na tržištu ne takmiče bezlični «privredni subjekti» , već ljudi koji pripadaju određenoj klasi, rasi, naciji, a feministička ekonomija je ovde dodala i kategoriju roda i starosne grupe (Bujišić, 2001). Ove grupe su nejednake moći, pripadanje svakoj od grupa nosi određenu prednost ili ograničenje, te na tržištu startuju sa nejednakih pozicija. Tržište verno odslikava odnose u društvu, a žene su najbrojnija marginalizovana grupa. Uslov za fer tržišnu konkurenciju je ustanovljavanje principa jednakih mogućnosti putem ustanovljavanja afirmativnih akcija, zaštitnih mehanizama, mehanizama za unapređenje položaja žena, uklanjanja stereotipa i rodnih predrasuda u svim segmentima društvenog života, i preduzimanja drugih mera koje državi nalaže kao obavezu Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena [17] i Konvencije Međunarodne organizacije rada [18] .  

Prethodno navedene ocene vezane za pogoršavanje ekonomskog, socijalnog i društvenog položaja žena, rastuću diskriminaciju prema ženama i jačanje patrijarhalnog društva jasnije se detektuju kada se ukloni 'terminološka magla' koja se koristi radi otežavanja sagledavanja prave prirode procesa, a time i njegovog ishoda i posledica. Naime, ukoliko umesto izraza «tržišni model privređivanja zasnovan na privatnoj svojini» koristimo njegov eufemizam: «kapitalizam», stvari postaju mnogo jasnije. Time i «ekonomske reforme» dobijaju jasniji smisao – da se radi o reformama kojima se stvara kapitalistički sistem, a kapitalizam počiva na eksploataciji, prisvajanju viška vrednosti tuđeg rada i neravnomernoj raspodeli moći, bogatstva i resursa. «Kapitalizam pruža praktično neograničene mogućnosti za sticanje, ali i za demonstraciju moći pojedinaca ili kolektiva. Dokazano je da onaj ko raspolaže sredstvima za proizvodnju i značajnijiim finansijskim sredstvima, praktično raspolaže i mnogo većom snagom nego što je to vidljivo na prvi pogled: diktira uslove raspodele, kreira sistem javnog informisanja, upravlja organizacijama i institucijama kulture i sporta, pa na taj način, posredno i neposredno, utiče na javno mnjenje i moralne standarde društva. U tom, za naše prilike novom, moralnom kodeksu, nejednakost se podrazumava, kao prirodna posledica preduzimljivosti i spretnosti, pošto se licemerno pretpostavlja da su, u startu, uslovi za sve učesnike bili jednaki.” (Cvjetićanin, 2004, 33). Kapitalistički ekonomski odnosi stoga zahtevaju stvaranje, zadržavanje i jačanje društvenih odnosa koji će ih omogućiti. A patrijarhalni sistem je prirodan okvir neoliberalnog kapitalizma, u kojem su žene ‘po prirodi stvari’ diskriminisane, a njihov rad eksploatisan, potcenjen i potplaćen. U tom smislu, svaki napor na ustanovljavanju rodne ravnopravnosti i socijalne pravde može da da tek sporadične i privremene rezultate. Sistem dozvoljava i dozvoliće da dođe do pozitivnih pojedinačnih efekata takvih mera upravo radi sopstvenog održavanja. Rodna ravnopravnost i neoliberalni kapitalizam potiru jedno drugo, jer se odnosi koje podrazumevaju međusobno isključuju.

Sve nabrojane tendencije prisutne u Srbiji i u drugim zemljama u regionu, uočavaju se i u razvijenim državama. Čak i tamo gde je dobro razvijena legislativa i gde postoje mehanizmi u oblasti rodne ravnopravnosti, kao u Evropskoj uniji, očiti je sve širi jaz između proklamovanog i stvarnog stanja [19] . Produbljavanje feminizacije siromaštva i repatrijarhalizacija društva omogućava i rezultat je nove 'preraspodele' moći u korist velikih, bogatih i moćnih /tržišta, nacija, korporacija, slojeva, grupa, pojedinaca/.

U kapitalističkom ekonomskom okruženju moguće je ublažiti neravnopravnost i diskriminaciju žena političkom voljom i odgovarajućim mehanizmima i afirmativnim akcijama, no postizanje stvarne ravnopravnosti zahteva premeštanje fokusa ekonomije i društvenog razvoja sa nacije, države i profita na domaćinstvo, porodicu i ekonomiju nege.  

Rezime
Iskustva tokom pet godina sprovođenja sistematskih ekonomskih reformi pokazuju da one više pogađaju žene nego muškarce. Žene su znatno osetljivije na negativne efekte tranzicije kao što su gubitak radnog mesta, stečenih prava iz prethodnog perioda i smanjivanja socijalne uloge države zbog dvostruke uloge na poslu i u porodici, rastuće diskriminacije, neuvažavanja doprinosa ekonomije nege nacionalnoj ekonomiji, jačanja patrijarhalnih vrednosti i propusta države da legislativom i drugim merama zaštiti ranjive grupe. Posledice su rast feminizacije siromaštva i isključenost žena iz javnog, ekonomskog i političkog života.

Mirjana Dokmanovic
Kontakt: mirad@eunet.yu

Napomena:
Rad je iz elektronske publikacije Zavoda za rodnu ravnopravnost AP Vojvodine „Pet godina posle – Ženski pokret u Vojvodini 2000-2006“ izdate 2006. godine. Kontakt: Zorana Sijacki, direktor, e-mail zoranasijacki@neobee.net

Literatura

Baden, Sally, Economic Reform and Poverty: A Gender Analysis, BRIDGE, Brighton, 1997. Dostupno na: http://www.bridge.ids.ac.uk/reports_gend_pov.htm. Pristupljeno 30.11.2005.

Bajic, Vesna, Position of Women on the Labour Market in Serbia, Dostupno na: http://www.seeline-project.net/ECONOMIC/serbia_research.htm, Pristupljeno 30.11.2005.

Bujišić, Branislava, Žene i tržišna konkurencija, Indok centar, AŽIN, Beograd, jun 2001. Dostupno na: http://www.awin.org.yu/srp/arhiva/elbtext1.htm, Pristupljeno 30.11.2005.

Cvjetićanin, Danijel, ‘Oslonac na ekonomiju destrukcije’, u Mijatović, Boško (ur.), Prizma, Centar za demokratsko-liberalne studije, Beograd, juli 2004., str. 29 – 38.

Đuric Kuzmanovic, Tatjana and Dokmanovic, Mirjana, The Enlarged European Union and its agenda for a ‘wider Europe’: What consideration for gender equality? EU neighbouring countries: the Western Balkans, Information sheet, WIDE, Brussels, December 2004, Dostupno na:
http://www.eurosur.org/wide/EU/Enlargement/IS_westernbalkans.htm.
Prevod dostupan na: http://www.globalizacija.com/doc_sr/s0044ror.htm. Pristupljeno 30.11.2005.

Đurić Kuzmanović, Tatjana, (2002). Gender and Development in Serbia  - From Directed Non Development to Transition. Novi Sad, Budućnost, Ženske studije i istraživanja.

Đurić-Kuzmanović, Tatjana, ‘Rodni efekti globalizacije na srpsku ekonomiju: Slučaj industrije odeće ‘Novitet’, u Dokmanović, Mirjana (ur.), Globalizacija.com, Ženski centar za demokratiju i ljudska prava, 2005 [Online: www.globalizacija.com], Dostupno na: http://www.globalizacija.com/doc_sr/s0047lit.htm. Pristupljeno 28.11.2005.

Đurić-Kuzmanović, Tatjana, ‘Transition, Privatisation and Gender in Serbia – Impact on Labour Market’, u Dokmanović, Mirjana (ur.), Transition, Privatisation and Women, Ženski centar za demokratiju i ljudska prava, Subotica, 2002, str. 163-174

European Economy, The Western Balkans in Transition, European Commission, Directorate General for economic and financial affairs, Occasional Paper, No. 5, January 2004, Dostupno na: http://europa.eu.int/comm/economy_finance/publications/occasional_papers/occasionalpapers5_en.htm

Gabrić Molnar, Iren, ‘Presence of the Patriarchal Pattern in the Market Economy and Business Sphere’, u Dokmanović, Mirjana (ur.), Transition, Privatisation and Women, Ženski centar za demokratiju i ljudska prava, Subotica, 2002, str. 175-183

Godišnji izveštaj pokrajinskog ombudsmana za 2004. godinu, Novi Sad, 2005.

ILO, Women’s Employment: Global Trends and ILO Responses, ILO contribution, 49th Session of the Commission on the Status of Women United Nations, New York,  28 February – 11 March 2005

Konkurentnost žena sa decom na tržištu rada, Glas razlike, Beograd, 2002

Mijatović, Boško, ‘Ekonomija: gde smo i šta nas čeka’, u Mijatović, Boško (ur.), Prizma, Centar za demokratsko-liberalne studije, Beograd, januar 2004., str. 35-40.

Pokrajinski sekretarijat za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova, Informacija o položaju žena u Vojvodini 2002-2003 godina, Novi Sad, 2004

Puzigaća, Milka, Ekonomski i socijalni položaj žena u Jugoslaviji, SCAN Agencija, Novi Sad, 2001

Republički zavod za statistiku, Žene i muškarci u Srbiji, Beograd, 2004

Ruminska-Zimny, Ewa, ‘Gender, Privatisation and Structural Adjustment in Transition Countries: Trends and Issues in the UNECE region’, u Dokmanović, Mirjana (ur.), Transition, Privatisation and Women [Tranzicija, privatizacija i žene], Ženski centar za demokratiju i ljudska prava, Subotica, 2002, str. 17-21

Strategija za smanjivanje siromaštva, Vlada Republike Srbije. Dostupno na:  http://www.prsp.sr.gov.yu/kosu.jsp. Pristupljeno 20. 11. 2005.

UNICEF, Women in Transition: A Summary, The Monee Project, Regional Monitoring Report Summary, No. 6, 1999

Vlada Republike Srbije, Ministarstvo finansija, Pet godina ekonomske tranzicije u Srbiji, 5. oktobar 2005., Dostupno na: www.mfin.sr.gov.yu. Pristupljeno 30.11.2005.

Vladisavljević, Aleksandra, and Zuckerman, Elaine, Structural Adjustment's Gendered Impact: The Case of Serbia and Montenegro, Gender Action, 2004

Vujatović Zakić, Zorka, I deo: Primedbe na predlog zakona o radu, AŽIN, 2001. Dostupno na: http://www.awin.org.yu/srp/arhiva/elbtext3.htm, Pristupljeno 30.11.2005.

WIDE, The Enlarged European Union and its agenda for a ‘wider Europe’: What consideration for gender equality? WIDE, Brussels, 2005

World Bank, Serbia and Montenegro, Republic of Serbia, An Agenda for Economic Growth and Development, Report No. 29258, December 6, 2004, Dostupno na:

http://siteresources.worldbank.org/INTSERBIA/Resources/SerbiaEconomicMemorandum.pdf Pristupljeno 1.12.2005.

[1] Prethodna dva neuspela pokušaja privatizacije uz donošenje sistemskih zakona desila su se 1990. i 1997. godine.

[2] Opširnije: European Economy, The Western Balkans in Transition, European Commission, Directorate General for economic and financial affairs, Occasional Paper, January 2004

[3] Izvor: Vlada Republike Srbije, Ministarstvo finansija, Pet godina ekonomske tranzicije u Srbiji, 5. oktobar 2005., Dostupno na: www.mfin.sr.gov.yu. Pristupljeno 30.11.2005.

[4] Zbog ograničenog prostora u ovom radu je naveden tek deo oficijelnih podataka navedenih u izveštajima Ministarstva finansija (dostupno na: www.mfin.sr.gov.yu/html/index.php) i Ministarstva za privredu i privatizaciju (Dostupno na www.mpriv.sr.gov.yu)

[5] Izvor: Ministarstvo za socijalnu politiku. http://www.minrzs.sr.gov.yu. Pristupljeno aprila 2003.

[6] Ovo je zaključak brojnih studija o efektima tranzicije na žene u Centralnoj i Istočnoj Evropi: UNICEF, Women in Transition: A Summary, The Monee Project, Regional Monitoring Report Summary, No. 6, 19; Dokmanović, Mirjana, 2002, New World Order – Uticaj globalizacije na ekonomska i socijalna prava žena, Ženski centar za demokratiju i ljudska prava, Subotica, 2002, str. 55-71; Dokmanović, Mirjana (ur.), Transition, Privatisation and Women, Ženski centar za demokratiju i ljudska prava, Subotica, 2002., ILO, Women’s Employment: Global Trends and ILO Responses, ILO contribution 49th Session of the Commission on the Status of Women United Nations, New York,  28 February – 11 March 2005

[7] Godišnji izveštaj pokrajinskog obudsmana za 2004. godinu , str. 41-44. Web stranica: www.ombudsman-apv.org.yu. Pokrajinski sekretarijat za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova, Informacija o položaju žena u Vojvodini 2002-2003 godina, Novi Sad, 2004

[8] O uticaju tranzicije na žene u tekstilnoj industriji: Đurić-Kuzmanović, Tatjana, ‘Rodni efekti globalizacije na srpsku ekonomiju: Slučaj industrije odeće ‘Novitet’, u Dokmanović, Mirjana (ur.), Globalizacija.com, Ženski centar za demokratiju i ljudska prava, 2005 [Online: www.globalizacija.com], Dostupno na: http://www.globalizacija.com/doc_sr/s0047lit.htm. Pristupljeno 28.11.2005.

[9] Videti rezultate istraživanja: Konkurentnost žena sa decom na tržištu rada, Glas razlike, Beograd, 2002

[10] Za detaljnije podatke koji ilustruju nepovoljan položaj žena na tržištu rada, potplaćenost ženskog rada, vertikalnu diskriminaciju žena, i neravnopravan pristup zapošljavanju i bolje plaćenim radnim mestima videti: Bajić, Vesna, Position of Women on the Labour Market in Serbia, Dostupno na: http://www.seeline-project.net/ECONOMIC/serbia_research.htm, Pristupljeno 30.11.2005.

[11] Najčešći razlogzi obraćanja žena besplatnom pravnom savetovalištu u oblasti radnih odnosa i privatizacije Ženskog centra za demokratiju i ljudska prava u Subotici tokom perioda 2003-2005. bili su neisplata zarada, naknada i doprinosa za penzijsko osiguranje, nezakoniti otkazi i diskriminacija prilikom zapošljavanja zbog pola ili starosne dobi. U većini slučajeva radnice nisu imale potpisan ugovor o radu ili je ugovor bio manjkav, a svoja prava nisu uspele zaštititi obraćanjem inspekciji rada.

[12] Izvor: Vlada Republike Srbije, Strategija za smanjivanje siromaštva. Dostupno na:
  http://www.prsp.sr.gov.yu/kosu.jsp. Pristupljeno 22. decembra 2005.

[13] Vidi zbornik radova sa međunarodne konferencije “Uticaj privatizacije i strukturalnog prilagođavanja u zemljama tranzicije na ekonomski i socijalni položaj žena” (februar 2002.): Dokmanović, Mirjana (ur.), Transition, Privatisation and Women, Ženski centar za demokratiju i ljudska prava, Subotica, 2002: Dostupno na: http://www.globalizacija.com/srpski/s_knj.htm. AŽIN (Asocijacija za žensku inicijativu), Beograd, je čak predlagao odlaganje primene Zakona o radu i Zakona o privatizaciji do usvajanja novog Ustava ili ustavnih amandmana koji bi uzeli u obzir poziciju ženske radne snage po ugledu na nemačka ili slovenačka rešenja.

[14] Primera radi, na konferenciji za štampu u Medija centru 6. jula 2005. godine, istaknuto je da žene zaposlene u Valjaonici aluminijuma Impol Seval  sa istim radnim stažom kao i njihove kolege,  po socijalnom programu dobijaju manju otpremninu. Vlada je potvrdila da je u pitanju diskriminacija. Izvor: http://www.mediacenter.org.yu/code/navigate.asp?Id=718#2209. Pristupljeno 2.12. 2005.

[15] Rodnu analizu ove problematike vidi u: Vladisavljević, Aleksandra, and Zuckerman, Elaine, Structural Adjustment's Gendered Impact: The Case of Serbia and Montenegro, Gender Action, 2004

[16] Videti podatke iz: Pokrajinski sekratarijat za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova, Informacija o položaju žena u Vojvodini 2002/2003 godina, Novi Sad, 2004.

[17] G.A. res. 34/180, 34 U.N. GAOR Supp. (No. 46) at 193, U.N. Doc. A/34/46

[18] Konvencija C156 o jednakim mogućnostima radnika sa porodičnim obavezama (1981.), Konvencija C100 o jednakim naknadama (1951.) Konvencija C111 protiv diskriminacije u zapošljavanju i profesije (1958), Konvencija C183 o zaštiti materinstva (2000)

[19] Videti izveštaj sa javnog saslušanja o ovoj problematici organizovanog u Evropskom parlamentu 2. decembra 2004. godine. WIDE, The Enlarged European Union and its agenda for a ‘wider Europe’: What consideration for gender equality? WIDE, Brussels, 2005