Pokret antiglobalista |
Osnovne crte Početne stihijske borbe protiv kreatora ''novog svetskog poretka'' odnosno nosilaca i predvodnika neoliberalne globalizacije, u početku krajnje spontane i često rušilačke, nestrukturirane i neuobličene sada su prošlost. Ako smo do sada mogli da govorimo o kratkotrajnim izlivima nezadovoljstva amorfne mase sada gubimo pravo na takve konstatacije. Naime, posle dogadjaja iz Londona, Sijetla i naposletku Đenove možemo sa pravom da zaključimo da je na delu jedan novi pokret čiji su obrisi sada već sasvim vidljivi. Za antiglobalistički pokret se može reći da preuzima tradiciju i ujedno pripada kompleksu novih društvnih pokreta (mirovni, feministički, ekološki…), i ne samo to. Antiglobalistički pokret, za razliku od drugih novih društvenih pokreta, nije pokret jedne teme (one issue movement) već se za njega može reći da predstavlja sabirni centar za glavninu novih društvenih pokreta i političkih grupa leve orijentacije. On pod svojim kišobranom obuhvata i borce za zaštitu životne sredine i branitelje civilnih prava, i mirovne organizacije i anarhističke grupe, i borce za prava radnika i neofeministe. Pre no što nastavim izlaganje o karakteristikama antiglobalističkog pokreta dužan sam da postavim definiciju društvenih pokreta, i tom prilikom ću se poslužiti određenjem koje daje V. Pavlović: “Društveni pokret je kolektivna, javna, dobrovoljna, masovna, manje ili više spontana akcija ljudi koja izrasta iz nezadovoljenih potreba, izražava određene sukobe interesa, pokreće rešavanje značajnih društvenih pitanja i stremi manjim ili većim društvenim promenama.” (Pavlović, 2003: 107). Pokret antiglobalista, za razliku od nedovoljne međunarodne povezanosti novih društvenih pokreta jedne teme, je u pravom smislu reči transnacionalan s obzirom na povezanost grupa i organizacija u različite promotivne mreže i praksu održavanja periodičnih globalnih foruma. Pripadnici pokreta rado ističu da je njihov otpor internacionalan kao i kapital. Valja istaći još jednu značajku antiglobalističkog pokreta – usmerenost na sistemsku promenu svetskog i nacionalnog društva. Čak i zahtevi pojedinih grupa unutar pokreta za reformisanjem takvih kolosa kao što su MMF, Svetska banka ili STO imaju i više nego revolucionarno značenje. Antiglobalizam je političko stanovište koje se decidno protivi negativnim konsekvencama procesa globalizacije. Sledeći Bekovu (Beck) definiciju, globalizacijom ćemo nazvati proces smanjenja uloge nacionalnih država ujedno povećanjem uloge i uticaja internacionalnih aktera svih vrsta (Bek, 2003). Antiglobalizam stoji u protivstavu ideji vladavine svetskog tržišta odnosno načinu ražmišljanja koje u realizaciji globalnog tržišta nalazi rešenje za većinu problema savremenog sveta, a to su pre svega pitanja pospešivanja ekonomskog razvoja i otklanjanja siromaštva u zemljama Trećeg sveta. Sam termin antiglobalisti je prilično sporan jer je on potekao od mainstream i korporativnih medija i obično ga koriste protivnici pokreta. Treba naglasiti da antiglobalisti nisu protivnici globalizacije po sebi, oni su u opoziciji kapitalističkoj, globalizaciji odozgo pa se njihov pokret može nazvati i antikapitalistički ili antikorporativni. Možda afirmativni pojam alterglobalisti najbolje odslikava nastojanja pripadnika pokreta za jednom novom, drugačijom globalizacijom – globalizacijom odozdo, iz srca društvenog bića, imajući pred sobom cilj ostvarivanja globalne socijalne pravde i solidarnosti, fer trgovine između razvijenih i zemalja u razvoju. Najbolji dokaz mondijalističke opredeljenosti antiglobalista upravo su njihove stalne kampanje sa ciljem približavanja ljudi različitih kultura kao i zalaganja za prava emigranata i azilanata u razvijenim zemljama zapadne hemisfere. Verovatno su jedini istinski antiglobalisti zapravo pripadnici nacionalističkih grupa i pokreta. Kvalifikacija “iz srca društvenog bića“ na najbolji način izražava samonikli karakter pokreta, političko osvešćivanje i akciju običnih građana suprotstavljenih birokratskoj okoštalosti velikih organizacija recimo političkih partija i ignorantnosti zvaničnih institucija. U ovom radu će termini antiglobalisti i alterglobalisti biti korišćeni kao sinonimi jer se termin antiglobalisti, premda kreiran od strane protivnika pokreta, odomaćio u političkom, medijskom i kolokvijalnom smislu. Društveni uslovi koji su pogodovali rađanju antiglobalističkog pokreta dovode nas u osamdesete godine prošlog veka kada je došlo do pomeranja političkog klatna u desno posebno u zemljama zapadne Evrope i SAD. Dolazak na vlast Margaret Tačer i Ronalda Regana označava početak ere gašenja i dezavuisanja socijaldemokratske ideje države blagostanja koja se zbog praktičnih promašaja našla u velikoj krizi. Pojava i uspon nove desnice išla je uporedo sa procesom zavšetka hladnoratovske, blokovske podele sveta i potvrđivanja zapadnog, liberalnog modela uređenja društva kao superiornijeg u odnosu na sovjetski, realkomunistički. Otvorila se mogućnost da zapadnevropske zemlje, a pre njih SAD utiču da ostatak sveta prihvati dominantni zapadni modeli pa makar se to uradilo i problematičnim, nedemokratskim sredstvima. Naglo se menja uticaj i značaj pojedinih međunarodnih institucija iza čijih kulisa stoje interesi i model političkog mišljenja SAD. Neoliberalnu logiku slobodnog tržišta konzistentno definišu autori Elizabet Martinez (Martinez) i Arnald Garsija (Garcia), a navodi D. Šimleša u delu “Snaga utopije“. Zbog značaja komentara koje daje Šimleša ovom prilikom navodim integralnu verziju iz dela: “Najvažniji postulati neoliberalizma... su sledeći: 1. Vladavina tržišta; to znači smanjiti uticaj vlade (političke) na najmanju moguću meru. Zagovaranje međunarodne trgovine i ulaganje po obrascu NAFTA-e. Smanjenje plata uništenjem sindikata i ustrajanje na trendu smanjenja opštih prava radnika. Ukratko, totalna sloboda kretanja kapitala, novca i usluga. 2. Smanjenje javnog izdatka za socijalnu pomoć; smanjuju se izdaci za školstvo i zdravstvo, kao i za pomoć siromašnima, komunalne potrebe...Naravno, ne odbija se državna pomoć za razvoj biznisa. 3. Deregulacija; smanjenje državne regulacije u bilo kojem pogledu ili smeru koji bi mogao ugroziti profit, kao što su na primer očuvanje okoline ili sigurnost na poslu. 4. Privatizacija; označava težnju da se privatizuju sva dobra i uslužni servisi, kao što su banke, najvažnije industrije, ceste, škole, bolnice pa čak i voda tamo gde se već oseća oskudica u vodi. Često sakrivena iza potrebe za većom efikasnošću, privatizacija završava u koncentraciji bogatstva kod sve manje ljudi i povećanju poreza za njihove potrebe. 5. Eliminisanje koncepta ''javnog dobra'' ili ''potreba zajednice''; ovi koncepti se zamenjuju s konceptom ''individualne odgovornosti'' čime se prebacuje krivica na siromašne za njihovo stanje.'' (Šimleša, 1999: 110) Neoliberalna politika globalizacije je na stanovištu da smanjenje javne regulacije i uspešnost uspostavljanja sistema slobodne trgovine na globalnom nivou može samo pogodovati nerazvijenim zemljama čemu se antiglobalisti protive odgovarajući da je u pitanju utakmica nejednakih s obzirom na ogromnu prednost razvijenih u tehnologiji i intelektualnoj svojini. Za alterglobaliste, viđenja ključnih aktera neoliberalne globalizacije odavno su izgubila prefiks ''demokratska'', s obzirom na vidljiv gubitak demokratskog kapaciteta unutar međunarodnih institucija. Posle događaja od 11. septembra i ratnog odgovora SAD pojavljuje se novi front na liniji nosioci neolibrealne globalizacije – alterglobalisti. Invazija na Irak, umotana u ''ideološku oblandu'' borbe protiv međunarodnog terorizma, odagnavanja pretnje biološkim i hemijskim oružjem i misija širenje demokratije, izazvala je ogorčeno protivljenje alterglobalista koji su američke ''otkopane ratne sekire'' okarakterisali namerom kontrole iračkih naftnih resursa od strane krupnog biznisa kao i željom nametanja jednog društvenog modela i duhovne klime čitavom svetu. Iz prethodno rečenog može se zaključiti da su glavne crte ciljne orijentacije antiglobalističkog pokreta: zalaganje za uspostavljanje globalne socijalne pravde i solidarnosti, očuvanje životne sredine i protivljenje američkom neoimperijalizmu. No, tu se spektar tema kojima se bave antiglobalisti ne iscrpljuje što ćemo najbolje videti na stranicama koje slede odnosno u narednom poglavlju. Ideologija i strategija Antiglobalisti su uverenja da osnovne poluge moći leže u transnacionalnim korporacijama i da su mainstream mediji, vlade zemalja zapadne hemisfere i međunarodne finansijske institucije samo produžene ruke ovih korporacija - glavnih krivaca za održanje i produbljivanje jaza između razvijenih i nerazvijenih, Severa i Juga. Kao protagonisti neoliberalne globalizacije opaženi su MMF, Svetska banka, Svetska trgovinska organizacija (STO) i Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), pre svih. Antiglobalistička „žaoka“ uperena je i protiv sporazuma o slobodnoj trgovini kao što su Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA), Opšti sporazum o trgovini i uslugama (GATS), Multilateralni sporazum o investicijama (MAI) i Zona slobodne trgovine obe Amerike (FTAA) jer, po mišljenju antiglobalista, ovi sporazumi idu u prilog razvijenom Severu. Slično, negativno se gleda na skupove, federacije biznisa kao što su Svetski ekonomski forum (WEF ) ili Azijsko–pacifički ekonomski forum (APEC). Ipak, međunarodne finansijske institucije, trgovinski sporazumi i biznis forumi samo su pojavni oblici interesa začaurenih u multinacionalnim korporacijama. Multinacionalne kompanije, za razliku od bilo kog pojedinca ili grupe, imaju nesmetanu mogućnost da se kreću slobodno preko granica, da iskorišćavaju prirodne resurse, eksploatišu radnu snagu domicilnih zemalja i irevrzibilno utiču na biodiverzitet ekosistema. Antiglobalisti se s pravom pitaju, ako multinacionalne korporacije imaju ista prava kao i svaki građanin, u smislu mogućnosti posedovanja svojine i zaključivanja ugovora, kako je moguće da su granice otvorene za kapital, a zatvorene za imigrante i izbeglice i za njihovo pravo na izbor mesta stanovanja i života. O ogromnoj moći MNK (multinacionalnih korporacija) rečito govore sledeći podaci: - 500 najvećih MNK – kontroliše 42 odsto svetskog bogatstva s tendencijom rasta. - Od sto najvećih ekonomija 51 odsto čine MNK, a 49 odsto države. - Ako izuzmemo devet najbogatijih država po bruto nacionalnom dohotku (SAD, Japan, Nemačka, Francuska, Italija, Velika Britanija, Brazil, Kanada, Kina), 200 najbogatijih korporacija je ekonomski moćnije od ostatka sveta (182 države). - MNK drže 90 odsto tehnologije i patenata. - MNK su uključene u 70 odsto svetske trgovine. Više od trećine te trgovine se odvija unutar jedne te iste MNK. - 27 država u celom svetu ostvaruje veću dobit od Shella i Exxona zajedno. - Shell poseduje 400 miliona rala zemlje (otprilike kao 40 površina Hrvatske). - Najvažnije svetske industrije (auti, avioni, elektronika, čelik, nafta, kompjuteri, mediji…) poseduje u 40 procenata slučajeva pet ili manje MNK- a…” (Šimleša, 1999: 111) Ako ovome dodamo i činjenicu da multinacionalne kompanije neretko podržavaju autoritarne režime koji im omogućavaju nesmetano bogaćenje slika o MNK se upotpunjuje. Svoje protivljenje korporativnom carstvu antigloblisti plastično izražavaju sloganima : “Planeta nije na prodaju“ ili “ Planeta i ljudi pre profita“. Koliko su teme većine novih društvenih pokreta (antinuklearni, feministički..) zapravo sadržane u antiglobalističkom pokretu pokazuje spisak ciljeva za koje se zalažu različite grupe unutar antiglobalističkog pokreta. Navodeći skupno to su sledeća nastojanja: zaštita ljudskih prava, podupiranje socijaldemokratske alternative nasuprot kapitalističke ekonomije, zaštita ekosistema planete od negativnih efekata globalizacije, zalaganje za radnička prava, slobodu migracija, prava žena, bio i kulturni diverzitet, kvalitet ishrane odnosno protivljenje upotrebi genetski modifikovane hrane, kao i namera ukidanja ili reformisanja kapitalizma. Posebno se posle napada SAD na Irak formirala antiratna koalicija unutar pokreta pokazavši svoju moć na demostracijama tokom Evropskog socijalnog foruma u Firenci. Svoju kritiku predstavničke demokratije alterglobalisti temelje na činjenici da uprkos protivljenju većine građana u zemljama kao što su Italija i Španija rukovodstvo je podržalo i učestvovalo u operacijama protiv Iraka. Noam Čomski (Chomsky) smatra da su tim činom lideri “demokratskih zemalja“ iskazali svojevrstan prezir prema demokratiji. Premda protivnici pokreta konglomeratu ovih ciljeva pripisuju unutrašnje protivrečnosti, mišljenja sam da su ovi ciljevi neodvojivi jedan od drugog i da se jedan ne može ostvariti a da se ne ostvare svi. Biblija antiglobalističkog pokreta je delo “No logo“ autorice Naomi Klajn (Klein) koje na neponovljiv način pristupa problemu funkcionisanja multinacionalnih korporacija, specijalno u zemljama Trećeg sveta. Klajnova akcenat stavlja na kritiku svitšopova (sweatshops), fabrika u kojima radnici, često i deca rade za niske nadnice proizvodeći odevne predmete, igračke i slično (Klein, 2001). Reč je o fabrikama u kojima radnici rade u nepodnošljivim uslovima oskudevajući u čistom vazduhu ili su izloženi dvanaestočasovnom radnom vremenu. To su fabrike koje zabranjuju sindikalno organizovanje i u kojima se, neretko, praktikuje psihičko i seksualno zlostavljanje radnika odnosno radnica. Naomi Klajn u svom radu upire prstom na određene kompanije, na primer Nike ili Shell, označavajući ih glavnim vinovnicima ovakvih dela. Drugi značajan rad koji je uticao na idejnu poziciju alterglobalističkog pokreta je ''Biopiracy'', indijske naučnice i feministkinje Vandane Shive (Shiva). Shiva govori na koji se način značajni ekoregioni pretvaraju u svojinu krupnog kapitala i kako se zajedničko blago nedirnute prirode iscpljuje i nepovratno kontaminira. Ličnosti kao što su Dejvid Korton, Džon Stiglic i Noam Čomski, pored brojnih teorijskih radova na temu neoliberalne globalizacije, uzeli su i aktivno učešće u mnogim akcijama pokreta. Najznačajniji u tom pogledu, svakako je Ignasio Ramonet, direktor čuvenog Le Monde Diplomatique, inače osnivač prvog antiglobalističkog udruženja – francuskog ATTAC–a. Grupe i organizacije, članice pokreta, u mnogome su raznorodne (viđenja globalizacije, političke vizije, načini političke borbe). Ipak, na skupovima i demostracijama one deluju prilično uigrano pri čemu se može primetiti zavidan kompromisni i tolerantni potencijal pripadnika različitih struja u pokretu. Poreklo antiglobalističkog pokreta je u dešavanjima iz 1968. - studentskim protestima koji su uzdrmali svet, i u mirovnim aktivnostima američke omladine povodom rata u Vijetnamu. Premda je socijalni profil pristalica pokreta šarolik može se istaći da glavninu čini mlađa populacija, pretežno studentska, dobar deo zaposlene i nezapošljive radničke omladine i deo novih srednjih slojeva (tercijarne delatnosti). Ne treba zanemariti ni ulogu nezavisnih intelektualaca u pokretu koji su nešto poput idejne lokomotive. U zemljama Trećeg sveta pokret čine eksploatisani radnici i seljaci no njih ne možemo zvati nosiocima pokreta jer sve inicijative dolaze, pre svega sa Zapada. Antiglobalistički pokret je sveobuhvatan i iz razloga što sažima i materijalne i postmaterijalne vrednosti, i zalaganje za socijalnu pravdu kod kuće i težnju za uspostavljanjem globalne pravde, i za očuvanje svetskog ekosistema i za mir među narodima. Možda će vreme najbolje pokazati koliko je socijalna osnova pokreta stabilna, a koliko je u pitanju jedan novi sukob generacija. Organizacija i taktika Osnovni vid organizovanja pristalica antiglobalističkog pokreta je u promotivnim mrežama kao što je recimo People Global's Action (Opštenarodna akcija) koja nastoji da poveže organizacije i grupe različitih profila iz međusobno udaljenih zemalja u celinu nastojanja promene sveta. Ovakvo povezivanje pospešuje solidarnost u pokretu stoga što se ukazuje na međuzavisnost naizgled različitih ciljeva u jedinstvenoj borbi. Ove grupe nisu organizacije u klasičnom smislu sa članovima, hijerarhijom i liderima. Odlučivanje je u potpunosti decentralizovano i zasniva se na procesu stvaranja konsenzusa. Time se želi izbeći otupljivanje revolucionarne oštrice, lidersko zastranjivanje i dogmatizam unutar pokreta. Opštenarodna Akcija je oblik saradnje, a ne organizacija. Nju čini mnoštvo grupa od kojih su najznačajnije : Direct Action Network (Mreža direktne akcije), Reclaim the Streets (Zauzmimo ulice), Black Block (Crni blok) i White Overalls (Bela odela). Mreža direktne akcije je anarhistička skupina eksplicitno suprotstavljena kapitalizmu naglašavajući značaj modela direktne demokratije i konsenzualnog odlučivanja. ''Bela odela su grupa čiji se aktivisti oblače u belo, sa klovnovskim maskama, naoružani automobilskim gumama i kartonima koje policijski kordoni ne mogu da zaustave'' (Grubačić, 2002: 8).Reč je o grupi čije delovanje zauzima prostor između nasilja i nenasilja. ''Aktivista je postao homo ludens, neposlušni građanin koji se igra i svojom igrom osmišljava nove oblike građanske neposlušnosti'' (Grubačić, 2002: 8). Zauzmimo ulice je kolektiv nastao u Londonu 1991. godine sa ciljem ustajanja protiv auto – industrije kao oličenja kapitalističke filozofije. Zalažući se za vožnju bicikala, smanjenje količine automobila aktivisti kolektiva organizuju zabave na ulicama velikih gradova gde se pleše i svira. U PGA recimo ulaze i Sindikat seljaka iz države iz države Karnataka u Indiji, poštanski radnici iz Kanade ili Severnoamerička mreža domorodačkih žena. Da bih pojasnio koliko je PGA široka koalicija poslužiću se navođenjem obeležja ove promotivne mreže :
Baš kao što i preporučuju u svom manifestu, direktna akcija i građanska neposlušnost ostaju primarne taktike pokreta. No, aktivisti opupljeni oko Black Blocka ne prezaju ni od drugih sredstava borbe uključujući nasilje. Ova anarhistička grupa razlikuje neopravdano fizičko nasilje (sem u slučaju samoodbrane) od nasilja nad imovinom korporacija koje ima političko opravdanje. Aktivisti se obično organizuju u vidu grupa afiniteta (affinity groups), nehijerarhijskih grupa sastavljenih od ljudi iz istog kraja ili susedstva koji dele zajedničke političke ciljeve. Grupe afiniteta su najpre praktikovali španski anarhisti u devetnaestom veku, da bi se sedamdesetih godina dvadesetog veka ovaj način organizovanja javio u antinuklearnom pokretu u SAD. Ove grupe su korisne zato što su jako male (5 – 20 ljudi koji se poznaju) i time onemogućavaju policijsku i doušničku infiltraciju. Najbolji primer taktike antiglobalista su dešavanja u Pragu gde su se tri različite grupe protestanata sa različitih destinacija približavale mestu konferencije koristeći tri različite taktike : prva, upražnjavajući različite oblike građanske neposlušnosti (tzv. Žuti marš), druga, zadužena za taktiku zbunjivanja protivnika (tactical frivolity) koja uključuje festivalski otpor, otpor kroz igru (kostime, ples, muziku, umetnost) – Pink / Srebrni marš i treća, angažovana u fizičkim sukobima sa policijom (Plavi marš) (Anti–globalization, Wikipedia). Veliku ulogu u povezivanju antiglobalističkih grupa igra korišćenje informacionih tehnologija. Sajtovi kao što je, recimo, Infoshop danas su uticajniji nego mnoge objavljene knjige i predstavljaju idealan način za širenje ideja pokreta. U novije vreme osnovan je i Independent Media Centar, udruženje čiji je zadatak objektivno informisanje o aktivnostima pokreta s obzirom da mainstream mediji neretko pristrasno izveštavaju javnost o događajima vezanim za pokret. Najznačajniji skup antiglobalista je Svetski socijalni forum, simbolični opozit čuvenom Svetskom Ekonomskom Forumu. U pitanju je periodično okupljanje nastalo na osnovu predloga vlasti brazilskog grada Porto Alegrea, održano 2002. i 2003. u istoimenim gradu. 2004. konferencija je održana u Mumbaiu, u Indiji s namerom da se ideje skupa prošire na populaciju Azije i Afrike. Skup se u prvo vreme održavao kad i Svetski Ekonomski Forum i imao je nameru da ukaže na alternativne modele globalizacije. Uporedo sa SSF- om organizovali su se i regionalni samiti tako da je Evropski Socijalni Forum prvi put održan u Firenci 2002. sa sloganom ''Protiv rata, protiv rasizma i protiv neoliberalizma'' da bi naredna dva skupa bila održana u Parizu i Londonu. Pored toga što bacaju veliku medijsku pozornost na pokret, ovi skupovi su dobra prilika za obične ljude da postanu svesni problema globalizacije i idealna podloga za koordiniranje i planiranje daljih aktivnosti. Tri su skupa zadobila epitet mitski i ušla u istoriju alterglobalističkog pokreta : J18, Sijetl N30 i Đenova 2001. J18 se odigrao 30. juna (otuda naziv) 1999. godine u nekoliko gradova sveta, a najmasovnije u Londonu i Oregonu (SAD) bez nekog značajnog povoda, za razliku od druga dva pomenuta skupa koji su bili protestna okupljanja povodom skupštine Svetske Trgovinske Organizacije (N30) i samita G8 (sedam najrazvijenijih država sveta i Rusija) u Đenovi. U Sijetlu su demostranti onemogućili ulaz delegata na mesto konferencije što je izazvalo žestoke sukobe na ulicama grada uz uništavanje izloga MNK. Epilog je viđen u produženju konferencije do 3. decembra. Samit u Đenovi je imao tragičan epilog. Revoltirani napadom od strane policije protestanti su jednako uzvratili što je rezultiralo velikim brojem povređenih sa obe strane i gubitkom života mladog italijanskog anarhiste Karla Đulijanija. Aktivnosti mnogih uhapšenih demostranata okvalifikovane su kao ''udruživanje radi neprijateljske delatnosti'' i potpale su pod italijanske anti - terorističke zakone. Danas je jedan broj policijskih zvaničnika pod sudskom istragom zbog prekomerne upotrebe sile i napada na demostrante dok je nekolicina podnela ostavke. Namere aktivista antiglobalističkog pokreta da zaustave konferencije stigmatizovanih međunarodnih organizacija obično se završava neuspehom. Sem odlaganja rada i neprijatnosti koje delegati imaju nema drugog opipljivog cilja ovih akcija. Na momenat se na ulicama zemalja Zapada oživljava slavna prošlost revolucionarnih pokreta. No, veliko je pitanje kakav bi uticaj protesti ovakvog tipa imali u situacijama veće društvene krize i nestabilnosti. Za antiglobaliste, to je pionirski pokušaj, eksperiment budućih borbi i promena. Ocena pokreta Premda pripada levoj strani političkog spektra pokret antiglobalista trpi kritike kako sa desna tako i sa leva. Vodeći privrednici, njihova isturena politička krila i mainstream mediji ne štede reči u osudi pokreta. Moramo primetiti da se ne štede ni na delu što su pokazale brutalne akcije policije protiv demostranata u Sijetlu i Đenovi. Antiglobalisti smatraju da takve kritike i reakcije pokazuju ništa drugo do strah privilegovane manjine i njihovih saigrača u sistemu - predvodnika političkih stranaka takozvane levice. Vladajući krugovi zapadnoevropskih zemalja često su isticali da antiglobalisti nemaju jasne, usklađene ciljeve niti organizaciju tako da se ne zna s kim i o čemu pregovarati. U pokretu su, čini se, svesni ovog ograničenja ali je evidentno da pristalice udružuje borba protiv istih rivala – aktera neoliberalne globalizacije. Vodeći ekonomisti zameraju pristalicama pokreta da, ako se već zalažu za podizanje nadnica i poboljšanje radnih i životnih uslova radnika i seljaka u zemljama Trećeg sveta, zašto onda brane uvođenje sistema slobodne trgovine koji bi otklonio barijere zemalja Severa prema robi sa Juga, spočitavajući aktivistima da protivljenjem uvođenju slobodne trgovine štite interese radnika u svojim zemljama. Sledbenici pokreta odgovaraju da se oni ne zalažu za slobodnu već za poštenu i pravednu trgovinu koja bi štitila interese svih, a ne radnika jedne ili druge hemisfere. Pojedini novinari i političari su gledišta da antiglobalisti, čak i ako se slože oko osnovnih ciljeva, samo su u stanju da negiraju, oni ne nude rešenja. Moram primetiti da ova primedba ne stoji stoga sto su poslednji Svetski Socijalni Forumi ponudili mnoštvo odgovora i predloga za rešenje gorućih pitanja globalnog razvoja. No, to je daleko od sveobuhvatne vizije alternativne stvarnosti. Desna kritika optužuje proponente pokreta za licemerstvo stoga što se pozivaju na građansku neposlušnost i mirne demostracije, a gotovo svaki veći protest završi se sukobima sa policijom. Tačno je da su fizički sukobi aktivista i policije česti ali je isto tako tačno da se policijski agenti neretko ubacuju u redove demostranata sa namerom da provociraju sukobe. Infiltrirani agenti italijanske policije su čak priznali da su bacali molotovljeve koktele na bi li prizvali racije na objekte u kojima su se skupljali i organizovali demostranti. Manjina unutar pokreta, grupa kao što je Black Blok ističe i glorifikuje svoju nasilnost no ogromna većina podržava mirne proteste, i to se ne sme prevideti. Vrlo značajan za budućnost pokreta može biti odnos prema pripadnicima jevrejskog naroda. Ako pristalice antiglobalizacije smatraju da jevrejski lobi utiče na odluke američke spoljne politike možemo se složiti sa tim. Ako pristalice antiglobalizacije ocenjuju nekoga eksploatatorom i ''kapitalističkim zlikovcem'' samo zato što je pripadnik jednog naroda, u ovom slučaju jevrejskog, ovu kvalifikaciju moramo odbaciti kao izrazito regresivnu. Ovde se javlja prilično paradoksalna situacija ''levičarskog antisemitizma''. Ako se ocena politike izraelskog rukovodstva prema palestinskoj manjini ne razgraniči od neprimerenih simplifikacija za koje smo mislili da ih je napredni svet ostavio za sobom, antiglobalistički pokret može krenuti stranputicom i time izgubiti demokratski naboj. Kritika s leva, pak, ističe da pokretu nedostaje revolucionarna oštrica i da glavni ciljevi pokreta jesu reformisanje i demokratizacija međunarodnih institucija bez dovođenja u pitanje osnovnih socijalnih odnosa kapitalizma. Veliko je pitanje da li su ovi zahtevi antiglobalista umereni s obzirom da, kako je ranije rečeno, svaki napad na ''osinje gnezdo'' neoliberalnog poretka može imati revolucionarne konsekvence. Ipak, aktivizam ''dok ne bude prekasno'', bez jasne teorijske i idejne podloge može biti ''tapkanje u mraku'' i gubljenje vremena i energije. Jasna vizija budućnosti je nešto što zaista nedostaje antiglobalističkom pokretu uprkos nekim pokušajima projektovanja alternativne budućnosti učinjenim tokom zasedanja Svetskog Socijalnog Foruma. Naposletku, možemo zaključiti da će vreme pokazati koliko je socijalna osnova proponenata pokreta stabilna, da li će se buntovništvo mlađe, samosvesne populacije pretvoriti u trajni otpor budućih pripadnika nove srednje klase ili će to buntovništvo ostati sukob generacija, kratkotrajna boemija onih čije je mesto u sistemu unapred zagarantovano. Čak i ako socijalna podloga ostane netaknuta, bez sveobuhvatne i opšteprihvaćene projekcije budućnosti u okviru pokreta i pogoršanja socijalnih uslova u zemljama zapadne hemisfere ne može se govoriti ozbiljno o mogućnosti družtvene promene. Do tada, ideološke zamke i kozmetičke promene tipa – procenat ljudi u nerazvijenim zemljama koji zarađuju manje od dolara dnevno se prepolovio u poslednjih dvadeset godina, ili procenat smrtnosti dece se smanjio u svim regionima sveta – ostaju dovoljan razlog da se i dalje stoji na barikadama. Summary Anti-globalist movement takes tradition and belongs to the new social movements. Unlike other new social movements, it's not one issue movement. It is comprised of many organizations and many themes: civil rights, labour, feminist, peace, anarhist...Anti–globalist movement is also a global groups and organizations network. Term anti-globalist could be replaced with term alterglobalist because members of the movement support alternative way of globalisation with global social justice and solidarity, and fair world trade as main principles. The movement is reaction on emergence of neoliberal logic and dying of welfare state, too. Activists resist to MNK (Multinational corporations), global institutions (IMF, World Bank, G8) as multilateral economic agreements (MAI, NAFTA, GATS..). They are mainly younger, students and middle - age middle class members. The bible of the anti-globalist movement is Naomi Klein's book ''No logo'', work about MNC exploitation of the Third world countries. The most important promote network is People' s Global Action which includes Direct Action Network (tactic of civil disobedience), White Overalls (tactical frivolity), Black Block (violent action)...World Social Forum, main anti-globalist movement meeting, opposites World Economic Forum with accentuation on alternative globalization project. Many analysts suppose ideological and organizational heterogeneous is movement fault, but activists claim its priority. The future will show who was right.
Napomena:
O autoru:
LITERATURA
1. Anti – globalization, Wikipedia, the free encyklopedia ( www.wikipedia.org ).
|
  |
